Božje gledište o ratovima u prvom veku

Šta se dogodilo? Zašto se Bog nije borio za Judejce, kao što je to činio u davnoj prošlosti? Zašto im nije pružio podršku u borbi za slobodu? Da li se Božje gledište o ratovima promenilo? Nije. Ali nešto se drastično promenilo kada je reč o Judejcima. Oni nisu prihvatili Božjeg Sina, Isusa, kao Mesiju (Dela apostolska 2:36). Zato su kao narod izgubili poseban položaj koji su imali pred Bogom (Matej 23:37, 38).

Judejci u Obećanoj zemlji više nisu imali Božju zaštitu, niti su više ikada s pravom mogli da tvrde da vode ratove koje Bog odobrava i da im on pruža podršku. Kao što je Isus prorekao, Božji blagoslov više nije počivao na izraelskom narodu, već na jednom novom, duhovnom narodu koji je u Bibliji kasnije nazvan Izraelom Božjim (Galatima 6:16; Matej 21:43). Skupština duhom pomazanih hrišćana postala je duhovni Izrael Božji. Njima je u prvom veku nedvosmisleno bilo rečeno: „Sad ste Božji narod“ (1. Petrova 2:9, 10).

Pošto su hrišćani u prvom veku postali „Božji narod“, da li se Bog borio za njih kako bi ih oslobodio muka koje su trpeli pod rimskom vlašću? Da li je možda njima dozvolio da vode rat protiv svojih tlačitelja? Ne, nije. Zašto? Kao što smo videli u prethodnom članku, kada je reč o ratovima koje je Bog odobravao, samo je Bog odlučivao kada će se takvi ratovi voditi. Bog se nije borio za hrišćane u prvom veku, niti im je dozvoljavao da učestvuju u tadašnjim ratovima. Dakle, očigledno je da Bog nije smatrao da je u prvom veku došlo vreme da povede rat kojim će okončati zlo i tlačenje.

Zato su poput Božjih slugu u davnoj prošlosti i hrišćani u prvom veku morali da čekaju da dođe vreme koje je Bog odredio kada će iskoreniti zlo i patnju. U međuvremenu nisu smeli da na svoju ruku vode ratove protiv svojih neprijatelja. Isus Hrist je to lepo objasnio u svojim učenjima. Na primer, nije poučavao svoje učenike da vode ratove, već im je rekao: „Volite svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone“ (Matej 5:44). Govoreći o vremenu kada će Jerusalim uništiti rimska vojska, Isus je rekao svojim učenicima da ne ostaju u gradu da se bore, već da beže iz njega — što su oni i učinili (Luka 21:20, 21).

Osim toga, apostol Pavle je pod Božjim nadahnućem napisao: „Ne osvećujte se [...] jer je pisano: ’Moja je osveta, ja ću uzvratiti, kaže Jehova‘“ (Rimljanima 12:19). Apostol Pavle je citirao Božje reči koje su vekovima ranije bile zabeležene u Levitskoj 19:18 i Ponovljenim zakonima 32:35. Kao što smo videli u prethodnom članku, Bog je u davnoj prošlosti pružao podršku svojim slugama u ratovima koje su vodili i na taj način uzvraćao njihovim neprijateljima. Pavle je ovim rečima pokazao da se Božje gledište o ratovima nije promenilo. Bog je i u prvom veku smatrao da su ratovi opravdano sredstvo pomoću koga se može osvetiti neprijateljima svog naroda i stati na put raznim oblicima tlačenja i zla. Međutim, kao što je to bilo u davnoj prošlosti, samo je Bog odlučivao kada će se takvi ratovi voditi i ko će u njima učestvovati.

Očigledno je da Bog nije dozvolio hrišćanima u prvom veku da učestvuju u ratovima. A kakva je situacija danas? Da li je u današnje vreme Bog dozvolio nekoj grupi ljudi da vodi ratove? Da li je sada vreme da Bog uzme stvari u svoje ruke i povede rat u korist svojih slugu? Kakvo je Božje gledište o ratovima koji se danas vode? U završnom članku iz ove serije dobićemo odgovore na ova pitanja.