Životna priča

Prihvatanje Jehovinih poziva donosi nagrade

ISPRIČALA MARIJA DO SEU ZANARDI

„Jehova zna šta radi. Ako ti je poslao poziv, treba ponizno da ga prihvatiš.“ Ove reči mog oca, izgovorene pre oko 45 godina, pomogle su mi da prihvatim prvi poziv koji sam dobila od Jehovine organizacije, da služim kao punovremeni sluga. Ja sam još i danas zahvalna za ovaj očev savet jer mi je prihvatanje takvih poziva donelo bogate blagoslove.

GODINE 1928, otac se pretplatio na časopis Kulu stražaru i zainteresovao se za Bibliju. Pošto je živeo u centralnom delu Portugala, njegov jedini kontakt s Božjom skupštinom bile su publikacije koje je dobijao poštom i Biblija koja je nekad pripadala mojoj babi i dedi. Godine 1949, kada sam imala 13 godina, naša porodica se preselila u Brazil, u majčinu rodnu zemlju i nastanila se u predgrađu Rio de Žaneira.

Naše nove komšije su nas pozvale da posetimo njihovu novu crkvu i bili smo tamo nekoliko puta. Otac je voleo da ih zapitkuje o paklenoj vatri, duši i o budućnosti na Zemlji — ali oni nisu znali da odgovore. „Moraćemo da čekamo na prave istraživače Biblije“, otac je imao običaj da kaže.

Jednog dana u našu kuću je došao jedan slepi čovek i nudio Kulu stražaru i Probudite se! Otac mu je postavio ista ona pitanja i on je pružio razumne, na Bibliji temeljene odgovore. Sledeće nedelje, posetila nas je jedna Svedokinja. Nakon što je odgovorila na više pitanja, izvinila se i rekla da mora da ide u službu na terenu. Kada otac nije shvatio šta je time mislila, ona mu je pročitala Mateja 13:38: „Njiva je svet.“ Otac je pitao: „Mogu li i ja da pođem?“ „Naravno“, bio je odgovor. Bili smo presrećni što smo ponovo pronašli biblijsku istinu! Otac se krstio na sledećem kongresu, a ja sam se krstila ubrzo nakon toga, u novembru 1955.

Prihvatam prvi poziv

Godinu i po kasnije, primila sam iz podružnice Jehovinih svedoka u Rio de Žaneiru veliku braon kovertu u kojoj je bio poziv da započnem s punovremenom službom. Majčino zdravlje je bilo veoma loše u to vreme, tako da sam pitala oca za savet. „Jehova zna šta radi“, glasio je čvrst odgovor. „Ako ti je poslao poziv, treba ponizno da ga prihvatiš.“ Podstaknuta tim rečima, ispunila sam molbu i počela s punovremenom službom 1. jula 1957. Moja prva dodela je bila Tres Rios, gradić u državi Rio de Žaneiro.

U početku su stanovnici Tres Riosa nerado slušali našu poruku jer nismo koristili katoličku verziju Biblije. Pomoć je došla kada smo započeli biblijski studij sa Žeraldom Ramaljom, revnim katolikom. Uz njegovu pomoć mogla sam da dobijem Bibliju s potpisom lokalnog sveštenika. Od tog trenutka pa nadalje, kad god bi neko prigovorio, pokazala bih sveštenikov potpis i više nije bilo pitanja. Žeraldo se kasnije krstio.

Bila sam presrećna kada je 1959. bio održan pokrajinski sastanak u centru Tres Riosa. Šef policije koji je tada proučavao Bibliju, organizovao je čak da se u celom gradu polepe plakati koji su reklamirali program. Nakon što sam radila tri godine u Tres Riosu, bila sam pozvana na novu dodelu u Ituu, oko 110 kilometara zapadno od Sao Paula.

Crvene, plave i žute knjige

Nakon izvesnog vremena, moja partnerka pionirka i ja pronašle smo udoban smeštaj u centru grada kod Marije, jedne dobrodušne udovice. Marija se s nama ophodila kao da smo joj ćerke. Međutim, uskoro ju je posetio rimokatolički biskup Itua i rekao joj da nas iseli, ali ona je ostala čvrsta: „Kada mi je muž umro, niste ništa učinili da me utešite. Ovi Jehovini svedoci su mi pomogli čak i ako ne pripadam njihovoj religiji.“

Otprilike u to vreme, jedna žena nas je obavestila o tome da su katolički sveštenici Itua zabranili svojim parohijanima da uzimaju primerke „crvene knjige o Đavolu“. Oni su govorili o biblijskoj publikaciji „Neka Bog bude istinit“, koju smo tokom sedmice nudili ljudima. Pošto su sveštenici zabranili crvenu knjigu, mi smo pripremile prezentaciju za plavu knjigu („Nova nebesa i nova zemlja“). Kada je sveštenstvo kasnije čulo za ovu promenu, prešle smo na žutu knjigu (Šta je religija učinila za čovečanstvo?) i tako dalje. Bilo je dobro što smo imale knjige s različitim bojama korica!

Nakon otprilike godinu dana u Ituu, primila sam jedan telegram kojim sam bila pozvana da privremeno radim u Betelu, podružnici Jehovinih svedoka u Rio de Žaneiru, oko pripreme za nacionalni kongres. Rado sam prihvatila poziv.

Daljnje prednosti i izazovi

U Betelu je uvek bilo posla, i bila sam srećna što na bilo koji način mogu da pomognem. Zaista je bilo obogaćujuće prisustvovati svakog jutra razmatranju dnevnog citata i Studijima Kule stražare ponedeljkom uveče! Srdačne molitve Ota Estelmana i drugih iskusnih članova betelske porodice snažno su uticale na mene.

Nakon nacionalnog kongresa, spakovala sam svoje stvari da bih se vratila u Itu, ali na moje iznenađenje, sluga podružnice, Grant Miler, uručio mi je pismo kojim sam pozvana da postanem stalni član betelske porodice. Sobu sam delila sa sestrom Ozom Jazedjian, koja još uvek služi u brazilskom Betelu. U tim danima betelska porodica je bila mala — samo nas 28 — i svi smo bili bliski prijatelji.

Godine 1964, na obuku u Betel došao je Žoao Zanardi, jedan mladi punovremeni sluga. On je tada bio određen za slugu pokrajine, ili putujućeg nadglednika, i služio je u blizini. Ponekad smo se sretali kada je dolazio u Betel da preda izveštaj. Sluga podružnice je dozvolio Žoau da prisustvuje porodičnom studiju ponedeljkom uveče, tako da smo mogli više vremena da provedemo zajedno. Žoao i ja smo se venčali u avgustu 1965. Radosno sam prihvatila poziv da se pridružim suprugu u pokrajinskoj službi.

Tih dana je putujuća služba u unutrašnjosti Brazila bila nešto slično avanturi. Nikada neću zaboraviti naše posete grupi objavitelja u Aranji (država Minas Žerais). Morali smo da putujemo vozom, a zatim da ostatak puta prepešačimo — pretrpani koferima, pisaćom mašinom, projektorom za dijapozitive, torbama za službu i literaturom. Koliko smo bili srećni kada smo pronašli Lorivala Šantala, jednog starijeg brata koji nas je uvek čekao na stanici da nam pomogne oko prtljaga.

Sastanci u Aranji su se održavali u jednoj iznajmljenoj kući. Spavali smo u jednoj maloj sobi u zadnjem delu kuće. S jedne strane se nalazio kamin koji smo koristili za kuvanje i za zagrevanje vode koju su nam braća donosila u kofama. Rupa u zemlji usred obližnje plantaže bambusa služila je kao toalet. Noću smo ostavljali gasnu lampu upaljenu da rastera bube berberine — insekte koji mogu preneti Šagasovu bolest. Ujutro su nam nozdrve uvek bile crne od čađi. Veoma zanimljivo iskustvo!

Dok smo služili u pokrajini države Parana, ponovo smo primili jednu od onih velikih braon koverti od podružnice. Još jedan poziv od Jehovine organizacije — ovaj put da služimo u Portugalu! U pismu smo dobili savet da osmotrimo načelo iz Luke 14:28 i izračunamo troškove pre nego što prihvatimo ovu dodelu jer je tamo naše hrišćansko delo pod zabranom, a portugalska vlada je već uhapsila mnogu braću.

Da li da odemo u zemlju u kojoj ćemo biti suočeni s takvim progonstvom? „Ako naša portugalska braća mogu da žive tamo i verno služe Jehovi, zašto ne bismo mogli i mi?“ rekao je Žoao. Prisećajući se očevih reči ohrabrenja, ja sam se složila: „Ako nam je Jehova poslao poziv, treba da ga prihvatimo i imamo pouzdanje u njega.“ Ubrzo nakon toga, bili smo u Betelu u Sao Paulu, primali smo daljnje smernice i pripremali svoja dokumenta za putovanje.

Žoao Marija i Marija Žoao

Naš brod, Euženio Se, 6. septembra 1969. isplovio je iz luke Santos (država Sao Paulo). Nakon devet dana na moru, stigli smo u Portugal. Najpre smo proveli nekoliko meseci sarađujući sa iskusnom braćom u uskim ulicama Alfame i Morarija, u starom delu grada Lisabona. Oni su nas obučavali da budemo pažljivi da nas policija ne bi lako uhvatila.

Skupštinski sastanci su se održavali u domovima Svedoka. Kada bismo primetili da su susedi postali sumnjičavi, sastanci bi brzo bili premešteni na drugo mesto da kuća ne bi bila pretresana niti braća uhapšena. Piknici, kako smo nazivali naše veće skupove, održavali su se u parku Monsanto, u predgrađu Lisabona i u Kosta da Kapariki, šumskom području uz obalu. Za te prilike smo se ležerno oblačili, a grupa opreznih redara čuvala bi stražu na strateškim mestima. Ako bi se iko sumnjiv približio, imali smo dovoljno vremena da improvizujemo neku igru, da postavimo piknik ili da zapevamo neku narodnu pesmu.

Da bismo tajnoj policiji otežali da nam uđe u trag, izbegavali smo da koristimo naša prava imena. Braća su nas poznavala kao Žoao Marija i Marija Žoao. Naša imena nisu bila korišćena ni u jednom pismu niti izveštaju. Umesto toga dobili smo brojeve. Odlučila sam da ne pamtim adrese braće. Na taj način, da su me uhapsili ne bi bilo moguće da ih izdam.

Uprkos ograničenjima, Žoao i ja smo bili odlučni da iskoristimo svaku priliku za davanje svedočanstva, pošto smo znali da možemo bilo kog trenutka da budemo lišeni slobode. Naučili smo da se oslanjamo na našeg nebeskog Oca, Jehovu. Kao naš Zaštitnik, on je koristio svoje anđele na takav način da smo se osećali kao da ’vidimo Onoga koji je nevidljiv‘ (Jevrejima 11:27).

Jednom prilikom kada smo propovedali od kuće do kuće u Portou, sreli smo čoveka koji je insistirao da uđemo u kuću. Sestra s kojom sam radila prihvatila je poziv bez ustezanja, a ja nisam imala drugi izbor već da joj se pridružim. Užasnula sam se primetivši u hodniku fotografiju nekoga u vojnoj uniformi. Šta sada uraditi? Naš domaćin nas je pozvao da sednemo, a zatim me je upitao: „Da li biste dozvolili da vaš sin služi u vojsci ako dobije poziv?“ Bila je to škakljiva situacija. Mirno, ali nakon što sam se pomolila u sebi, odgovorila sam: „Nemam dece, ali sam sigurna da kada bih ja vama postavila takvo neko hipotetičko pitanje, vi biste mi dali isti odgovor.“ On je ućutao. Stoga sam nastavila: „Ako biste me upitali kako izgleda kada izgubite brata ili oca, na to bih vam mogla odgovoriti jer su mi i brat i otac mrtvi.“ Oči su mi se napunile suzama dok sam govorila, i primetila sam da je malo falilo da i on zaplače. Objasnio je da mu je žena nedavno umrla. Pažljivo je slušao dok sam objašnjavala nadu u uskrsenje. Zatim smo se učtivo pozdravile s njim i bezbedno otišle, prepuštajući stvari u Jehovine ruke.

Uprkos zabrani, iskrenim ljudima je bila pružena pomoć da upoznaju istinu. U Portou je moj muž započeo studij s Orasijom, poslovnim čovekom koji je brzo napredovao. Kasnije je njegov sin Emilio, izuzetan lekar, takođe zauzeo stav za Jehovu i krstio se. Zaista, ništa ne može zaustaviti Jehovin sveti duh.

„Nikada ne znate šta će Jehova dozvoliti“

Godine 1973, Žoao i ja smo bili pozvani da prisustvujemo Međunarodnom kongresu „Božanska pobeda“ u Briselu (Belgija). Prisustvovalo je na hiljade španske i belgijske braće, kao i delegati iz Mozambika, Angole, Zelenortskih ostrva, Madeire i Azorskih ostrva. U svojim zaključnim komentarima, brat Nor, iz svetske centrale u Njujorku, upozorio je: „Služite i dalje verno Jehovi. Nikada ne znate šta će Jehova dozvoliti. Ko zna, možda će sledeći međunarodni kongres kom ćete prisustvovati biti u Portugalu!“

Naredne godine je delo propovedanja bilo zakonski priznato u Portugalu. I tačno po rečima brata Nora, 25. aprila 1978. održali smo naš prvi međunarodni kongres u Lisabonu. Kakva je prednost bila marširati ulicama Lisabona, dajući svedočanstvo transparentima, časopisima i pozivnicama za javno predavanje! Bio je to san koji se obistinio.

Zavoleli smo našu portugalsku braću, od kojih su mnogi pretrpeli zatvaranja i batinanja zbog čuvanja svoje hrišćanske neutralnosti. Naša želja je bila da i dalje služimo u Portugalu. Međutim, to nije bilo moguće. Godine 1982, kod Žoaoa su se pojavili ozbiljni problemi sa srcem i podružnica je savetovala da se vratimo u Brazil.

Teška vremena

Braća u Brazilskoj podružnici su nam pružala veliku podršku i dodelila su nam da služimo u skupštini Kiririm u Taubateu (država Sao Paulo). Žoaovo zdravlje se naglo pogoršavalo i uskoro je bio primoran da stalno bude u kući. Zainteresovane osobe su dolazile u našu kuću da proučavaju Bibliju i tamo su se svakoga dana održavali sastanci za službu na terenu, kao i sedmični studij knjige. Ove pripreme su nam pomogle da održavamo našu duhovnost.

Žoao je i dalje nastavio da čini ono što je mogao u Jehovinoj službi sve do svoje smrti 1. oktobra 1985. Bila sam tužna i donekle depresivna, ali sam bila odlučna da nastavim sa svojom dodelom. Još jedna prepreka je nastala u aprilu 1986, kada su mi provalnici ušli u kuću i skoro sve pokrali. Prvi put u životu sam osetila da sam sama i da se plašim. Jedan bračni par me je ljubazno pozvao da ostanem s njima neko vreme, za šta sam im veoma zahvalna.

Žoaova smrt, a takođe i provala u kuću uticali su na moju službu Jehovi. Više se nisam osećala sigurno u službi. Nakon što sam pisala podružnici o teškoćama, primila sam poziv da provedem neko vreme u Betelu kako bih povratila svoju emocionalnu ravnotežu. Boravak u Betelu me je zaista ojačao!

Čim sam se nešto bolje osećala, prihvatila sam dodelu da služim u Ipui, gradiću u državi Sao Paulo. Bila sam zaokupljena delom propovedanja, ali je bilo perioda kada sam se osećala obeshrabreno. Tokom takvih perioda, telefonirala sam braći u Kiririmu i uvek bi neka porodica došla da me poseti na nekoliko dana. Te posete su bile zaista ohrabrujuće! Tokom moje prve godine u Ipui, 38 braće i sestara dolazilo je izdaleka da me poseti.

Godine 1992, šest godina nakon Žoaove smrti, primila sam još jedan poziv od Jehovine organizacije, ovaj put da se preselim u Franku (država Sao Paulo), gde još uvek služim kao punovremeni sluga. Ovde je područje veoma plodno. Godine 1994, započela sam biblijski studij s gradonačelnikom. U to vreme on je vodio kampanju za mesto u kongresu Brazila, ali uprkos pretrpanom rasporedu, proučavali smo svakog ponedeljka popodne. Da bi izbegao da nas iko prekine, isključivao je telefon. Koliko sam bila srećna dok sam ga posmatrala kako se polako povlači iz politike, i kako, zahvaljujući istini, ponovo gradi svoj brak! On i njegova žena krstili su se 1998.

Kad razmišljam o svojoj prošlosti, mogu reći da mi je život u punovremenoj službi bio pun neizmernih blagoslova i prednosti. Prihvatanje poziva koje mi je Jehova upućivao preko svoje organizacije zaista mi je donelo bogate nagrade. I, ako u budućnosti bude bilo kakvih poziva, moja spremnost da ih prihvatim biće snažna kao i uvek.

[Slike na 25. strani]

Godine 1957. kada sam započela punovremenu službu, i danas

[Slika na 26. strani]

S brazilskom betelskom porodicom 1963.

[Slika na 27. strani]

Naše venčanje u avgustu 1965.

[Slika na 27. strani]

Kongres u Portugalu u vreme zabrane dela

[Slika na 28. strani]

Ulično svedočenje u Lisabonu tokom Međunarodnog kongresa „Pobedonosna vera“ 1978.