Hrišćansko gledište o pogrebnim običajima

IZNENADNA, neočekivana smrt onoga koga volimo posebno je tragična. To je šok, nakon čega sledi snažan emocionalni bol. Malo je drugačije kad vidimo da je onaj koga volimo zaspao smrtnim snom nakon duge i teške bolesti, ali žalost i osećanje dubokog gubitka ostaju s nama.

Bez obzira na okolnosti pod kojima voljena osoba umre, ožalošćenima je potrebna podrška i uteha. Ožalošćeni hrišćanin možda mora da se suoči i s progonstvom od strane onih koji insistiraju na držanju nebiblijskih pogrebnih običaja. To je uobičajeno u mnogim afričkim zemljama a takođe i u nekim drugim delovima sveta.

Šta će ožalošćenom hrišćaninu pomoći da izbegne nebiblijske pogrebne običaje? Kako suvernici mogu pružiti podršku u takvim teškim trenucima? Odgovori na ova pitanja zanimaju sve one koji nastoje da ugode Jehovi, jer „pobožnost čista i bez mane pred Bogom Ocem našim ova je: Obilaziti sirote i udovice u njihovim nevoljama i čuvati se od poganstva sveta“ (Jakov 1:27).

Povezani jednim verovanjem

Jedan zajednički faktor koji povezuje mnoge pogrebne običaje jeste verovanje da mrtvi i dalje žive u nekom nevidljivom području predaka. Da bi ih umirili, mnogi ožalošćeni smatraju da su obavezni da obavljaju izvesne rituale. Ili se boje da neće ugoditi komšijama koji veruju da će njihova sredina doživeti nesreću ako se ti rituali ne obave.

Pravi hrišćanin ne sme popustiti strahu od čoveka i učestvovati u običajima koji se ne dopadaju Bogu (Poslovice 29:25; Matej 10:28). Biblija pokazuje da su mrtvi bez svesti, jer kaže: „Živi znaju da će umreti, ali mrtvi ništa ne znaju... nema ni dela ni misli, ni znanja, ni mudrosti u predelu smrti u koji ideš“ (Propovednik 9:5, 10). Zato je Jehova Bog upozorio svoj narod iz starog vremena da ne pokušava da umiri mrtve niti da komunicira s njima (Ponovljeni zakoni 14:1; 18:10-12; Isaija 8:19, 20). Ove biblijske istine se sukobljavaju s mnogim popularnim pogrebnim običajima.

Šta je sa „seksualnim čišćenjem“?

U nekim zemljama centralne Afrike, od ožalošćenog bračnog druga se očekuje da ima seksualne odnose s nekim bliskim rođakom pokojnika. Ako to ne uradi, veruje se da će mrtvac nauditi ostalima u toj porodici. Ovaj ritual je označen kao „seksualno čišćenje“. Ali Biblija svaki seksualni odnos van braka definiše kao „blud“. Pošto hrišćani treba da ’beže od bluda‘, oni se hrabro protive ovom nebiblijskom običaju (1. Korinćanima 6:18).

Pogledajmo primer jedne udovice koja se zove Mersi.a Kad joj je muž umro 1989, rođaci su hteli da ona obavi seksualno čišćenje s jednim muškim rođakom. Ona je to odbila, objasnivši da je taj ritual suprotan Božjem zakonu. Frustrirani rođaci su je ostavili nakon što su je verbalno zlostavljali. Mesec dana kasnije, pretresli su njenu kuću i skinuli lim s krova. „Neka se tvoja vera pobrine za tebe“, rekli su.

Skupština je utešila Mersi i čak joj izgradila novu kuću. Komšije su bile tako impresionirane da su neki rešili da učestvuju u gradnji, a poglavičina žena, inače katolikinja, bila je prva koja je donela travu za krov. Mersino verno ponašanje ohrabrilo je njenu decu. Od tada, četvoro njih je predalo svoj život Jehovi Bogu, a jedan njen sin je nedavno pohađao Školu za osposobljavanje slugu.

Zbog običaja seksualnog čišćenja, neki hrišćani su popustili pritisku da uđu u brak s nevernikom. Na primer, jedan udovac u svojim 70-im brzo se oženio jednom devojkom koja je bila u rodu s njegovom pokojnom ženom. Time je mogao tvrditi da je obavio seksualno čišćenje. Međutim, takav postupak je u suprotnosti s biblijskim savetom da hrišćani treba da se žene ili udaju „samo u Gospodu“ (1. Korinćanima 7:39).

Ceremonije bdenja

U mnogim zemljama, ožalošćeni se okupljaju u domu pokojnika i bdiju preko cele noći. Ova bdenja često uključuju i gozbu i glasnu muziku. Veruje se da to umiruje mrtve i štiti ostale članove te porodice od čaranja. Mogu se držati laskavi govori kako bi se dobila naklonost mrtve osobe. Posle govora, ožalošćeni pevaju neku religioznu pesmu, pre nego što sledeća osoba ustane i počne da govori. To može da traje do zore.b

Pravi hrišćanin ne učestvuje u takvim ceremonijama bdenja zato što Biblija pokazuje da mrtvi ne mogu ni da pomognu niti da naškode živima (Postanje 3:19; Psalam 146:3, 4; Jovan 11:11-14). Pismo osuđuje spiritizam (Otkrivenje 9:21; 22:15). Pa ipak, hrišćanskoj udovici je možda teško da spreči druge da ubace spiritističke običaje. Oni možda insistiraju na tome da u njenom domu bdiju do zore. Šta suvernici mogu da urade da bi pomogli ožalošćenim hrišćanima koji se suočavaju s ovom dodatnom nevoljom?

Skupštinske starešine često mogu da pomognu porodici ožalošćenog hrišćanina tako što razgovaraju s rođacima i komšijama. Posle takvog razgovora, ti pojedinci možda pristanu da mirno napuste dom i da opet dođu drugog dana kad bude sahrana. Ali šta ako su neki ratoborni? Daljnji napori da se razgovara s takvima mogu dovesti do nasilja. ’Gospodov sluga ne treba da se svađa, već treba da bude strpljiv‘ (2. Timoteju 2:24). Ako rođaci koji nisu spremni na saradnju agresivno navaljuju, hrišćanska udovica i njena deca možda to ne mogu da spreče. Ali oni ne učestvuju ni u kakvoj krivoj religioznoj ceremoniji koja se obavlja u njihovoj kući, jer slušaju biblijsku zapovest: „Ne vucite tuđeg jarma s nevernicima“ (2. Korinćanima 6:14).

Ovo načelo se odnosi i na sahranu. Jehovini svedoci ne učestvuju u pevanju, molitvama niti u ritualima koje vodi sveštenik neke krive religije. Ako hrišćani koji su članovi uže porodice smatraju da je neophodno da prisustvuju takvoj službi, oni ne učestvuju u njoj (2. Korinćanima 6:17; Otkrivenje 18:4).

Dostojanstvene pogrebne službe

Pogrebne službe koje obavljaju Jehovini svedoci ne uključuju rituale koji imaju za cilj da umire mrtve. Bilo u Dvorani Kraljevstva, kod kapele, u domu pokojnika ili na grobu, održi se jedan biblijski govor. Svrha ovog govora jeste da uteši ožalošćene, objašnjavajući im šta Biblija kaže o smrti i nadi uskrsenja (Jovan 11:25; Rimljanima 5:12; 2. Petrova 3:13). Može da se otpeva neka pesma temeljena na Pismu, a služba se završi utešnom molitvom.

Nedavno je jedna takva pogrebna služba bila održana za jednu Jehovinu svedokinju koja je bila najmlađa sestra Nelsona Mendele, predsednika Južne Afrike. Nakon službe, predsednik se srdačno zahvalio govorniku. Bili su prisutni mnogi dostojanstvenici i službenici visokog ranga. „Ovo je najdostojanstvenija sahrana na kojoj sam bila“, rekla je jedna ministarka kabineta.

Da li je posebna odeća prihvatljiva?

Jehovini svedoci žale nad smrću onih koje vole. Poput Isusa, i oni možda plaču (Jovan 11:35, 36). Ali oni ne smatraju da je potrebno da javno pokazuju svoju žalost nekim spoljnim obeležjima. (Uporedi s Matejem 6:16-18.) U mnogim zemljama, od udovica se očekuje da obuku posebnu odeću da bi umirile mrtve. Ta odeća mora da se nosi nekoliko meseci ili čak godinu dana nakon sahrane, a skidanje te odeće je prilika za još jednu gozbu.

Ako neko ne nosi obeležja žalosti, to se smatra vređanjem mrtve osobe. Iz tog razloga, u nekim krajevima Svazija plemenske poglavice su isterale Jehovine svedoke iz njihovih vlastitih domova i sa imanja. Međutim, takvi verni hrišćani su uvek bili zbrinuti kod njihove duhovne braće koja žive negde drugde.

Vrhovni sud Svazija je doneo presudu u korist Jehovinih svedoka, navodeći da im se mora dozvoliti da se vrate u svoje domove i na svoja imanja. U jednom drugom slučaju, jednoj hrišćanskoj udovici su dozvolili da ostane na svom imanju kad je pokazala pismo i audio-kasetu, gde je njen pokojni muž jasno rekao da njegova žena ne treba da nosi posebnu odeću. Tako je mogla da dokaže da zaista poštuje svog muža.

Veoma je korisno da se neko pre svoje smrti jasno izrazi kako želi da bude sahranjen, posebno na mestima gde su rašireni nebiblijski običaji. Pogledajmo na primer Viktora, koji živi u Kamerunu. On je napisao kakav program treba da bude na njegovoj sahrani. U njegovoj porodici je bilo dosta uticajnih ljudi koji su pripadali kulturi koja ima snažne tradicije vezane za mrtve, uključujući i obožavanje ljudske lobanje. Pošto je Viktor bio uvaženi član porodice, znao je da će to verovatno uraditi i s njegovom lobanjom. Zato je dao jasna uputstva o tome kako Jehovini svedoci treba da obave njegovu sahranu. To je olakšalo situaciju njegovoj udovici i deci, a dato je i dobro svedočanstvo u toj sredini.

Izbegavaj da oponašaš nebiblijske običaje

Neki koji imaju spoznanje Biblije uplašili su se kad je trebalo da budu drugačiji. Da bi izbegli progonstvo, pokušali su da ugode svojim komšijama tako što su stvorili utisak da se drže tradicije bdenja pored mrtvaca. Premda je pohvalno posetiti ožalošćene kako bi se pružila lična uteha, to ne znači da se mora održavati mala pogrebna služba u domu pokojnika svake večeri pre same sahrane. To može spotaći posmatrače, pošto kod njih može stvoriti utisak da oni koji u tome učestvuju u stvari ne veruju u ono što Biblija kaže o stanju mrtvih (1. Korinćanima 10:32).

Biblija podstiče hrišćane da na prvo mesto u životu stave obožavanje Boga i da mudro koriste svoje vreme (Matej 6:33; Efescima 5:15, 16). Međutim, na nekim mestima aktivnosti skupštine su zamrle sedmicu pa i više zbog neke sahrane. Ovaj problem nije karakterističan samo za Afriku. U vezi s jednom sahranom, jedan izveštaj iz Južne Amerike kaže: „Na tri hrišćanska sastanka bilo je izuzetno malo prisutnih. Braća nisu išla u službu na terenu oko deset dana. Čak su i ljudi izvan skupštine i studenti Biblije bili iznenađeni i razočarani kad su neku našu braću videli kako učestvuju u aktivnostima oko sahrane.“

U nekim sredinama, ožalošćena porodica može pozvati nekoliko bliskih prijatelja da posle sahrane dođu kod njih na lagano osveženje. Ali u mnogim krajevima Afrike, stotine ljudi koji budu na sahrani sjate se u dom pokojnika i očekuju gozbu, gde se često žrtvuju životinje. Neki koji su povezani s hrišćanskom skupštinom oponašali su ovaj običaj, pružajući utisak da se i oni drže uobičajenih gozbi za umirenje mrtvih.

Pogrebne službe koje obavljaju Jehovini svedoci ne predstavljaju finansijski teret za ožalošćene. Zato nije neophodno specijalno organizovati da prisutni prilažu novac za pokrivanje preteranih troškova sahrane. Ako siromašne udovice ne mogu da pokriju neophodne troškove, drugi iz skupštine će bez sumnje rado pomoći. Ako ta pomoć nije dovoljna, starešine mogu organizovati da se dostojnima pruži materijalna pomoć (1. Timoteju 5:3, 4).

Pogrebni običaji ne moraju uvek da se sukobe s biblijskim načelima. Kad je to slučaj, hrišćani odlučno postupaju u skladu s Pismomc (Dela apostolska 5:29). Premda to može doneti dodatne nevolje, mnoge Božje sluge mogu posvedočiti da su uspešno prošli takve ispite. Oni su to uradili uz snagu od Jehove, ’Boga svake utehe‘, i uz ljubaznu pomoć suvernika koji su ih tešili u njihovoj nevolji (2. Korinćanima 1:3, 4).

[Fusnote]

[Okvir na 23. strani]

Blagoslovljeni zbog svog čvrstog stava

Sibongili je jedna hrabra hrišćanska udovica koja živi u Svaziju. Kad joj je nedavno umro muž, odbila je da se povinuje običajima za koje mnogi misle da umiruju mrtve. Na primer, nije se ošišala do glave (Ponovljeni zakoni 14:1). Osmoro članova porodice bilo je ljuto zbog toga i silom su joj obrijali glavu. Takođe su sprečili Jehovine svedoke da posete Sibongili i uteše je. Međutim, drugi ljudi koji su bili zainteresovani za poruku o Kraljevstvu bili su srećni što je mogu posetiti i uručiti ohrabrujuća pisma koja su napisale starešine. Na dan kad se od Sibongili očekivalo da obuče posebnu odeću, dogodilo se nešto iznenađujuće. Jedan uticajni član porodice sazvao je jedan sastanak da bi razgovarali o tome zašto ona neće da se povinuje tradicionalnim običajima žaljenja.

Sibongili kaže: „Pitali su me da li mi moja verska ubeđenja dozvoljavaju da pokažem žalost nošenjem crnine. Kad sam objasnila moj stav, rekli su mi da me neće prisiljavati. Na moje iznenađenje, svi su se izvinili što su bili grubi prema meni i što su mi protiv moje volje obrijali glavu. Svi su me molili da im oprostim.“ Kasnije je Sibongilina sestra izrazila uverenje da Jehovini svedoci imaju pravu religiju, i zatražila je biblijski studij.

Pogledajmo još jedan primer. Jedan čovek iz Južne Afrike po imenu Bendžamin imao je 29 godina kad je saznao za iznenadnu smrt svog oca. U to vreme, Bendžamin je bio jedini Svedok u svojoj porodici. Tokom pogrebne službe, od svih se očekivalo da se skupe oko groba i bace malo zemlje na sanduk.d Posle sahrane, svi članovi uže porodice obrijali su glave. Pošto Bendžamin nije učestvovao u ovim ritualima, komšije i članovi porodice su objavili da će ga kazniti duh njegovog mrtvog oca.

„Zato što sam se uzdao u Jehovu, ništa mi se nije desilo“, kaže Bendžamin. Članovi porodice su primetili šta je na kraju bilo. S vremenom je dosta njih počelo proučavati Bibliju s Jehovinim svedocima i krstilo se u znak svog predanja Jehovi. A Bendžamin? On je počeo s punovremenom službom jevanđeliziranja. U zadnjih nekoliko godina, ima divnu prednost da služi skupštinama Jehovinih svedoka kao putujući nadglednik.

[Fusnota]