’Dragovoljno opraštajte jedan drugome‘

„Podnosite jedan drugoga i dragovoljno opraštajte jedan drugome“ (KOLOŠANIMA 3:13, NW).

 1. (a) Kada je Petar predložio da opraštamo drugima „do sedam puta“, zašto je možda mislio da je velikodušan? (b) Šta je Isus mislio kada je rekao da treba da opraštamo „do sedamdeset puta sedam puta“?

„GOSPODE, koliko puta ako mi sagreši brat moj da mu oprostim? Do sedam puta?“ (Matej 18:21). Petar je možda mislio da je vrlo velikodušan u svom predlogu. U to vreme, rabinska tradicija je rekla da osoba ne treba da oprosti više od tri puta za istu uvredu.a Zamisli onda Petrovo iznenađenje kada je Isus odgovorio: „Ne velim ti do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam puta“ (Matej 18:22). Ponavljanje broja sedam bilo je isto što i reći „neodređeno“. S Isusovog gledišta, praktično nije bio ograničen broj puta koliko jedan hrišćanin treba da oprašta drugima.

 2, 3. (a) Koje su neke situacije u kojima možda izgleda teško oprostiti drugima? (b) Zašto možemo biti sigurni da je za našu najveću korist da opraštamo drugima?

² Međutim, nije uvek lako primeniti taj savet. Ko od nas nije osetio žalac nepravedne uvrede? Možda je neko kome si verovao izdao poverenje (Poslovice 11:13). Nepromišljene primedbe nekog bliskog prijatelja mogu te ’kao mač probosti‘ (Poslovice 12:18). Uvredljivo ponašanje od strane nekoga koga voliš ili kome veruješ može napraviti duboke rane. Kad se dese takve stvari, možda je naša normalna reakcija da se ljutimo. Možda smo skloni tome da prestanemo da razgovaramo s onim ko nas je povredio, sasvim ga izbegavajući ako je moguće. Možda izgleda da bismo ga pustili da se izvuče ako bismo mu oprostili. Pa ipak, time što gajimo ozlojeđenost, na kraju povređujemo sami sebe.

³ Isus nas zato poučava da opraštamo — „do sedamdeset puta sedam puta“. Sigurno je da njegova učenja nikada neće biti na našu štetu. Sve čemu je poučavao potiče od Jehove, ’Onoga koji nas uči za naše dobro‘ (Isaija 48:17; Jovan 7:16, 17). Logično je da mora biti za našu najveću korist da opraštamo drugima. Pre nego što razmotrimo zašto treba da opraštamo i kako to možemo da uradimo, možda bi bilo korisno da najpre razjasnimo šta opraštanje jeste, a šta nije. Naše shvatanje opraštanja može se na neki način odraziti na našu sposobnost da opraštamo kada nas drugi povrede.

 4. Šta opraštati drugima ne znači, ali kako se definiše opraštanje?

⁴ Oprostiti drugima lične uvrede ne znači da treba da gledamo kroz prste ili da svodimo na najmanju moguću meru ono što su uradili; niti to znači da treba da dozvolimo drugima da nas nepravedno iskorišćavaju. Na kraju krajeva, kada nam Jehova oprašta, on sigurno ne smatra beznačajnim naše grehe, i nikada neće dozvoliti grešnim ljudima da gaze po njegovom milosrđu (Jevrejima 10:29). Prema publikaciji Insight on the Scriptures, opraštanje se definiše kao „čin praštanja onome ko nas je povredio; prestanak osećanja ozlojeđenosti prema njemu zbog njegove uvrede i odustajanje od svakog zahteva za odštetom“ (tom 1, strana 861).b Biblija nam pruža valjane razloge da opraštamo drugima.

Zašto opraštati drugima?

 5. Na koji se važan razlog za opraštanje drugima ukazuje u Efescima 5:1?

⁵ Na važan razlog da opraštamo drugima ukazuje se u Efescima 5:1: „Ugledajte se, dakle, na Boga, kao ljubljena deca.“ U kom pogledu treba da se ’ugledamo na Boga‘? Reč „dakle“ povezuje taj izraz s prethodnim stihom, koji glasi: „Budite jedan drugome dobri, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je Bog u Hristu vama oprostio“ (Efescima 4:32, kurziv naš). Da, kada se radi o opraštanju, treba da oponašamo Boga. Kao što jedan dečačić pokušava da bude poput svog oca, mi, kao deca koju Jehova jako voli, treba da želimo da postanemo poput našeg nebeskog Oca koji oprašta. Koliko li se samo Jehovino srce raduje kad pogleda s nebesa i vidi svoju zemaljsku decu kako pokušavaju da budu poput njega time što opraštaju jedan drugome! (Luka 6:35, 36; uporedi s Matejem 5:44-48).

 6. Na koji način postoji ogromna razlika između Jehovinog opraštanja i našeg?

⁶ Istina, mi nikada ne možemo oprostiti u savršenom smislu kako to Jehova čini. Ali to je razlog više zbog čega treba da opraštamo jedni drugima. Razmisli: postoji ogromna razlika između Jehovinog opraštanja i našeg (Isaija 55:7-9). Kad opraštamo onima koji su nam zgrešili, to je često sa svesnošću da će oni pre ili kasnije možda morati nama da vrate uslugu time što će nam oprostiti. Kod ljudi, uvek je slučaj da grešnici opraštaju grešnicima. Međutim, kod Jehove opraštanje je uvek jednosmerno. On nama oprašta, ali mi nikada nećemo morati da opraštamo njemu. Ako Jehova, koji ne greši, može s toliko ljubavi i potpuno da nam oprašta, zar ne bi trebalo da mi grešni ljudi nastojimo da opraštamo jedni drugima? (Matej 6:12).

 7. Ako odbijamo da opraštamo drugima kad postoji osnova za milosrđe, kako to može nepovoljno uticati na naš odnos s Jehovom?

⁷ Što je još važnije, ako odbijamo da opraštamo drugima kad postoji osnova za milosrđe, to može nepovoljno uticati na naš odnos s Bogom. Jehova ne samo da traži od nas da opraštamo jedni drugima; on očekuje od nas da to radimo. Prema Pismu, deo motivacije da opraštamo jeste u tome što Jehova može opraštati nama ili u tome što nam je već oprostio (Matej 6:14; Marko 11:25; Efescima 4:32; 1. Jovanova 4:11). Ako onda mi nismo spremni da opraštamo drugima kad postoji valjan razlog da to uradimo, možemo li stvarno očekivati da Jehova oprašta nama? (Matej 18:21-35).

 8. Zašto to što opraštamo deluje u našu najveću korist?

⁸ Jehova uči svoj narod ’dobrom putu kojim će hoditi‘ (1. Kraljevima 8:36). Kada nas upućuje da opraštamo jedni drugima, možemo biti sigurni da mu je na srcu naša najveća korist. Biblija nam s dobrim razlogom kaže da ’damo mesta gnevu‘ (Rimljanima 12:19, Ča). Ozlojeđenost je teško breme da bi se nosilo u životu. Kada je gajimo, ona obuzima naše misli, krade nam mir, i guši našu radost. Dugotrajna ljutnja, kao i ljubomora, može štetno uticati na naše fizičko zdravlje (Poslovice 14:30). I u svemu tome, onaj ko nas je povredio možda ide svojim putem a da nije ni svestan naše muke! Naš Stvoritelj pun ljubavi zna da treba iskreno da opraštamo drugima ne samo za njihovu korist već i za našu vlastitu. Biblijski savet da opraštamo zaista je ’dobar put kojim hodimo‘.

„Nastavite da podnosite jedan drugoga“

 9, 10. (a) Koje situacije ne zahtevaju neophodno formalno opraštanje? (b) Na šta se ukazuje izrazom „nastavite da podnosite jedan drugoga“?

⁹ Fizičke povrede mogu se protezati od manjih posekotina do dubokih rana, i ne zahtevaju sve isti stepen pažnje. Slično je i s povređenim osećanjima — neke rane su dublje od drugih. Da li stvarno treba da pravimo sporno pitanje od svake manje uvrede koju doživljavamo u našim odnosima s drugima? Manja nerviranja, omalovažavanja i sekiracije jesu deo života i ne zahtevaju obavezno formalno opraštanje. Ako smo poznati kao osoba koja izbegava druge zbog svakog sitnog razočaranja i zatim insistira da joj se oni koji su je povredili izvine pre nego što prema njima ponovo počne da se ponaša učtivo, možemo ih prisiliti da gaze na prstima oko nas — ili da se drže na sigurnoj distanci!

¹⁰ Umesto toga, daleko je bolje „imati ugled da smo razumni“ (Filipljanima 4:5, Phillips). Kao nesavršena stvorenja koja služe rame uz rame, razumno je očekivati da nas s vremena na vreme naša braća očešu, da tako kažemo, a i mi možda to isto uradimo njima. Kološanima 3:13 nas savetuje: „Nastavite da podnosite jedan drugoga.“ Taj izraz ukazuje na to da budemo strpljivi s drugima, da tolerišemo ono što nam se ne sviđa kod njih ili osobine koje nas možda nerviraju. Takvo strpljenje i trpeljivost mogu nam pomoći da izađemo na kraj s manjim ogrebotinama koje dobijamo u kontaktu s drugima — bez remećenja mira u skupštini (1. Korinćanima 16:14).

Kad su rane dublje

11. Kad nam drugi zgreše, šta nam može pomoći da im oprostimo?

¹¹ Međutim, šta ako nam drugi zgreše, nanoseći nam primetnu ranu. Ako greh nije suviše ozbiljan, možda nam neće biti teško da primenimo biblijski savet da ’dragovoljno opraštamo jedni drugima‘ (Efescima 4:32, NW). Takva spremnost da oprostimo u skladu je s Petrovim nadahnutim rečima: „A pre svega imajte postojanu ljubav među sobom, jer: ’Ljubav mnogo greha pokriva‘“ (1. Petrova 4:8). To što imamo na umu da smo i mi grešnici omogućuje nam da napravimo mesta za prestupe drugih. Kad tako opraštamo, oslobađamo se ozlojeđenosti umesto da je gajimo. Kao rezultat toga, naš odnos s onim ko nas je povredio neće pretrpeti trajnu štetu, i takođe pomažemo da se sačuva dragoceni mir u skupštini (Rimljanima 14:19). S vremenom će možda sećanje na ono što nam je uradio sasvim izbledeti.

12. (a) Koju inicijativu možda treba da preduzmemo da bismo oprostili nekome ko nas je duboko povredio? (b) Kako reči u Efescima 4:26 pokazuju da brzo treba da rešimo stvari?

¹² Međutim, šta ako nam neko zgreši na ozbiljniji način, i time nas duboko povredi? Primera radi, možda je neki poverljivi prijatelj otkrio neke izuzetno lične stvari koje si mu poverio. Osećaš da si duboko povređen, zbunjen i izdan. Pokušavaš da to odbaciš, ali to neće nestati. U tom slučaju, možda treba da preuzmeš inicijativu da rešiš problem, možda tako što razgovaraš s onim ko te povredio. Mudro je da to uradiš pre nego što bi to imalo šanse da te zatruje. Pavle nas je podstakao: „Ako se i gnevite, nemojte grešiti [to jest, gajiti gnev ili postupati po njemu], a sunce da ne zađe u gnevu vašemu“ (Efescima 4:26). Ono što dodaje smisao Pavlovim rečima jeste činjenica da je među Jevrejima zalazak sunca označavao kraj jednog dana i početak novog. Dakle, savet je: brzo reši stvar! (Matej 5:23, 24).

13. Kad prilazimo nekome ko nas je uvredio, šta treba da bude naš cilj, i koji nam predlozi mogu pomoći da ga postignemo?

¹³ Kako treba da priđeš onome ko te je povredio? „Traži mir i ustraj u njemu“, kaže 1. Petrova 3:11. Onda tvoj cilj nije da izraziš gnev, već da se pomiriš sa svojim bratom. Zato je najbolje da izbegavaš grube reči i gestove; oni mogu izmamiti sličnu reakciju kod druge osobe (Poslovice 15:18; 29:11). Sem toga, izbegavaj preuveličane izjave kao: „Ti uvek...!“ ili: „Ti nikad...!“ Takvi preuveličani komentari mogu samo prouzrokovati da se brani. Umesto toga, neka ton glasa i izraz lica prenese da želiš da rešiš stvar koja te je duboko povredila. Budi konkretan u objašnjavanju kako se osećaš zbog onoga što se desilo. Daj drugoj osobi priliku da objasni svoje postupke. Saslušaj šta ima da kaže (Jakov 1:19). Kakvo će se dobro time postići? Poslovice 19:11 objašnjavaju: „Spor na gnev je koji je razuman, i ponos mu je uvredu zaboraviti.“ Razumevanje osećanja druge osobe i razloga za njene postupke može odagnati negativne misli i osećanja prema njoj. Kad pristupimo situaciji s ciljem da se pomirimo i da zadržimo taj stav, vrlo je verovatno da se svaki nesporazum može raščistiti, da se mogu dati odgovarajuća izvinjenja i oproštaj.

14. U kom smislu treba da zaboravimo kad opraštamo drugima?

¹⁴ Da li to što opraštamo drugima znači da mi u stvari moramo zaboraviti ono što se desilo? Seti se Jehovinog primera u tom pogledu, kao što je razmotreno u prethodnom članku. Kad Biblija kaže da Jehova zaboravlja naše grehe, to ne znači da ih se on ne može setiti (Isaija 43:25). Umesto toga, on zaboravlja u tom smislu što kad ih jednom oprosti, on ne zadržava te grehe protiv nas za neko buduće vreme (Jezekilj 33:14-16). Slično tome, to što opraštamo drugim ljudima ne znači bezuslovno da nećemo moći da se setimo onoga što su uradili. Međutim, mi možemo zaboraviti u tom smislu što to nećemo zadržati protiv onoga ko nas je povredio, niti ćemo to ponovo iznositi u budućnosti. Kada je stvar tako rešena, ne bi bilo u redu da tračarimo o tome; niti bi bilo ljubazno da potpuno izbegavamo onoga ko nas je povredio, ponašajući se prema njemu kao da je isključen (Poslovice 17:9). Istina, možda treba da prođe neko vreme da naš odnos s njim zaceli; možda nećemo biti tako bliski s njim kao pre. Ali mi ga još uvek volimo kao našeg hrišćanskog brata i dajemo sve od sebe da zadržimo prijazan odnos. (Uporedi s Lukom 17:3.)

Kad izgleda da je nemoguće oprostiti

15, 16. (a) Da li se od hrišćana zahteva da oproste prestupniku koji se ne kaje? (b) Kako možemo primeniti biblijski savet koji se nalazi u Psalmu 37:8?

¹⁵ Međutim, šta ako nam drugi zgreše na način koji nanosi najdublje rane, a ipak nema priznavanja greha, nema pokajanja, niti izvinjenja od strane onoga ko nas je povredio? (Poslovice 28:13). Pismo jasno pokazuje da Jehova ne oprašta nepokajničkim, okorelim grešnicima (Jevrejima 6:4-6; 10:26, 27). A kako je s nama? Insight on the Scriptures kaže: „Od hrišćana se ne zahteva da opraštaju onima koji upražnjavaju zlonameran, hotimičan greh bez pokajanja. Takvi postaju Božji neprijatelji“ (tom 1, strane 862). Nijedan hrišćanin koji je bio žrtva izuzetne nepravde, groznog, ili gnusnog ponašanja ne treba da se oseća prisiljenim da oprosti prestupniku koji se ne kaje (Psalam 139:21, 22).

¹⁶ Razumljivo je što se oni koji su bili žrtve okrutnog maltretiranja možda osećaju povređeno i ljutito. Međutim, seti se da zadržavanje na gnevu i ozlojeđenosti može biti veoma štetno za nas. Čekanjem na priznanje ili izvinjenje koje nikako da dođe, samo možemo postati još uznemireniji. Ako smo opsednuti nepravdom i dalje ćemo kipteti od besa, što će imati razorne posledice na naše duhovno, emocionalno i fizičko zdravlje. U stvari, mi dozvoljavamo osobi koja nas je povredila da nas i dalje vređa. Biblija mudro savetuje: „Zbaci gnev i ostavi jarost“ (Psalam 37:8). Zato su neki hrišćani ustanovili da su s vremenom mogli doneti odluku da oproste u tom smislu da prestanu gajiti ozlojeđenost — ne da opravdavaju ono što im se desilo, već da ne budu obuzeti gnevom. Potpuno prepustivši stvar u ruke Boga pravde, doživeli su veliko olakšanje i nastavili sa svojim životom (Psalam 37:28).

17. Koje utešno zasiguranje pruža Jehovino obećanje zabeleženo u Otkrivenju 21:4?

¹⁷ Kada je rana veoma duboka, možda nećemo uspeti da to potpuno izbrišemo iz misli, barem ne u ovom sistemu stvari. Ali Jehova obećava novi svet u kome će „otrti svaku suzu od očiju njihovih i smrti neće više biti, ni žalosti ni vike, ni bolesti neće više biti, jer prvih stvari nestade“ (Otkrivenje 21:4). Čega god da se tada setimo, što sada možda opterećuje naše srce, neće nas duboko povrediti, ni zaboleti (Isaija 65:17, 18).

18. (a) Zašto je potrebno da opraštamo u ophođenju s našom braćom i sestrama? (b) U kom smislu možemo da oprostimo i zaboravimo kada nam drugi zgreše? v) Kako nam to koristi?

¹⁸ U međuvremenu, moramo živeti i raditi zajedno kao braća i sestre koji su nesavršeni, grešni ljudi. Svi pravimo greške. S vremena na vreme, jedni druge razočaravamo i čak povređujemo. Isus je dobro znao da će biti potrebno da opraštamo jedni drugima, ne „do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam puta“! (Matej 18:22). Istina, mi ne možemo opraštati potpuno kao što Jehova oprašta. Pa ipak, u većini slučajeva kada nam naša braća zgreše, možemo oprostiti u tom smislu da prevaziđemo ozlojeđenost i možemo zaboraviti u tom smislu da tu stvar ne zadržimo protiv njih beskrajno u budućnosti. Kad tako opraštamo i zaboravljamo, pomažemo da se sačuva ne samo mir u skupštini već i naš mir u mislima i srcu. Povrh svega, imaćemo mir koji samo naš Bog pun ljubavi, Jehova, može dati (Filipljanima 4:7).

[Fusnote]

Pitanja za ponavljanje

◻ Zašto treba da budemo spremni da opraštamo drugima?

◻ Kakve situacije iziskuju od nas da ’nastavimo da podnosimo jedan drugoga‘?

◻ Šta možemo uraditi da u miru rešimo stvar kada smo duboko povređeni gresima drugih?

◻ U kom smislu treba da zaboravimo kad opraštamo drugima?

[Slika na 16. strani]

Kad gajimo ozlojeđenost, onaj ko nas je povredio možda nije ni svestan naše muke

[Slika na 17. strani]

Kada prilaziš drugima da se pomirite, nesporazumi se lako mogu raščistiti