„Vreme kad se ćuti i vreme kad se govori“

KOLIKO si puta jadikovao: „Što sam to uopšte rekao“? Pa ipak, možda se sećaš drugih prilika kada si propustio da progovoriš. Gledajući unazad, možda si razmišljao: ’Što barem nešto nisam kazao?‘

Biblija kaže da postoji „vreme kad se ćuti i vreme kad se govori“ (Propovednik 3:7). Tu, dakle, leži problem — odlučiti kada govoriti a kada ćutati. Naša nesavršena ljudska priroda često nas nagoni da činimo i kažemo stvari u pogrešno vreme (Rimljanima 7:19). Kako možemo kontrolisati naš neposlušni jezik? (Jakov 3:2).

Načini kroćenja jezika

Nama nije potreban neki dugačak spisak sastavljen tako da pokrije svaku moguću situaciju, da nam pomogne da odlučimo kada da govorimo i kada da ostanemo nemi. Umesto toga, potrebno je da nas vode osobine koje su suštinski deo hrišćanske ličnosti. Koje su to osobine?

Isus Hrist je objasnio da je ljubav glavna osobina koja motiviše njegove učenike. On je rekao: „Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako se među sobom ljubite“ (Jovan 13:35). Što više bratske ljubavi pokazujemo, to ćemo bolje kontrolisati naš jezik.

Dve s njom povezane osobine takođe će nam biti od ogromne pomoći. Jedna od njih je poniznost. Ona nam omogućuje da ’smatramo druge većim od sebe‘ (Filipljanima 2:3). Druga je blagost, koja nas ’drži obuzdanima pod zlom‘ (2. Timoteju 2:24, 25, NW). Savršen primer kako ove osobine treba ispoljavati imamo u Isusu Hristu.

Pošto je teže da kontrolišemo naš jezik kada smo pod pritiskom, osmotrimo veče pred Isusovu smrt — vreme kada je on ’osećao tugu i muku‘ (Matej 26:37, 38). Ne iznenađuje to što se Isus tako osećao, pošto je večna budućnost čitavog čovečanstva zavisila od toga da on ostane veran Bogu (Rimljanima 5:19-21).

To je zasigurno bilo vreme da Isus govori sa svojim nebeskim Ocem. Zato je otišao da se moli, zamolivši trojicu svojih učenika da čuvaju stražu. Posle izvesnog vremena je došao i pronašao ih kako spavaju. Na to je rekao Petru: „Tako ne mogoste ni jedan čas probdeti sa mnom?“ Ovaj ukor pun ljubavi propratile su reči koje su pokazale razumevanje za njihove slabosti. Rekao je: „Duh je srčan, ali je telo slabo.“ Kasnije, Isus je ponovo došao i našao učenike da spavaju. Govorio je s njima ljubazno i „otišavši pomoli se po treći put“ (Matej 26:36-44, Ča).

Kada je Isus po treći put našao učenike da spavaju, on nije bio grub već je rekao: „I vi sad spavate i počivate! Evo je blizu čas, i Sin čovečji predaje se u ruke grešnika“ (Matej 26:45). Samo bi neko sa srcem punim ljubavi, sa istinski blagom i poniznom naravi, mogao koristiti jezik na takav način u toliko teškom vremenu (Matej 11:29; Jovan 13:1).

Ubrzo nakon toga, Isus je bio uhapšen i izveden pred sud. Odavde učimo da je ponekad najbolje ćutati, čak i kad smo u našoj hrišćanskoj službi. Nameračeni da lažno optuže Isusa, sveštenički glavari nisu imali nikakav interes da saznaju istinu. Tako je u ovoj eksplozivnoj atmosferi, Isus ostao nem. (Uporedi s Matejem 7:6.)

Međutim, Isus nije ostao nem kad je prvosveštenik zahtevao: „Zaklinjem te živim Bogom da nam kažeš jesi li ti Hristos, sin Božji“ (Matej 26:63). Pošto je Isus bio stavljen pod zakletvu, bilo je vreme da govori. Zato je odvratio: „Ti kaza. Ja vam pak još kažem. Videćete vi Sina čovečjega da dolazi na oblacima nebeskim, sedeći s desne strane sile Božje“ (Matej 26:64).

Tokom tog značajnog dana Isus je pokazivao savršenu kontrolu nad svojim jezikom. U njegovom slučaju, ljubav, blagost i poniznost su bile urođeni deo njegove ličnosti. Kako mi možemo upotrebiti ove osobine da bismo kontrolisali naš jezik kad smo pod pritiskom?

Kontrolisanje jezika kad smo ljuti

Kad se razljutimo, često gubimo kontrolu nad svojim jezikom. Na primer, jednom su Pavle i Varnava imali nesuglasicu u mišljenju. „Varnava htedne da uzmu sa sobom i Jovana, prozvanog Marka, ali Pavle smatraše za dobro da ne uzmu sa sobom onoga koji je još u Pamfiliji bio odstupio od njih i ne beše išao s njima na delo. Tako postade raspra, i oni se razdvojiše i Varnava uzevši Marka otplovi u Kipar“ (Dela apostolska 15:37-39).

Majkl,a koji je nekoliko godina radio na građevinskim projektima, priča: „Postojala je jedna osoba na gradilištu koju sam dobro poznavao i poštovao. Ali izgledalo je da on stalno nalazi greške u mom radu. Osećao sam se povređenim i razdraženim, ali sam svoja osećanja zadržavao za sebe. Jednog dana stvari su prevršile meru kada je kritikovao posao koji sam upravo obavio.

„Dao sam oduška svim svojim zadržavanim osećanjima. U žestini tog trenutka, bio sam slep za loš utisak koji je to sigurno ostavilo na sve one oko nas. Ostatak tog dana, nisam želeo da govorim s njim, čak ni da ga vidim. Sada shvatam da taj problem nisam rešavao ispravno. Bilo bi mnogo bolje da sam ćutao i govorio tek kad bih se ohladio.“

Na sreću, hrišćanska ljubav je podstakla ove dve osobe da reše svoje nesuglasice. Majkl objašnjava: „Posle izvesne iskrene komunikacije, bolje smo razumeli jedan drugoga, i sada imamo čvrsto prijateljstvo.“

Kao što je Majkl naučio, ako smo ljuti, ponekad je mudro ćutati. „Tiha duha je razuman čovek“, kažu Poslovice 17:27. Razboritost i bratska ljubav pomoći će nam da kontrolišemo naš poriv da izbrbljamo ono što vređa. Ako smo mi bili meta uvrede, govorimo toj osobi kad je sama, s blagim i poniznim duhom, imajući na umu obnavljanje mira. A šta ako se izliv gneva već desio? Tada će nas ljubav pokrenuti da progutamo svoj ponos i da ponizno tražimo da ispravimo grešku. To je vreme da se govori, da se izrazi žaljenje i da se pomoću iskrene komunikacije zaleče povređena osećanja (Matej 5:23, 24).

Kad ćutanje nije rešenje

Ljutina ili razdraženost nas može izazvati da osobi koja nas sekira damo tretman ćutanja. Ovo može biti jako štetno. „Tokom prve godine našeg braka, bilo je prilika kad po nekoliko dana ne bih razgovarala sa svojim mužem“, priznaje Marija.b „Obično, to nije bilo zbog nekih velikih problema, već pre zbog nagomilavanja manjih razdraženosti. Stalno sam premišljala o svim tim sekiracijama dok one konačno nisu postale prepreka nalik planini. Tada je dolazio trenutak kad više nisam mogla trpeti, i jednostavno sam prestala da pričam sa svojim mužem dok moja frustracija ne bi prošla.“

Marija dodaje: „Jedan naročiti biblijski citat — ’sunce da ne zađe u gnevu vašemu‘ — pomogao mi je da ispravim svoje razmišljanje. Moj muž i ja naporno smo radili na poboljšavanju komunikacije kako se problemi ne bi nadograđivali. Nije bilo lako, ali posle deset godina bračnog života, srećna sam što mogu reći da su ti periodi kamenih tišina mnogo ređi. Međutim, moram priznati da još uvek radim na tome da kontrolišem ovo naginjanje“ (Efescima 4:26).

Kao što je Marija otkrila, kad između dva čoveka postoje napetosti, prekid komunikacije nije rešenje. Pod takvim okolnostima, verovatno će rasti ogorčenje, i odnos može biti narušen. Isus je rekao da treba da budemo ’brzi da sredimo stvari‘ (Matej 5:25, NW). „Reč izgovorena u pravo vreme“ može nam pomoći da ’tražimo mir‘ (Poslovice 25:11, NW; 1. Petrova 3:11).

Isto tako, mi treba da progovorimo kada nam je potrebna pomoć. Ukoliko patimo zbog nekog duhovnog problema, možda nismo radi da opterećujemo druge. Ali ako ćutimo, sasvim je moguće da problem može postati gori. Naimenovane hrišćanske starešine brinu za nas i, ukoliko im dopustimo, oni su bez sumnje željni da pomognu. To je vreme kada treba da govorimo (Jakov 5:13-16).

Iznad svega, treba redovno da govorimo s Jehovom u srdačnoj molitvi, kao što je Isus to činio. Zaista, ’izlivajmo srce svoje‘ našem nebeskom Ocu (Psalam 62:9; uporedi s Jevrejima 5:7).

„Vreme kad se govori“ o Božjem Kraljevstvu

Hrišćanska služba je božanski zadatak koji se mora obaviti pre nego što dođe kraj. Zato je, kao nikada ranije, vitalno da Jehovine sluge objavljuju dobru vest o Kraljevstvu (Marko 13:10). Poput apostola, pravi hrišćani jednostavno ’ne mogu ne govoriti o onome što su videli i čuli‘ (Dela apostolska 4:20).

Naravno, ne želi svako da čuje dobru vest. U stvari, kad je svoje učenike slao u propovedanje, Isus ih je savetovao da ’ispitaju ima li u njemu neko dostojan‘. Pošto Jehova nikada nikoga ne prisiljava da ga obožava, mi nećemo tvrdoglavo govoriti nekome ko nepopustljivo odbija poruku o Kraljevstvu (Matej 10:11-14). Ali smo oduševljeni da o Jehovinom kraljevanju govorimo onima koji su „ispravno naklonjeni prema večnom životu“ (Dela apostolska 13:48, NW; Psalam 145:10-13).

Ljubav, blagost i poniznost su osobine koje nam mogu pomoći da kontrolišemo našu nesavršenu sklonost da brzopleto govorimo ili da padnemo u napeto ćutanje. Kako rastemo u ovim osobinama, bićemo bolje opremljeni da pravimo razliku između ispravnog i pogrešnog vremena za govorenje.

[Fusnote]

[Slika na 23. strani]

Problemi se mogu rešiti pomoću dobre komunikacije