„Učinili smo što smo bili dužni da učinimo“

ISPRIČAO DŽORDŽ KUČ

Nakon što smo proveli jutro u službi od kuće do kuće, moj saradnik je izvadio dva sendviča. Kad smo završili obrok, izvadio sam cigaretu da zapalim. „Koliko dugo si u istini?“ upitao je. „Sinoć sam prvi put bio na sastanku“, rekao sam mu.

RODIO sam se 3. marta 1917, na jednoj farmi oko 50 kilometara istočno od Pitsburga, u Pensilvaniji, u SAD, blizu gradića Avonmor. Tu su moji roditelji podigli moja četiri brata, sestru i mene.

Nismo bili nešto naročito poučavani o religiji. Roditelji su jedno vreme išli u crkvu, ali su prestali još dok smo mi bili mali. Pa ipak, mi smo verovali u Stvoritelja, a naš porodični život je sledio osnovna načela iz Biblije.

Najbolja pouka koju sam dobio od svojih roditelja ticala se odgovornosti — kako da je prihvatim i ispunim. To je ono što je činilo život na farmi. Ali naš život se nije sastojao samo od rada. Uživali smo u zdravoj rekreaciji, kao što je igranje košarke i bejzbola, jahanje i plivanje. Tih dana nije bilo puno novca, ali život na farmi je ipak bio ugodan. Naša osnovna škola je bila zgrada s jednom prostorijom, a dok smo bili srednjoškolci išli smo u školu u gradu.

Jedne noći šetao sam gradom s jednim drugom. Jedna zgodna devojka je izašla iz svoje kuće da ga pozdravi. On me je upoznao sa Fern Pru. Živela je na zgodnom mestu, u ulici u kojoj se nalazila srednja škola. Kada bih prolazio kraj njene kuće, Fern bi često bila napolju, obavljajući kućne poslove. Očigledno je bila vredna, što me je impresioniralo. Postali smo bliski prijatelji, zaljubili se jedno u drugo i venčali se u aprilu 1936.

Kontakt s biblijskom istinom

Pre nego što sam se rodio, u gradu je bila jedna starija žena koju su ljudi maltretirali zbog njene religije. Moja majka ju je posećivala subotom kada je išla u grad na pazar. Majka joj je čistila kuću i obavljala poslove, sve dok ta žena nije umrla. Verujem da je Jehova blagoslovio majku zato što je bila tako ljubazna prema toj ženi, koja je bila Istraživač Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali.

Nešto nakon toga, kćerkica moje tetke je iznenada umrla. Crkva nije pružila tetki mnogo utehe, ali jedna komšinica, koja je bila Istraživač Biblije, jeste. Ta Istraživačica Biblije joj je objasnila šta se dešava kada osoba umre (Jov 14:13-15; Propovednik 9:5, 10). To je bio izvor velike utehe. Tetka je, opet, govorila majci o nadi uskrsenja. To je raspirilo majčino interesovanje, pošto su njeni roditelji umrli kad je bila mala i ona je toliko želela da sazna šta se dešava s osobom prilikom smrti. To iskustvo je u mene utisnulo važnost toga da uvek koristim prilike za neformalno svedočenje.

U 1930-im, majka je počela nedeljom ujutro da sluša radio-emisije Džozefa F. Raterforda, tadašnjeg predsednika Watch Tower Bible and Tract Societyja. Tih godina, Svedoci su počeli delo od kuće do kuće i tamo gde smo mi živeli. Pod jednim senovitim drvetom u našem dvorištu bi postavili portabl gramofon i puštali snimljene propovedi brata Raterforda. Ti snimci i časopisi Kula stražara i Zlatni vek (sada Probudite se!) održavali su živim majčino interesovanje.

Nekoliko godina kasnije, 1938, pretplatnicima na Kulu stražaru je bila poslata dopisnica koja ih je pozivala na jedan poseban sastanak u jednom privatnom domu udaljenom oko 25 kilometara. Majka je želela da prisustvuje, pa smo joj se Fern, ja i dva moja brata pridružili. Džon But i Čarls Hesler, putujući nadglednici Jehovinih svedoka, održali su govore pred oko desetak nas. Nakon toga, počeli su da organizuju grupu koja će učestvovati u službi sledećeg jutra. Niko se nije prijavio da ide s njima, pa je brat Hesler odabrao mene i upitao: „Zašto ne pođeš s nama?“ Nisam tačno znao šta oni misle da rade, ali nisam mogao da se setim nijednog razloga zbog čega im ne bih pomogao.

Išli smo od kuće do kuće otprilike do podneva, i tada je brat Hesler izvadio dva sendviča. Seli smo na crkvene stepenice i počeli da jedemo. Tek kada sam ja izvadio onu cigaretu, brat Hesler je saznao da sam prisustvovao samo jednom sastanku. Iste večeri se najavio na večeru kod nas i zamolio nas da pozovemo komšije na razgovor o Bibliji. Nakon večere, vodio je biblijski studij s nama i održao govor pred grupom od oko deset osoba koje su došle. Rekao nam je da bi trebalo svake sedmice da imamo biblijski studij. Iako naše komšije nisu pristale na to, Fern i ja smo napravili pripreme za sedmični biblijski studij.

Napredak u istini

Ubrzo nakon toga, Fern i ja smo otišli u službu na terenu. Bili smo na zadnjem sedištu automobila, i upravo smo pripalili cigarete kada se moj brat okrenuo prema nama i rekao: „Upravo sam saznao da Svedoci ne puše.“ Fern je smesta bacila cigaretu kroz prozor — ja sam svoju dovršio. Iako smo uživali u pušenju, nikada više nismo posegnuli za cigaretom.

Nakon našeg krštenja 1940, Fern i ja smo bili na jednom sastanku na kojem smo studirali članak koji je hrabrio na pionirsku službu, kako se zove punovremeno delo propovedanja. Na putu prema kući, jedan brat je upitao: „Zašto ti i Fern ne biste bili pioniri? Ništa vas ne sprečava.“ Nismo mogli a da se ne složimo s njim, tako da smo se stavili na raspolaganje. Na svom poslu sam predao obaveštenje da kroz mesec dana dajem otkaz, i napravili smo pripreme za pionirenje.

Posavetovali smo se s Watch Tower Societyjem o tome gde bi trebalo da služimo, i zatim smo se odselili za Baltimor, u Merilendu. Tamo se održavao jedan dom za pionire, a cena za smeštaj i hranu bila je 10 dolara mesečno. Imali smo nešto ušteđevine za koju smo mislili da će nam biti sasvim dovoljna do Armagedona (Otkrivenje 16:14, 16). Uostalom, uvek smo mislili da je Armagedon tu, pred vratima. I tako, kada smo započeli da pionirimo, napustili smo kuću i odrekli se svega drugog.

Pionirili smo u Baltimoru od 1942. do 1947. Protivljenje Jehovinim svedocima je tih godina bilo na vrhuncu. Umesto da se kolima vozimo do kuća osoba s kojima smo proučavali Bibliju, povremeno bi nas neko odbacio tamo. Tako nam ne bi bile izbušene automobilske gume. Niko ne voli takvo protivljenje, ali mogu reći da smo uvek uživali u službi na terenu. U stvari, rado smo očekivali malo uzbuđenja u obavljanju Gospodovog dela.

Uskoro smo potrošili sav novac koji smo uštedeli. Automobilske gume su se istrošile, kao i naša odeća i obuća. Dva ili tri puta smo se razboleli na duži period. Nije bilo lako nastaviti, ali nikad nismo pomislili da odustanemo. O tome nikada nismo ni razgovarali. Pojednostavili smo naš način života kako bismo mogli da ostanemo u pionirskom delu.

Promene dodela

Godine 1947, otišli smo na kongres u Los Anđeles, u Kaliforniji. Dok smo bili tamo, moj brat Vilijam i ja smo dobili pisma kojima smo bili naimenovani za putujuće delo, da posećujemo skupštine i pomažemo im. Do tada nismo dobili nikakvu posebnu obuku za to delo. Jednostavno smo krenuli. U narednih sedam godina, Fern i ja smo služili u državama Ohajo, Mičigen, Indijana, Ilinois i Njujork. Godine 1954, pozvani smo da pohađamo 24. razred Gileada, škole za obučavanje misionara. Dok smo bili tamo, Fern je dobila dečju paralizu. Srećom, dobro se oporavila i dodeljeni smo u putujuće delo u države Njujork i Konektikat.

Dok smo služili u Stamfordu, u Konektikatu, Natan H. Nor, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja, pozvao nas je da provedemo vikend s njim i njegovom suprugom, Odri. Za večeru su nas počastili izvrsnim biftekom, sa svim prilozima. Poznavali smo ih odranije, i ja sam znao brata Nora dovoljno dobro da bih shvatio kako on ima još nešto na umu osim našeg druženja i večere. Kasnije te večeri, upitao me je: „Da li biste želeli da dođete u Betel?“

„Nisam baš siguran; ne znam baš mnogo o betelskom životu“, odgovorio sam.

Nakon što smo o tome razmišljali nekoliko sedmica, rekli smo bratu Noru da bismo došli ako on to želi. Sledeće sedmice, dobili smo pismo da se javimo u Betel 27. aprila 1957, na 21. godišnjicu našeg venčanja.

Tog prvog dana u Betelu, brat Nor mi je dao jasno uputstvo o tome šta se očekuje od mene. Rekao mi je: „Više nisi pokrajinski sluga; ovde si da radiš u Betelu. To je najvažniji posao koji imaš, i mi želimo da svoje vreme i energiju uložiš u primenu obuke koju primaš ovde u Betelu. Želimo da ostaneš.“

Smisaon život u Betelu

Prve dodele koje sam dobio bile su u odeljenjima za pretplate i za slanje pošte. Kasnije, posle oko tri godine, brat Nor me je zvao da se javim u njegovu kancelariju. Tada me je obavestio da je pravi razlog zbog čega sam pozvan u Betel bio da radim u domu. Njegova uputstva su bila vrlo jasna: „Ti si ovde da rukovodiš betelskim domom.“

Upravljanje betelskim domom me je podsetilo na lekcije kojima su me naučili roditelji dok sam odrastao na farmi. Betelski dom je umnogome sličan običnom porodičnom domaćinstvu. Tu treba da se očisti odeća, da se pripreme obroci, da se opere suđe, da se nameste kreveti i tako dalje. Organizacija doma se trudi da Betel učini udobnim mestom za život, mestom koje osoba može zvati svojim domom.

Verujem da ima mnogo lekcija koje porodice mogu naučiti iz toga kako Betel funkcioniše. Budimo se rano ujutro i počinjemo dan duhovnim mislima, razmatranjem dnevnog biblijskog stiha. Od nas se očekuje da naporno radimo i živimo uravnoteženim ali aktivnim životom. Betel nije poput nekakvog manastira, kao što neki možda misle. Puno toga postižemo zbog našeg isplaniranog načina života. Mnogi su rekli da im je obuka koju su ovde dobili kasnije pomogla da prihvate odgovornosti u svojim porodicama i u hrišćanskoj skupštini.

Mladićima i devojkama koji dođu u Betel može biti dodeljeno da čiste, peru veš ili da rade u fabrici. Svet možda želi da verujemo kako su takvi fizički poslovi ponižavajući i ispod časti. Pa ipak, mladi u Betelu uviđaju da su takve radne dodele neophodne da bi naša porodica ispravno i srećno funkcionisala.

Svet bi takođe mogao unapređivati misao da su vam potrebni položaj i ugled da biste bili istinski srećni. To je pogrešno. Kada radimo ono što nam je dodeljeno da radimo, mi činimo ono ’što smo dužni da činimo‘, i primamo Jehovin blagoslov (Luka 17:10, Ča). Pravo zadovoljstvo i sreću možemo imati samo ako upamtimo svrhu našeg rada — da vršimo Jehovinu volju i unapređujemo interese Kraljevstva. Ako to zadržimo na umu, možemo uživati u bilo kojoj dodeli i biti zadovoljni njom.

Povlašćen udeo u širenju

Na kongresu u Klivlendu, u Ohaju 1942, više od jedne decenije pre nego što smo došli u Betel, brat Nor je održao govor „Mir — može li potrajati?“ Razjasnio je da će se Drugi svetski rat, koji je tada besneo, završiti i da će biti vreme mira koje će pružiti mogućnost za proširenu akciju propovedanja. Godine 1943, osnovana je škola Gilead za obučavanje misionara, kao i Teokratska škola službe za pomoć braći da poboljšaju sposobnosti javnog govorništva. Takođe su organizovani veliki kongresi. Tokom 1950-ih, posebno su bili istaknuti oni na stadionu Jenki, u Njujorku. U povezanosti s kongresima koji su tamo održani 1950. i 1953, imao sam priliku da pomažem u pripremanju ogromnog Grada kamp-kućica u kojem su desetine hiljada bile smeštene tokom tih osmodnevnih kongresa.

Nakon tih kongresa, uključujući i najvećeg od svih, 1958, došlo je do velikog porasta broja objavitelja Kraljevstva. To je direktno uticalo na naš rad u Betelu. Krajem 1960-ih i početkom 1970-ih, bili su nam očajnički potrebni prostor i sobe za smeštaj radnika. Da bismo smestili našu rastuću porodicu morali smo obezbediti više soba, kuhinja i trpezarija.

Brat Nor je zamolio brata Maksa Larsona, nadglednika fabrike, i mene da pronađemo prikladno imanje za proširenje. Godine 1957, kada sam došao u Betel, naša porodica od oko 500 osoba bila je smeštena u jednoj velikoj stambenoj zgradi. Ali tokom godina, Društvo je kupilo i renoviralo tri velika obližnja hotela — Tauers, Stendiš i Bosert — kao i više manjih stambenih zgrada. Godine 1986, Društvo je kupilo imanje na kojem je bio hotel Margaret i pretvorilo predivnu novu zgradu koja je tamo sagrađena u dom za oko 250 osoba. Zatim je početkom 1990-ih sagrađena jedna tridesetospratnica za smeštaj dodatnih 1 000 radnika. Bruklinski betel sada može primiti i prehraniti više od 3 300 članova naše porodice.

Kupljeno je i imanje u Volkilu, u državi Njujork, oko 150 kilometara od Bruklinskog betela. Tokom godina, počevši s krajem 1960-ih, tamo su izgrađene stambene zgrade i velika štamparija. Sada, tamo živi i radi oko 1 200 članova naše betelske porodice. Godine 1980, počela je potraga za oko 250 hektara zemlje bliže Njujorku i sa dobrim pristupom autoputu. Agent za kupoprodaju nekretnina se nasmejao i rekao: „Gde ćete naći takvo zemljište? To jednostavno nije moguće.“ Ali sledećeg jutra nas je ponovo nazvao i rekao: „Našao sam vam zemljište.“ Danas je ono poznato kao Obrazovni centar Watchtowera u Patersonu, u državi Njujork. Odatle se upravlja školama i tamo se nalazi porodica sa više od 1 300 slugu.

Lekcije koje sam naučio

Naučio sam da je dobar nadglednik onaj koji zna crpsti vredne informacije od drugih. Veliki broj ideja koje sam imao prednost da sprovedem kao nadglednik Betela, došao je od drugih.

Kada sam došao u Betel, mnogi su bili stariji, kao što sam ja danas. Većine više nema. Ko zamenjuje one koji ostare i umru? Nisu to uvek oni najsposobniji. To su oni koji su ovde, koji verno rade posao, stavljajući se na raspolaganje.

Još jedna važna stvar koju treba zapamtiti jeste vrednost dobre žene. Podrška moje drage žene, Fern, od velike mi je pomoći u izvršavanju mojih teokratskih dodela. Muževi imaju odgovornost da zasiguraju da im se žene raduju svojim dodelama. Nastojim da isplaniram nešto što Fern i ja volimo da radimo. Ne mora to biti skupo, samo promena svakodnevne rutine. Na mužu je da učini nešto kako bi usrećio svoju ženu. Vreme koje provodi s njom je dragoceno i brzo prolazi, i zato ga on mora što bolje iskoristiti.

Drago mi je što živim u poslednjim danima o kojima je Isus govorio. Ovo je najizvanrednije vreme u celoj ljudskoj istoriji. Vlastitim očima vere možemo posmatrati i videti kako Gospod razvija svoju organizaciju u pripremanju za dolazak obećanog novog sveta. Kad se osvrnem na svoj život u Jehovinoj službi, mogu videti da je Jehova taj koji vodi ovu organizaciju — ne ljudi. Mi smo samo njegove sluge. Kao takvi, stalno moramo da mu se obraćamo za vođstvo. Kada on jednom razjasni šta treba da radimo, treba samo da uskočimo i da sarađujemo.

Potpuno sarađuj sa organizacijom i zasigurno ćeš imati ispunjen, srećan život. Šta god da radiš — bilo da je to pionirenje, pokrajinsko delo, služenje sa skupštinom kao objavitelj, betelska služba ili misionarsko delo — sledi izložena uputstva i ceni svoju dodelu. Daj sve od sebe da uživaš u svakoj dodeli i u svakom danu rada u Jehovinoj službi. Umorićeš se, i možda ćeš ponekad biti pretrpan poslom ili ćeš biti snužden. Tada treba da se setiš zašto si predao svoj život Jehovi. Da bi vršio njegovu volju, a ne svoju.

Nije bilo dana da sam došao na posao a da nisam uživao u onome što sam radio. Zašto? Jer kad se celom dušom predamo Jehovi, imamo satisfakciju jer znamo da smo ’učinili što smo bili dužni da učinimo‘.

[Slika na 19. strani]

Odeljenje za časopise

[Slika na 19. strani]

Grad kamp-kućica 1950.

[Slika na 19. strani]

Pionirenje u Baltimoru, 1946.

[Slika na 19. strani]

U Gradu kamp-kućica sa Fern 1950.

[Slika na 22. strani]

Sa Odri i Natanom Nor

[Slika na 23. strani]

Obrazovni centar Watch Towera u Patersonu, u državi Njujork

[Slika na 24. strani]

Danas sa Fern