Karaiti i njihovo traganje za istinom

„TEMELJNO pretražuj po [Pismu] i ne oslanjaj se na moje mišljenje.“ Ove reči izgovorio je vodeći karait iz osmog veka n. e. Ko su bili karaiti? Možemo li išta naučiti o vrednosti iz njihovog primera? Da bismo odgovorili na ova pitanja, moramo se vratiti nazad u istoriju u dugotrajnu kontroverzu koja je vodila do karaitskog pokreta.

Kako je kontroverza počela?

U završnim vekovima pre naše ere, unutar judaizma razvila se nova filozofija. To je bio koncept da je Bog dao dva zakona na gori Sinaj, jedan pisani i jedan usmeni.a Do prvog veka n. e., bilo je žestokih sukoba između onih koji su se zalagali za ovo novo učenje i onih koji su ga odbacivali. Fariseji su bili pokretači, dok su sadukeji i eseni bili među protivnicima.

Usred ove kontroverzne scene, kao obećani Mesija pojavljuje se Isus iz Nazareta (Danilo 9:24, 25; Matej 2:1-6, 22, 23). Isus se suočio sa svim tim sukobljenim grupama Jevreja. U raspravljanju s njima, govorio je protiv toga da se Božja reč učini nevažećom zbog njihove tradicije (Matej 15:3-9). Isus je takođe poučavao duhovnim istinama na način koji je moguć jedino Mesiji (Jovan 7:45, 46). Sem toga, sami Isusovi pravi sledbenici pružili su dokaz božanske podrške. Postali su poznati kao hrišćani (Dela apostolska 11:26).

Kada je hram u Jerusalimu bio uništen 70. n. e., fariseji su bili jedina religiozna sekta koja je nedirnuta preživela. Sada bez sveštenstva, žrtava i hrama, farisejski judaizam mogao je izmisliti zamene za sve to, dozvoljavajući tradiciji i tumačenju da zamene pisani Zakon. To je otvorilo vrata pisanju novih „svetih knjiga“. Prvo je došla Mišna, sa svojim dodacima i tumačenjima njihovog usmenog zakona. Kasnije su bile dodate druge kolekcije spisa i nazvane Talmud. U isto vreme, otpadnički hrišćani počeli su da se suviše slobodno ophode sa Isusovim učenjima. Oba kruga stvorila su moćne religiozne sisteme — na jednoj strani rabinsku vlast a na drugoj crkvenu vlast.

Zbog sukoba Jevreja s paganskim Rimom i kasnije sa „hrišćanskim“ Rimom, centar judaizma konačno je premešten u Vavilon. Tamo su spisi Talmuda bili uređeni u svom najpotpunijem obliku. Iako su rabini tvrdili da Talmud potpunije otkriva Božju volju, mnogi Jevreji osetili su rastući uticaj rabinske vlasti i čeznuli su za Božjom rečju koja im je objavljena preko Mojsija i proroka.

U drugoj polovini osmog veka n. e., Jevreji u Vavilonu koji su se protivili rabinskoj vlasti i verovali u njihov usmeni zakon odazvali su se učenom vođi po imenu Anan ben David. On je proglasio da svaki Jevrejin ima pravo na neograničeno proučavanje hebrejskih spisa kao jedinog izvora prave religije, bez obzira na rabinsko tumačenje ili na Talmud. Anan je naučavao: „Temeljno pretražuj po Tori [Božjem pisanom zakonu] i ne oslanjaj se na moje mišljenje.“ Zbog ovog isticanja Pisma, Ananovi sledbenici postali su poznati kao karaimi, hebrejsko ime koje znači „čitaoci“.

Sukob karaita i rabina

Koji su neki primeri karaitskih učenja koja su prouzrokovala zaprepašćenje u rabinskim krugovima? Rabini su zabranjivali da se mleko i meso jedu zajedno. Oni su to predstavili kao usmeno objašnjenje zakona iz Izlaska 23:19, koji kaže: „Ne kuhaj jagnjeta u mleku majke njegove.“ S druge strane, karaiti su naučavali da ovaj stih znači baš ono što je rekao — ni više, ni manje. Oni su tvrdili da su rabinske zabrane bile ljudski izum.

Prema njihovom tumačenju Ponovljenog zakona 6:8, 9, rabini su smatrali da Jevrejski muškarci prilikom molitve moraju imati tefilime, ili filakterije i da je mezuza trebalo da se stavi na svaki dovratak.b Karaiti su smatrali da ovi stihovi imaju samo figurativno i simbolično značenje, i s toga su odbacili takve rabinske odredbe.

U drugim stvarima karaiti su bili daleko restriktivniji od rabina. Na primer, razmotrimo njihovo gledište o Izlasku 35:3, koji glasi: „Vatra se neće ložiti u stanovima vašim u dan subotni.“ Karaiti su zabranjivali da se lampa ili vatra ostavi da gori čak i ako je upaljena pre sabata.

Naročito posle Ananove smrti, vođe karaita često se nisu slagale u stepenu i prirodi izvesnih ograničenja, a njihova poruka nije uvek bila jasna. Karaitima je nedostajalo jedinstvo zato što nisu priznali bilo kog pojedinačnog vođu već su naglašavali lično čitanje i tumačenje Pisma, kao suprotnost rabinskom stilu vlasti. Međutim, uprkos tome karaitski pokret napredovao je u popularnosti i uticaju daleko izvan vavilonske jevrejske zajednice i širio se kroz Srednji istok. Jedan od glavnih karaitskih centara bio je čak uspostavljen i u Jerusalimu.

Tokom devetog i desetog veka n. e., karaitski izučavaoci odlikovali su se obnovljenim proučavanjem hebrejskog jezika i doživeli su neku vrstu zlatnog doba. Smatrali su da je pisani tekst hebrejskih spisa svet, a ne usmene tradicije. Neki karaiti su postali brižljivi prepisivači hebrejskih spisa. U stvari, bio je to karaitski izazov koji je podstakao masoretsko proučavanje Pisma među svim Jevrejima, obezbeđujući tako tačnije očuvanje današnjeg biblijskog teksta.

Tokom tog perioda brzog rasta, karaitski judaizam upustio se u otvoreno misionarsko delo među drugim Jevrejima. To je predstavljalo jasnu pretnju rabinskom judaizmu.

Kako su odgovorili rabini?

Rabinski kontranapad bio je žestoki verbalni rat, uz prepredenu fleksibilnost i prilagođavanje učenja. Tokom veka koji je sledio nakon Ananovog napada, rabinski judaizam usvojio je brojne karaitske metode. Rabini su postali veštiji u citiranju Pisma, priključujući se karaitskom stilu i metodi u njihovoj retorici.

Neosporan vođa ovih verbalnih takmičenja s karaitima bio je Sadija ben Josif, koji je postao poglavar jevrejske zajednice u Vavilonu u prvoj polovini desetog veka n. e. Sadijino najveće delo, Knjiga verovanja i mišljenja (The Book of Beliefs and Opinions), preveo je na engleski Samjuel Rozenblat (Samuel Rosenblatt) koji je u svom uvodu rekao: „Iako je čak... bio autoritet u svom vremenu što se tiče Talmuda, [Sadija] prilično škrto koristi ovaj izvor jevrejske tradicije, očigledno zbog toga što je želeo da njihovim sopstvenim oružjem porazi karaite koji su jedino prihvatali pisani Zakon kao obligacion.“

Sledeći Sadijine stope, rabinski judaizam konačno je dobio prevlast. To je postigao time što se prilagodio samo toliko da oduzme dinamičnu silu od karaitskih tvrdnji. Poslednji udarac zadao je Mojsije Majmonid, zapaženi izučavalac Talmuda iz 12. veka. Svojim tolerantnim stavom prema karaitima s kojima je boravio u Egiptu, kao i svojim ubedljivim naučnim stilom, pridobio je njihovo divljenje i oslabio poziciju njihovog vlastitog upravljanja.

Pokret karaita gubi tempo

Sada s nedostatkom jedinstva i bez dobro usklađenih protivmera, pokret karaita izgubio je i tempo i sledbenike. S prolaskom vremena, karaiti su modifikovali svoja gledišta i načela. Leon Nimoj (Leon Nemoy), autor karaitskog pokreta piše: „Iako je Talmud teoretski ostao zabranjen, mnogo talmudskog materijala bilo je neupadljivo uključeno u karaitsko praktikovanje zakona i običaja.“ U suštini, karaiti su izgubili svoju prvobitnu nameru i prihvatili mnogo od rabinskog judaizma.

U Izraelu još uvek ima oko 25 000 karaita. Još nekoliko hiljada mogu se pronaći u drugim zajednicama, uglavnom u Rusiji i Sjedinjenim Državama. Međutim, posedujući svoje vlastite usmene tradicije, oni se razlikuju od prvih karaita.

Šta možemo naučiti iz istorije karaita? Da je ozbiljna greška ’ukinuti reč Božju za predanja svoja‘ (Matej 15:6). Da bismo se oslobodili tegobnih ljudskih tradicija zahteva se tačno spoznanje Pisma (Jovan 8:31, 32; 2. Timoteju 3:16, 17). Da, oni koji traže da znaju i da čine Božju volju ne oslanjaju se na ljudske tradicije. Umesto toga, oni marljivo istražuju Bibliju i primenjuju korisna uputstva iz Božje nadahnute Reči.

[Fusnote]

[Slika na 30. strani]

Grupa karaita

[Izvor]

Iz knjige The Jewish Encyclopedia, 1910.