11. poglavlje

Da li je u paklu vruće?

ZAR se u mnogim prevodima Biblije ne spominje mesto koje se zove „pakao“? Da, taj se izraz javlja u mnogim prevodima Svetog pisma. No, pitanje je samo u tome, da li ono, što sveštenstvo uči o mestu nazvanom „pakao“, potiče iz Biblije ili sa nekog drugog izvora?

Da li ti je poznato, da nisu poučavani da veruju u muke pakla samo članovi navodno hrišćanskih crkava, nego i mnogi nehrišćani? Poučno je saznati šta govore razna dela o mukama onih, koji bi se nalazili u paklu.

U jednoj nehrišćanskoj „svetoj knjizi“ iz sedmog veka našeg računanja vremena čitamo sledeće:

„Pakao — oni će u njemu goreti — kako neugodno prebivalište! Zaista! Tada neka osete: kipuću tečnost i tamnu, mutnu, krajnje hladnu tečnost! ... (Oni će se nalaziti) usred vatrene bujice, u kipućoj vodi i u sjeni crnog dima: (neće postojati ništa, što bi ih osvežilo ili obradovalo.“

Iz budizma, koji je nastao nekako u šestom veku pre našeg računanja vremena, dobili smo sledeći opis jednog od „pakla“, o kojima on naučava:

„Vatra ne prestaje ovde ni tren, a niti muke stvorenja“!

U jednom se katoličkom katekizmu (Catechism of Christian Dostrine izdatom 1949) govori sledeće:

„Oni ne mogu nikada videti Boga i trpe u svu večnost strašne muke, a naročito one prouzročene vatrom ... Uskraćivanje blaženog promatranja Boga naziva se kaznom gubitka, a bolovi duše i tela, prouzročeni spoljnim sredstvima, nakon uskrsenja, nazivaju se kaznom svesti.“

U nekim mestima ima i protestantskih sveštenika koji umeju veoma slikovito opisati užasne muke u paklu. Ima čak i pripadnika njihovih crkava koji imaju viziju o mukama u paklu. Neki je čovek ovako opisao ono što je video: „Dokle mi je god dopirao pogled, nisam video ništa drugo, nego vatru i ljudske duše. Kakvih li muka i boli! Neki su vikali, neki kukali i molili: vode, vode! Neki su čupali kosu, drugi su škrgutali zubima, a neki su grizli šake i ruke.“

Često se tvrdi da će te zastrašujuće kazne pakla pobuditi ljude na pravilno postupanje. No, odgovara li ta tvrdnja istorijskim činjenicama? Nisu li upravo pristalice nauke o paklu činile najgroznije svireposti? Nisu li primer tome svirepi sudovi „hereticima“ i krvavi krstaški ratovi hrišćanstva?

Zato neka nas ne iznenadi što ima sve više ljudi koji odbijaju verovati u pakao kao mesto muka, a u njegovim kaznama gledati sredstvo zastrašivanja pred zlim postupcima. Oni tu nauku, doduše, ne poriču, ali jednostavno nisu skloni verovati u nešto, što u njihovim očima nije razumno ni istinito. Oni mogu usprkos tome i dalje pripadati nekoj crkvi, koja zastupa tu nauku. Svojim podupiranjem te crkve postaju suodgovorne za širenje nauke o paklu.

No, šta govori Biblija o mukama nakon smrti? Ako si pročitao prethodna poglavlja ove knjige, tada znaš da su mnoga uopšte raširena gledišta o stanju mrtvih sasvim pogrešna. Ti znaš, da se prema Bibliji prilikom smrti ne odvaja od tela nikakva duša niti duh, koji bi i dalje svesno živeo. Dakle, nauka o večnim mukama nakon smrti ne zasniva se na Bibliji, jer dalje ne živi ništa, što bi se moglo doslovno mučiti. Pa, kakvo je onda, to mesto, koje razni biblijski prevodi označavaju sa „pakao“?

„ŠEOL“

U katoličkom Douay-prevodu, koji se upotrebljava na govornom području engleskog jezika, pojavljuje se reč „pakao“ prvi puta u 1. Mojsijevoj 37:35, gde čitamo da je patrijarh Jakov rekao o Josipu, za koga je verovao da je mrtav: „S tugom ću sići k mom sinu u pakao.“ Jakov sigurno nije time hteo reći da će sići k svom sinu na neko mesto muka. Čak i u primedbi koju sadrži Douay prevod (izdan od Douay-Bible House, New York, 1941), taj se stavak tako ne tumači. On glasi:

„U pakao. To znači u limbus ili na mesto kuda su dolazile duše pravednika pre smrti našeg otkupitelja .. (To) sigurno znači mesto mirovanja kuda, kako je on verovao, dolazi njegova duša.“

Ali, Biblija nigde ne spominje nešto kao „limbus“. Ona i ne podupire predstavu nekog naročitog mesta mirovanja za duše, kao za „nešto“ odeljene od tela. Tako u objašnjenju reči za New American Bible, moderan katolički prevod (izdan od R. J. Kenedy ^& Sons, New York, 1970), priznaje sledeće: „Izmeću duše i tela ne postoji nikakva suprotnost ni razlika: to su samo različite oznake za istu konkretnu realnost.“

Šta je „pakao“ u koji je Jakov verovao da će doći i sjediniti se sa svojim sinom? Da bismo pravilno odgovorili na to pitanje, moramo znati tačno značenje te, sa „pakao“ prevedene, hebrejske reči „šeol“. Taj izraz, koji se prevodi i sa „grob“, „jama“, „carstvo mrtvih“ i „podzemlje“, javlja se (u prevodu Novi svet) u trideset i devet knjiga Hebrejskih spisa (poznatih kao „Stari zavet“) šezdeset i šest puta, ali nikada u vezi sa životom, delovanjem ili mukom. Naprotiv, često povezan sa smrću i nedelovanjem. Ovde sledi nekoliko primera:

„U smrt te se ne spominje: u šeolu kod mrtvih, Luther; u paklu, Allioli (ko će te slaviti?“ (Psalam 6:5; 6:6; Luther, Allioli) „Sve što ti ruka nađe da činiš, učini svom svojom snagom, jer nema delovanja ni planiranja, spoznanja ni mudrosti u šeolu (kod mrtvih, Luther; u podzemlju, Allioli) na mestu u koje ideš“. (Prop. 9:10, NS) „Jer nije šeol (mrtvi, Luther; u podzemlju, Allioli; taj, koji te može slaviti, jer smrt te ne može slaviti. Mrtvi ne mogu s nadom gledati na tvoju istinitost. Živi, živi je taj, koji te može hvaliti, kao ja u ovaj dan“. (Isa. 38:18, 19, NS).

Prema tome, očigledno je šeol ono mesto kuda odlaze mrtvi. To nije pojedini grob, već je to opšti grob umrlih ljudi u kom prestaje svako svesno delovanje. To potvrđuje i New Catholic Encyclopedia (Nova katolička enciklopedija), jer u njoj stoji o biblijskom značenju reči šeol:

„U Bibliji se time označuje mesto potpunog nedelovanja kuda dolazi svako nakon svoje smrti, bio on pravedan ili nepravedan, bogat ili siromah.“ (Sv. 13, str. 170).

Daljnji dokaz da za čitavo vreme koje je obuhvaćeno hebrejskim spisima nije postojalo nikakvo mesto vatrenih muka, je činjenica, da se nikada za neposlušnost nije pretilo mukama. Izraelska nacija nije bila navedena da bira između života i muka, nego između života i smrti. Mojsije joj je rekao: „Svedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov č prokletstvo: zato izaberi život, da budeš živ ti i seme tvoje, ljubeći Jehovu Boga svojega, slušajući glas Njegov i držeći se Njega.“ (5. Mojs. 30:19, 20)

I kasnije, kada je Bog podstrekavao neverne Izraelce da se pokaju, nisu time trebali biti sačuvani od muka nego od prerane smrti. Jehova je preko svog proroka Jezekilja objasnio: „Nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svog puta i bude živ; vratite se, vratite se sa zlih putova svojih, jer zašto da mrete, dome Izraelov?“ (Jezek. 33:11)

HADES I ŠEOL — JEDNO TE ISTO

Neko bi mogao pitati: „Ali zar nije dolaskom Isusa Hrista na Zemlju u tom pogledu usledila promena?“ Ne, Bog ne menja svoju ličnost, a ni svoja pravedna temeljna načela. Preko svog proroka Malahija rekao je: „Jer ja Jehova ne menjam se“. (Malahija 3:6) Jehova nije uopšte promenio kaznu za neposlušnost. On ima sa ljudima strpljenje da bi mogli izbeći — ne mukama — već uništenju. Apostol Petar pisao je svojoj braći u veri: „Ne docni Jehova s obećanjem, kao što neki misle da docni: nego nas trpi, jer neće da ko pogine, nego svi da dođu u pokajanje“. (2. Pet. 3:9)

Budući da je smrt ostala kazna za neposlušnost, mesto kuda odlaze mrtvi, spomenuto u hrišćanskim grčkim spisima (poznatim kao Novi zavet), uopšte se ne razlikuje od šeola, spomenutog u Hebrejskim opisima. (Rim. 6:23) To jasno proizlazi iz usporedbe Hebrejskih spisa sa Hrišćanskim grčkim spisima. U deset tekstova Hrišćanskih grčkih spisa, u kojima se javlja grčka reč haides (izgovaraj: hades) znači uglavnom isto, što i hebrejska reč šeol (usporedi Matej 11:23; 16:18; Luka 10:15; 16:23;a D. ap. 2:27, 31; Otkr. 1:18; 6:8; 20:13, 13; i ako u prevodu, koji ti upotrebljavaš, ne stoje u svim tim stavcima reči „pakao“ ili „hades“, ipak ćeš utvrditi, da za to upotrebljeni izrazi ne ukazuju na mesto muka). Osmotri sledeći primer:

U Psalmu 16:10 čitamo: „Jer (ti Jehova) nećeš ostaviti duše moje u paklu (u paklu, Luther 1905.). niti ćeš dati da svetac tvoj vidi truhlost.“ Apostol Petar je u jednom govoru pokazao da je taj Psalam imao proročansko značenje. On je rekao: „Prorok dakle (David) budući, i znajući da mu se Bog kletvom kleo od roda bedara njegovih po telu podignuti Hrista, i posaditi ga na prestolu njegovu, predvidevši govori za uskrsenje Hristovo da se ne ostavi duša njegova u paklu (u paklu, Luther, 1905.), ni telo njegovo vide truhljenja“. (D. ap. 2:30, 31) Ovde je umesto hebrejske reči šeol upotrebljena grčka reč hades, što pokazuje da izraz „hades“ odgovara izrazu „šeol“.

Tako se u objašnjenju reči u Nouvelle Version (Nova verzija), izdanje od francuskog biblijskog društva, kaže, pod „carstvo mrtvih“:

„Tim je izrazom prevedena grčka reč hades koja odgovara hebrejskoj reči šeol. To je mesto gde se nalaze mrtvi do svog uskrsenja. (Luka 16:23b; D. ap. 2:27, 31: Otkr. 20:13, 14) U nekim je prevodima ta reč neispravno prevedena sa pakao“.

ODAKLE POTIČE NAUKA O PAKLENOJ VATRI?

Ukazivanja Biblije na šeol i hades očigledno nisu podrška za nauku o paklenoj vatri. Katolički je časopis Commonweal! (od 15. januara 1971) priznao da ta nauka nije hrišćanska i da je čak suprotna duhu hrišćanstva. Tamo piše:

„Po mišljenju mnogih ljudi, a i nekih filozofa, označava pakao potrebu ljudske fantazije — t.j. neke vrste Nikolinog premca, ... Ko od pravednih ne bi želeo da nepravedni budu odgovarajuće kažnjeni? A, ako ne sada, u sadašnjem životu, zašto ne u budućem? No, to se gledište ne da uskladiti s Novim zavetom, koji poziva ljude da žive i da se međusobno ljube.“

Tada je u tom časopisu pokazano gde je, verovatno, poreklo te nauke:

„Daljnji element, koji je pridoneo izgradnji tradicionalne hrišćanske predstave o paklu, može se naći u rimskom svetu. Kao što je u čoveku živeća besmrtnost uglavnom bila preduslov za grčku filozofiju, tako je pravda bila kod Rimljana jedna od najvažnijih kreposti, i to naročito kad je počelo cvasti hrišćanstvo ... Sigurno je povezivanjem tih dvaju gledišta — filozofskih Grka i pravdoljubivih Rimljana — nastala teološka simetrija neba i pakla, ako će dobra duša biti nagrađena, mora zla biti kažnjena. Da bi potvrdila svoje verovanje u pravedno kažnjavanje nepravednih, trebali su Rimljani samo uzeti u ruke Vergilijevu Eneidu i čitati šta ona govori o blaženima u zemlji blaženih i o prokletima u tartaru, koji je opkoljen vatrom i gde vlada strah pred kažnjavanjem.

Dakle, priznaje se, da nauka o paklenoj vatri pripada veri Bogu otuđenih ljudi, te se može s punim pravom označiti kao „nauka ćavolska“. (1. Tim. 4:1), jer potiče od laži da čovek u stvari ne umire, i tako odražava bezobrazne, odbojne i brutalne zamisli demona. (Uoporedi Marko 5:2-13) Nije li ta nauka ispunila mnoge ljude nepotrebnom strepnjom i strahom? Nije li sasvim krivo prikazala Boga? Jehova se u svojoj reči otkriva kao Bog ljubavi. (1. Jov. 4:8) Naukom o paklu Njega se kleveta i sramoti; time ga se nepravedno okrivljuje za najgroznije svireposti koje uopšte možemo za misliti.

Pristalice nauke o paklu hule tako na Boga. Doduše, može biti da neki sveštenici ne poznaju biblijske dokaze; no, oni bi ih trebali znati. Budući da tvrde da objavljuju Božju vest, morali bi znati šta u Bibliji piše. Znaju sasvim tačno da ono, što čine i kažu, može jako uticati na život onih koje poučavaju. Zato bi trebali strogo paziti na ono što poučavaju. Svako krivo prikazivanje Boga može navesti ljude da se odbiju od pravog obožavanja, što bi se na njih loše odrazilo.

Jehovi se bez sumnje ne dopadaju zabludne nauke. Nevernim duhovnim vođama izraelskog naroda objavio je sledeću osudu: „Zato i ja vas učinih prezrenim i poništenim u svega naroda, kao što se vi ne držite mojih putova“. (Mal. 2:9) Možemo biti sigurni da će se izvršiti slična presuda i nad današnjim zabludnim naukama. Biblija pokazuje, da će politički element ovog sveta uskoro svrgnuti sveštenstvo s njegovog položaja i lišiti ga njegovog uticaja. (Otkr. 17:15-18) Ništa bolje neće proći ni koji podupiru religiozne sisteme koji naučavaju laž. Isus Hrist je rekao: „A slepac slepca ako vodi, oba će u jamu pasti“. (Mat. 15:14).

Želiš li ti obzirom na tu činjenicu i dalje podupirati neki religiozni sistem koji uči o vatrenom paklu? Da li bi i dalje smatrao klevetnike svoga oca svojim prijateljima? Ne bi li, šta više, prekinuo s njima svaku vezu? Ne trebamo li, stoga, prekinuti svaku vezu sa onima, koji su oklevetali našeg nebeskog oca?

Služiti Bogu iz straha pred mukama ne bi bilo ispravno. On želi da ga obožavamo iz ljubavi. Na to nas mora terati naše srce. Spoznanje da su mrtvi bez svesti i da se ne nalaze na nekom mestu gde u razbuktalom ognju trpe strašne muke, nego da se nalaze u opštem grobu umrlih gde vlada mir i gde nema života, može odstraniti prepreku, koja nam je do sada onemogućavala da pokažemo BOGU tu ljubav.

[Fusnote]

[Slika na 77. strani]

Scene pakla prema budističkoj predstavi

[Slika na 78. strani]

Scena pakla iz „Božanske komedije“ katolika Dante-a