Neutralnost

Definicija: Stav onih koji ne staju ni na čiju stranu niti pružaju podršku bilo kojoj od dve ili više suprotstavljenih strana. I drevna i savremena istorija potvrđuju da su u svakoj zemlji i pod svim okolnostima pravi hrišćani nastojali da ostanu potpuno neutralni kada su u pitanju sukobi među frakcijama u društvu. Oni ne sprečavaju druge da učestvuju u patriotskim ceremonijama, služe vojsku, budu članovi političkih partija, kandiduju se za političke funkcije ili glasaju. Međutim, oni obožavaju samo Jehovu, Boga Biblije; bezuslovno su mu predali svoj život i pružaju punu podršku njegovom Kraljevstvu.

Koji su stihovi uticali na stav hrišćana prema svetovnim vlastima?

Rimlj. 13:1, 5-7: „Neka svaki čovek bude podložan vlastima [vladarima] nad sobom, jer nema vlasti koja nije od Boga... Zato morate biti podložni, ne samo zbog Božjeg gneva nego i zbog svoje savesti... Svakome dajte što mu pripada: onome ko traži porez — porez, ko traži danak — danak, ko traži strah — strah, ko traži čast — čast.“ (Nijedna vlast ne bi postojala kad Bog to ne bi dopustio. Bez obzira na ponašanje predstavnika vlasti, pravi hrišćani im iskazuju poštovanje zbog njihovog položaja. Na primer, bez obzira na to kako vlasti koriste novac od poreza, Jehovine sluge pošteno plaćaju poreze za usluge od kojih svi imaju korist.)

Mar. 12:17: „Isus tada reče: ’Dajte caru carevo, a Bogu Božje.‘“ (Dakle, hrišćani su oduvek priznavali da moraju ne samo ’dati‘ novac za porez svetovnim vlastima već i ispuniti uzvišene obaveze koje imaju prema Bogu.)

Dela 5:28, 29: „[Jedan predstavnik jevrejskog visokog suda je] rekao: ’Strogo smo vam [apostolima] zabranili da ne učite u to [Isusovo] ime, a vi ste napunili Jerusalim svojim učenjem i hoćete da na nas navučete krv tog čoveka.‘ A Petar i drugi apostoli na to su rekli: ’Bogu se moramo pokoravati, a ne ljudima.‘“ (Kada postoji direktan sukob između zapovesti ljudskih vladara i Božjih zahteva, pravi hrišćani oponašaju primer apostola tako što poslušnost Bogu stavljaju na prvo mesto.)

Koji su stihovi oduvek uticali na stav pravih hrišćana prema učestvovanju u ratovima?

Mat. 26:52: „Isus [mu] reče: ’Vrati svoj mač na njegovo mesto, jer svi koji se mača hvataju od mača će i poginuti.‘“ (Da li bi mogao postojati neki veći povod za borbu od toga da se zaštiti Božji Sin? Međutim, Isus je rekao da njegovi učenici ne treba da pribegavaju korišćenju oružja.)

Isa. 2:2-4: „U poslednjim danima gora Jehovinog doma biće utvrđena iznad gorskih vrhova... On će suditi narodima i ispraviće stvari među mnogim narodima. Oni će prekovati svoje mačeve u raonike i svoja koplja u srpove. Neće više narod podizati mač na narod niti će se više učiti ratovanju.“ (Pojedinci iz svih naroda moraju lično odlučiti šta će uraditi. Oni koji obraćaju pažnju na Jehovine presude pokazuju da je on njihov Bog.)

2. Kor. 10:3, 4: „Iako živimo u telu, ne vodimo rat po telu. Jer oružje našeg ratovanja nije telesno, nego ima veliku snagu od Boga za rušenje onoga što je snažno utvrđeno.“ (Pavle ovde govori da nikada nije pribegavao korišćenju telesnog oružja, kao što je lukavstvo, visokozvučni jezik ili doslovno oružje kako bi zaštitio skupštinu od lažnih učenja.)

Luka 6:27, 28: „Vama koji slušate [ja, Isus Hrist] kažem: Volite svoje neprijatelje, činite dobro onima koji vas mrze, blagosiljajte one koji vas proklinju, molite se za one koji vas vređaju.“

Zar Jehova nije dozvoljavao drevnim Izraelcima da ratuju?

Jehova je rekao drevnim Izraelcima da ratuju kako bi zauzeli zemlju koju je on odredio da im da u nasleđe i kako bi istrebili ljude za koje je on prosudio da ne zaslužuju da žive, zbog njihovih izopačenih običaja i zbog toga što su mu prkosili kao istinitom Bogu (P. zak. 7:1, 2, 5; 9:5; Lev. 18:24, 25). Međutim, Ravi i Gavaonjanima je ukazana milost jer su pokazali veru u Jehovu (Is. Nav. 2:9-13; 9:24-27). U savezu Zakona Bog je izložio pravila ratovanja koja je odobravao, određujući i uslove za izuzeće od učestvovanja u ratu i način na koji je trebalo da se vodi rat. To su zaista bili Jehovini sveti ratovi. To se ne može reći ni za jedan rat koji se danas vodi.

Sa osnivanjem hrišćanske skupštine situacija se promenila. Hrišćani više nisu pod Mojsijevim zakonom. Trebalo je da Hristovi sledbenici stvaraju učenike od ljudi iz svih naroda; zato će s vremenom u svim tim narodima biti obožavalaca istinitog Boga. A s kojim motivom ljudi idu u rat? Da li da vrše volju Stvoritelja Zemlje ili da ostvare svoje nacionalističke težnje? Ako bi hrišćani iz jednog naroda išli u rat protiv drugog naroda, oni bi se borili protiv svojih suvernika, protiv ljudi koji se za pomoć mole istom Bogu kao i oni. Sasvim je na mestu što je Hrist rekao svojim sledbenicima da ne uzimaju mač (Mat. 26:52). U budućnosti će on sam, proslavljen na nebesima, izvršiti presudu nad onima koji se protive istinitom Bogu i njegovoj volji (2. Sol. 1:6-8; Otkr. 19:11-21).

Što se tiče služenja vojske, šta svetovna istorija otkriva o stavu prvih hrišćana?

„Pažljivo istraživanje dostupnih informacija pokazuje da do vremena Marka Aurelija [rimskog imperatora koji je vladao od 161. do 180. n. e.] nijedan hrišćanin nije bio vojnik, i nijedan vojnik nije ostajao u vojnoj službi nakon što je postao hrišćanin“ (The Rise of Christianity, London, 1947, E. V. Barns, strana 333).

„Mi koji smo bili skloni ratovanju, krvoproliću i svakom zlu, svi do jednog smo prekovali svoje oružje za ratovanje — mačeve u raonike i koplja u oruđe za obrađivanje zemlje — i počeli da gajimo pobožnost, pravednost, čovekoljublje, veru i nadu, koju imamo od samog Oca posredstvom Onoga koji je bio raspet“ (Justin Mučenik u delu „Dijalog s Jevrejinom Trifonom“ [2. vek n. e], The Ante-Nicene Fathers, Grand Rapids, reprint edinburškog izdanja iz 1885, uredili A. Roberts i Dž. Donaldson, 1. tom, strana 254.)

„Odbijali su da učestvuju u bilo kakvoj građanskoj upravi ili vojnoj odbrani carstva... Bilo je nemoguće da hrišćani prihvate dužnost vojnika, sudije ili vladara, a da se ne odreknu svetije dužnosti koju su imali“ (History of Christianity, Njujork, 1891, Edvard Gibon, strane 162, 163.)

Koji su biblijski stihovi oduvek uticali na stav pravih hrišćana prema mešanju u politička pitanja i aktivnosti?

Jovan 17:16: „Oni nisu deo sveta, kao što ni ja [Isus] nisam deo sveta.“

Jovan 6:15: „Isus je znao da žele da dođu i da ga uhvate i postave za kralja, pa se ponovo povukao u goru, sasvim sam.“ Kasnije je rekao rimskom namesniku: „Moje kraljevstvo nije deo ovog sveta. Kad bi moje kraljevstvo bilo deo ovog sveta, moje sluge bi se borile da ne budem predat Judejcima. Ali moje kraljevstvo nije odavde“ (Jov. 18:36).

Jak. 4:4: „Preljubnici, zar ne znate da je prijateljstvo sa svetom neprijateljstvo s Bogom? Ko god, dakle, želi da bude prijatelj svetu, postaje Božji neprijatelj.“ (Zašto je to tako ozbiljno? Zato što se u 1. Jovanovoj 5:19 kaže da je ’ceo svet u vlasti Zloga‘. Prema Jovanu 14:30, Isus je ukazao na Satanu kao na ’vladara sveta‘. Dakle, koju god svetsku frakciju da neko podupire, pod čiju vlast u stvari dolazi?)

Što se tiče uplitanja u politiku, šta svetovni istoričari izveštavaju o stavu prvih hrišćana?

„Oni koji su vladali paganskim svetom imali su malo razumevanja za rano hrišćanstvo i nisu s naklonošću gledali na njega... Hrišćani su odbijali određene dužnosti rimskih građana... Nisu prihvatali političku službu“ (On the Road to Civilization, A World History, Filadelfija 1937, A. Hekel i Dž. Sigman, strane 237, 238).

„Hrišćani su se držali po strani i odvojeno od države, kao neka sveštenička i duhovna klasa. Izgleda da je hrišćanstvo moglo uticati na građanski život samo na način koji je, mora se priznati, najčistiji, jer je nastojalo da u ljude usadi više svetog osećanja“ (The History of the Christian Religion and Church, During the Three First Centuries, Njujork,1848, August Neander, s nemačkog preveo H. Dž. Rouz, strana 168).

Koji su biblijski stihovi oduvek uticali na stav pravih hrišćana prema ceremonijama u kojima se koriste zastave i nacionalni amblemi?

1. Kor. 10:14: „Bežite od idolopoklonstva.“ (Vidi i Izlazak 20:4, 5.)

1. Jov. 5:21: „Dečice, klonite se idola.“

Luka 4:8: „Isus mu na to reče: ’Pisano je: „Jehovu, svog Boga, obožavaj i jedino njemu služi.“‘“

Vidi i Danila 3:1-28.

Da li takvi patriotski simboli i ceremonije zaista imaju religiozno značenje?

„[Istoričar] Karlton Hejz još davno je ukazao na to da je ritual obožavanja zastave i polaganja zakletve u američkim školama religiozna ceremonija... Na kraju krajeva, da su ti svakodnevni rituali religiozni, konačno je potvrdio i Vrhovni sud u mnogim slučajevima“ (The American Character, Njujork, 1956, D. V. Brogan, strane 163, 164).

„U početku su zastave bile gotovo u potpunosti religioznog karaktera... Zastava koja je vekovima bila nacionalna zastava Engleske — crveni krst sv. Džordža — imala je religiozni karakter. U stvari, izgleda da se oduvek tražila pomoć religije kako bi državne zastave na neki način postale svete, te mnoge od njih vuku poreklo od svetih barjaka“ (Encyclopædia Britannica, 1946, 9. tom, strana 343).

„U jednoj javnoj ceremoniji kojom je predsedavao potpredsednik [vrhovnog vojnog] suda, na dan 19. novembra, ukazana je čast brazilskoj zastavi... Nakon što je zastava podignuta, ministar odbrane Tristao de Alenkar Araripe izjavio je povodom te komemoracije sledeće: ’...Zastave su postale božanstvo patriotske religije koje traži obožavanje... Zastava se poštuje i obožava... Zastava je predmet obožavanja, baš kao i otadžbina.‘“ (Diario da Justiça, brazilska prestonica, 16. februar 1956, strana 1906).

Što se tiče patriotskih ceremonija, šta svetovna istorija govori o stavu prvih hrišćana?

„Hrišćani su odbijali da... prinose žrtve veleumlju cara — što bi se grubo moglo uporediti s današnjim odbijanjem pozdravljanja zastave ili polaganja zakletve na vernost... Vrlo malo hrišćana se odreklo svog stava, premda je obično u areni za njih bio postavljen žrtvenik na kom je gorela vatra. Sve što je zatvorenik trebalo da uradi bilo je da baci šaku tamjana na vatru, nakon čega bi dobio pisanu potvrdu o žrtvovanju i bio bi pušten. Takođe mu je brižljivo objašnjeno da to nije čin obožavanja cara, nego da je to samo priznavanje njegove božanske prirode koju ima kao poglavar rimske države. I pored svega toga, gotovo nijedan hrišćanin nije iskoristio priliku da pobegne“ (Those About to Die, Njujork, 1958, D. P. Maniks, strane 135, 137).

„Čin obožavanja cara sastojao se u bacanju nekoliko zrnaca tamjana ili nekoliko kapljica vina na žrtvenik koji je stajao pred likom cara. Gledajući s ove vremenske udaljenosti, ne vidimo nikakvu razliku između tog čina i... podizanja ruke prilikom pozdravljanja zastave ili nekog istaknutog vladara, što je izraz učtivosti, poštovanja i patriotizma. Iako je velika većina ljudi u prvom veku verovatno tako gledala na to, hrišćani nisu. Oni su na sve to gledali kao na čin obožavanja, priznavanje cara kao božanstva i stoga čin nevernosti Bogu i Hristu, te su odbijali da to učine“ (The Beginnings of the Christian Religion, Nju Heven; 1958, M. F. Eler, strane 208, 209).

Da li to što su hrišćani neutralni znači da nisu zainteresovani za dobrobit drugih ljudi?

Naravno da ne znači. Oni dobro znaju i savesno se trude da primene zapovest koju je Isus ponovio: „Voli svog bližnjeg kao samog sebe“ (Mat. 22:39). Takođe, primenjuju i savet apostola Pavla: „Činimo dobro svima, a naročito svojoj braći u veri“ (Gal. 6:10). Uvereni su da je najbolje što mogu da učine za druge ljude da im prenesu dobru vest o Božjem Kraljevstvu, koje će zauvek rešiti probleme čovečanstva i koje pruža predivnu mogućnost večnog života onima koji ga prihvate.