Tačno saznanje o Bogu i njegovom sinu vodi do večnog života
„Ovo znači večni život, da neprestano rastu u saznanju o tebi, jedinom i istinitom Bogu i onom koga si poslao Isusu Hristu“ (Jovan 17:3, NS).
1. Zašto je tačno saznanje o Bogu i Isusu Hristu tako važno?
TAČNO saznanje o Bogu i njegovom sinu, Isusu Hristu, je neminovno život. „(Bog) hoće da se svi ljudi spasu, za svakoga koji želi da postigne večni i da dođu u poznanje istine“ (1. Timoteju 2:4). Ovo tačno saznanje iz Božje inspirisane reči, Biblije, omogućava nam da znamo ko je Bog i u čemu se sastoji naša obaveza prema njemu (2. Timoteju 3:16, 17; 1. Jovanova 2:17). Ono nam takođe omogućava da tačno identifikujemo Isusa Hrista i da imamo naš odnos prema njemu (Psalam 2:12; Filipljanima 2:5-11).
2. Do čega može dovesti nedostatak tačnog saznanja?
2 Bez tačnog saznanja mogli bi da upadnemo u zamku krivih nauka, koje unapređuje Božji protivnik sotona, đavo, koji je „laža i otac laži“ (Jovan 8:44). Mi bi osramotili Jehovu i suprotstavili bi mu se ako bi verovali i zastupali nauku koja se protivi Božjoj reči i koja je laž. Zato moramo pažljivo da istražujemo Sveto pismo da bi mogli da razlikujemo istinu od laži (Dela apostolska 17:11). Mi sigurno ne želimo da budemo jednaki sa onim osobama „koje se svagda uče i nikad ne mogu da dođu k poznanju istine“ (2 Timoteju 3:1, 7).
3. Kako glasi jasna biblijska nauka o Bogu, Isusu Hristu i svetom duhu?
3 Kao što smo videli u prethodnom članku, nauka o trojstvu nije biblijska nauka. Bog u svojoj reči jasno objašnjava da je on Stvoritelj svih stvari i da je njegov Sin bio njegovo prvo stvarstvo na nebu (Otkrivenje 4:11; Kološanima 1:15, 16). On je poslao svog Sina kao čoveka na Zemlju, da svojom otkupnom žrtvom stvori osnovu za oproštenje ljudskih greha i da iskrenim osobama posreduje više saznanja o Bogu i njegovim namerama (Matej 20:28; Jovan 6:38). Ali jednostavna, jasna pouka da su Bog i Hrist dve zasebne osobe i da sveti duh nije osoba, nego Božja delujuća sila, bila je tokom vekova izvrnuta i zamenjena naukom o trojstvu. Ova je postala osnovna nauka nazovi hrišćanstva.
„Ja i Otac jedno smo“
4. Zašto tvrdnja crkava u vezi Jovana 10:30 nije istinita?
4 Kao podršku za nauku o trojstvu crkve često navode Jovana 10:30, mada se u ovom stavku ne spominje nikakva treća osoba. Isus je rekao: „Ja i Otac jedno smo“. Da li je on hteo da kaže da je on svemogući Bog, ali samo u jednom drugom obliku? Ne, to ne može da bude, jer je stalno ukazivao na to da je on Božji Sin, da je manji od Boga i da mu je podložan. Šta je prema tome Isus mislio sa rečima iz Jovana 10:30?
5, 6. a) U kom smislu je Isus mislio da su on i njegov Otac jedno? b) Kako se to može uporediti u vezi sa Isusovim učenicima?
5 Isus je s tim hteo da kaže da je on u mislima i nameri bio jedno sa svojim Ocem. Ovo može da se vidi iz Jovana 17:21, 22, gde Isus moli Boga za svoje učenike „da svi budu jedno; kao što si ti, Oče, u zajednici sa mnom i ja u zajednici s tobom, da i oni budu u zajednici s nama,... da oni budu jedno kao što smo mi jedno“. Da li je Isus molio da svi njegovi učenici postanu jedna osoba? Ne, on je molio da bi oni bili u jedinstvu, jednih misli i da slede isti cilj, baš kao što su Isus i Bog u jedinstvu.
6 Ta ista misao dolazi do izražaja u 1. Korinćanima 1:10, gde Pavle kaže da svi hrišćani treba da budu jedinstveni u govoru i da ne bude razdora među njima, nego da budu čvrsto sjedinjeni u istom razumu i istom toku misli. Tako, kad je Isus rekao da su on i Otac jedno, on nije mislio da su oni jedna te ista osoba, isto tako kao što rečima da njegovi učenici budu jedno, nije hteo da kaže da su oni jedna te ista osoba.
Ko je bio „Reč“?
7. a) Šta tzv. hrišćanstvo tvrdi o Jovanu 1:1? b) Po čemu se odmah poznaje da se u Jovanu 1:1 ne govori ni o kakvom trojstvu?
7 Ali kako je sa Jovanom 1:1? Prema prevodu Stvarnost na ovom mestu stoji: „U početku bijaše Riječ, i Riječ bijaše kod Boga – i Riječ bijaše Bog.“ Prema Jovanu 1:14 čitamo: „Reč posta telo i stanova među nama.“ Tzv. hrišćanstvo tvrdi da je ova „Reč“ (grčki: logos), koja je došla na Zemlju kao Isus Hrist, bila svemogući Bog. Ali zapazimo samo da se u Jovanu 1:1 i prema prevodu Stvarnost kaže: „Riječ bijaše kod Boga.“ Onaj koji se nalazi kod nekog drugoga, nije taj drugi. Tako proizlazi čak i iz ovog prevoda da se tu radi o dve različite osobe. Osim toga ne spominje se nikakva treća osoba nekog trojstva.
8. Kako se u drugim biblijskim prevodima prevodi drugi deo iz Jovana 1:1?
8 Drugi biblijski prevodi u drugom delu Jovana 1:1, gde u prevodu Stvarnost piše „Riječ bijaše Bog“, sadrže različite prevode. Evo nekoliko primera:
1985: „i Bog beše Logos“. Dr Dimitrije Stefanović, Novi zavet.
1864: „i jedan bog beše reč“. Emfatik Dijaglot od Bendžamina Vilsona, Njujork i London.
1896: „i sama Reč beše božanskog bića“. Kurt Stage, Novi zavet, Lajpcig.
1926: „i jedan bog beše misao“. Oskar Holcman, Novi zavet, Gisen.
1975: „i jedan bog (ili: bog po vrsti) beše Reč“. Sigfrid Šulc, Evanđelje po Jovanu, Getingen.
1978: „i božanske vrste beše Logos“. Johanes Šnajder, Evanđelje po Jovanu, Berlin.
1979: „i jedan bog beše Logos“, Jirgen Beker, Evanđelje po Jovanu, Vircburg.
I Novi svet prevod Svetog pisma (kao i Novi svet prevod Hrišćanskih spisa, izdat 1950. godine od Udruženja Kule stražare i traktata iz Njujorka na ovom mestu glasi: „I Reč beše jedan bog.“
9. Šta se pojavljuje u grčkom tekstu Jovana 1:1 ispred prve imenice teos (Bog), što otkriva da se radi o svemogućem Bogu?
9 Da li se ovi prevodi mogu usaglasiti sa gramatičkom konstrukcijom iz Jovana 1:1 na grčkom jeziku? Da. U Jovanu 1:1 dva puta se pojavljuje grčka imenica teos (bog). U prvom slučaju odnosi se to na svemogućeg Boga, kod kojega je bila Reč – „i Reč (logos) beše kod Boga (jedan oblik od teos)“. Ovom prvom teos prethodi jedan oblik određenog člana ho. Imenica teos sa određenim članom ho ukazuje na jednu odvojenu ličnost, jedno lice, u ovom slučaju svemogućeg Boga – „i Reč beše kod (tog) Boga“.
10. Šta se pokazuje izostavljanjem člana ho ispred drugog teos u Jovanu 1:1?
10 Ali u drugom delu Jovana 1:1 spomenuti prevodi u 8 odlomku ne prevode drugi teos (imenični predikat) sa „Bog“, nego sa „božanskim bićem“ ili sa „bog“. Zašto? Zato što je druga reč teos imenični predikat jednine, koji se pojavljuje u grčkom tekstu ispred glagola i bez člana ho. Konstrukcija rečenice kao u ovom stavku ukazuje na karakteristiku ili osobinu subjekta. Ona ističe prirodu „Reči“, da je bila božanska ili „bog“, ali ne svemogući Bog. To je u saglasnosti sa mnogim drugim biblijskim stavcima iz kojih se vidi da je „Reč“ bila Božji govornik koji je poslan od Boga na Zemlju. Prema Jovanu 1:18: „Boga niko nikada nije video; jedinorođeni bog (od svemogućeg Boga stvoreni Sin na nebu), koji je u Očevom naručju, on (koji je došao na Zemlju kao čovek) ga (svemogućeg Boga) objavi.“
11. Koji primer pokazuje da biblijski prevodioci umeću neodređeni član gde ga u grčkom nema, i zašto to čine?
11 Ima još dosta stavaka u kojima biblijski prevodioci ispred imeničnog predikata umeću neodređeni član „jedan, neki“, iako ga u grčkom tekstu nema. Umetanjem tog neodređenog člana u prevodu dolazi do izražaja karakteristika ili osobina imenice. Za to je primer Marko 6:49. Kada su Isusovi učenici ugledali Isusa da ide po vodi, „smatrali su, da je to neki duh (grčki: fantasma)“ (King Džejms). Ispravniji prevod Novi svet glasi: „... mislili su: ’To je jedna (neka) utvara’ “ Na isti način se iz ispravnog prevoda Jovana 1:1 može videti da „Reč“ nije bila „Bog“, nego „jedan (neki) bog“.
12. Koje slične primere za upotrebu neodređenog člana nalazimo u Jovanu 8:44?
12 Dva slična primera možemo naći u Jovanu poglavlje 8, stavak 44. Isus tamo govori o sotoni: „Onaj je bio (jedan) ubica, kada je počeo,... on je (jedan) lažljivac i otac laži.“ Kao u Jovanu 1:1 tako i ovde u grčkom originalnom tekstu u oba slučaja („ubica“, „lažljivac“) stoji imenični predikat ispred glagola, i to bez određenog člana. U svakom slučaju opisuje se jedna osobina ili karakteristika đavola, a i u mnogim savremenim prevodima na drugim jezicima mora da bude umetnut neodređeni član, da bi se ispravno posredovala misao.a Stoga u prevodu King Džejms na ovom mestu piše: „On je bio (jedan) ubica od početka. ... On je (jedan) lažljivac i otac laži“. Marko 11:32; Jovan 4:19; 6:70; 9:17; 10:1, 13, 21; 12:6).
„Moj Gospod i moj Bog“
13, 14. Zašto je Toma mogao da označi Isusa sa „moj Bog“ a da tim ne kaže da je Isus bio Jehova?
13 Trinitarci takođe navode Jovana 20:28 kao podršku za svoje tvrdnje. Prema ovom tekstu Toma je rekao Isusu: „Moj Gospod i moj Bog!“ Kao što je već pokazano,ništa se ne može prigovoriti tome da je Toma označio Isusa jednim bogom. To je u skladu sa činjenicom da je Isus u svom predljudskom postojanju sigurno bio bog, to jest moćan, jedna božanska osoba. A to je sigurno i posle svoje smrti i vaskrsenja za nebeski život. Isus je citirao čak iz Psalama da bi pokazao kako su moćni ljudi nazvani „bogovi“ (Psalam 82:1-6; Jovan 10:34, 35). Apostol Pavle je izjavio da ima „mnogo ’bogova’ i mnogo ’gospoda’“ (1. Korinćanima 8:5). Čak se i sotona naziva „bog ovog sistema stvari“ (2. Korinćanima 4:4, NS).
14 Hrist zauzima mnogo viši položaj nego nesavršeni čovek ili sotona. Ako ovi mogu da budu označeeni kao „bogovi“, onda to Isus sigurno može, a i bio je tako značen. Zbog njegovog jedinstvenog položaja u odnosu sa Jehovom, Isus je „jedinorođeni bog“ (Jovan 1:18, NS), jedan „Moćni Bog“ (Isaija 9:6, NS) i „jedan bog“ (Jovan 1:1, NS). Prema tome nije bilo nekorektno što ga je Toma tako označio. Toma je izjavio da je Isus za njega bio bog, jedan božanski, jedan moćni bog. Ali on nije rekao da je Isus Jehova. Zato je rekao „moj“ Bog, a ne Bog (sa određenim članom).
15. Kako iz Jovana 20:31 jasno proizlazi ko je Isus?
15 Samo tri stavka kasnije, prema Jovanu 20:31, u Bibliji piše: „A ovo se napisaše, da verujete da Isus jest Hristos sin Božji.“ Ovde nestaje svaka sumnja o tome šta je Toma možda mislio. Biblijski pisac Jovan jasno kaže da je Isus Sin Božji, a ne sam svemogući Bog.
Nije jednak Bogu
16. Koju su tvrdnju postavili Jevreji, i kako ju je Isus opovrgao?
16 Jedan drugi stavak iz Pisma, koji crkve navode, jeste Jovan 5:18. Na ovom mestu se govori kako su Jevreji hteli da ubiju Isusa zato što on „i ocem svojijem nazivaše Boga i građaše se jednak Bogu“. Ko je to rekao da se Isus gradi jednak Bogu? Isus nije. Isus je razjasnio stvar prema sledećem stavku (19), rekavši: „Sin ne može ništa sam od sebe učiniti, nego samo ono što vidi da čini Otac“ (ST). Prema tome Isus nije tvrdio da je svemogući Bog, niti da je jednak njemu. On je pokazao Jevrejima da su se oni prevarili, da on nije Bog, nego Sin Božji i da kao Božji govornik nije mogao da postupa po svojoj vlastitoj inicijativi. Možemo li zamisliti da bi svemogući Bog univerzuma rekao da on ne može ništa da čini po svojoj vlastitoj inicijativi? Tako su Jevreji podigli optužbu, a Isus ju je opovrgao.
17. a) Koje jasno svedočanstvo sadrži Božja inspirisana reč o identitetu Jehove, Isusa Hrista i svetoga duha? b) Šta se mora učiniti sa svakim biblijskim stavkom koji bi trinitarci mogli da navedu kao podršku za svoje verovanje?
17 Prema tome, svedočanstvo koje daje Bog u svojoj inspirisanoj reči, Isusovo svedočanstvo i svedočanstvo Isusovih učenika jesu neoborivi i jasni dokazi da se tu radi o dve zasebne osobe, o svemogućem Bogu i Isusu Hristu, o Ocu i Sinu. Ova svedočanstva su takođe jasni dokazi da sveti duh nije treća osoba u jednom trojstvu, nego Božja delujuća sila. Uzaludno je pokušati da se istrgnu biblijski stavci iz povezanosti ili tako preokrenu da bi poduprli nauku o trojstvu. Svi se takvi biblijski stavci moraju dovesti u saglasnost sa ostalim jasnim biblijskim svedočanstvima.
Kako je mogla da se razvije nauka o trojstvu?
18. Odakle potiče nauka o trojstvu?
18 Ako pročitaš članak „Istorijski razvoj nauke o trojstvu“ (strana 18 u engleskoj Kuli uokvireno), tada ćeš ustanoviti da je ova nauka paganskog porekla. To nije biblijska nauka. Štaviše nju je tzv. hrišćanstvo preuzelo u 4. veku iz paganstva. Već mnogo ranije bila su obožavana trojstva u starom Vavilonu, Egiptu i na drugim mestima. Tzv. hrišćanstvo je dakle prihvatilo pagansko shvatanje i njihove nauke. Do toga je došlo podstrekavanjem rimskog imperatora Konstantina, koji nije bio zainteresovan za istinu po ovom pitanju, nego je hteo da utvrdi svoju imperiju, čiji su stanovnici bili pagani i otpali hrišćani. Nauka o trojstvu tako predstavlja sve drugo, a nikako razvoj jedne hrišćanske nauke. Ona dokazuje da je tzv. hrišćanstvo otpalo od Hristovih nauka i da je preuzelo paganske nauke.
19. Kako je mogla da se razvije nauka o trojstvu?
19 Kako je mogla da se razvije jedna takva nauka? To ni u kom slučaju ne služi Božjim interesima ako se Bog, njegov Sin i njegov sveti duh predstavljaju kao nešto zbunjujuće i tajanstveno. Ljudima takođe nije u interesu da budu zavedeni. Naravno, što su ljudi više zavedeni u odnosu na Boga i njegove namere, utoliko je bolje za sotonu đavola, Božjeg protivnika, ’boga ovog sveta’, koji nastoji da ’zaslepi razum nevernika’ (2. Korinćanima 4:4). Pošto takva nauka ostavlja utisak da samo teolozi mogu razumeti biblijske nauke, to takođe ide u prilog religioznim vođama tzv. hrišćanstva. Na taj način oni drže jednostavan narod u svojoj vlasti.
20. a) Kako izgleda jednostavna istina u odnosu na nauku o trojstvu? b) Šta će za nas da znači tačnije saznanje o oslobađajućim istinama?
20 Ipak istina je tako jednostavna da čak i jedno dete može da je razume. Jedan mališan zna da on nije svoj sopstveni otac, nego da su obojica dve odvojene individue. I ako Biblija kaže da je Isus Hrist Sin Božji, onda to ništa drugo i ne znači. To je jednostavna istina, dok nauka o trojstvu ne odgovara istini. Ona je lažna. Prema tome ona mora da potiče od onoga „koji se zove đavo i sotona, koji vara čitavu nastanjenu Zemlju“ (Otkrivenje 12:9, NS). Baš te jednostavne, osvežavajuće istine o Bogu, njegovom sinu Isusu Hristu i Božjem silnom svetom duhu, oslobađaju i ljude iz ropstva krivih nauka koje imaju koren u paganstvu i potiču od sotone. Isus je rekao iskrenim tražiocima istine: „I poznaćete istinu i istina će vas izbaviti“ (Jovan 8:32). Steći tačno saznanje o oslobađajućoj istini i odgovarajuće po tom postupati „znači večni život“ (Jovan 17:3).
[Fusnote]
a U srpskohrvatskom jeziku taj član ne postoji, nego se po potrebi prevodi sa „neki“, „jedan“, a vrlo često se uopšte ne prevodi.
Kako bi ti odgovorio?
◻ Zašto je tako važno tačno saznanje o Bogu i njegovom Sinu?
◻ Šta je Isus hteo da kaže sa rečima „ja i Otac jedno smo“?
◻ Kako se u Jovanu 1:1 između Reči i Boga pravi razlika?
◻ Zašto je Toma s pravom mogao da označi Isusa sa „moj Bog“?
◻ Kako je nastala nauka o trojstvu, i ko je njen inicijator?
[Okvir na 18. strani]
Istorijski razvoj nauke o trojstvu
U Novoj enciklopediji Britanika, 1985, Mikropedija, knjiga 11, strana 928, pod temom trojstvo piše: „Reč trojstvo a ni nauka kao takva ne pojavljuje se u Novom zavetu, niti su Isus i njegovi sledbenici nameravali da suprotstave šemi Izraela u Starom zavetu: ’Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod’ (5. Mojs. 6:4).“ U ovoj enciklopediji se dalje kaže: „Ta se nauka razvila postepeno tokom više vekova i izazvala je mnoge kontroverze... Crkveni sabor u Niceji je 325. godine formulisao odgovarajuću formulu ove nauke u svom verovanju da je Sin ’iste biti ... sa Ocem’, mada je o svetom duhu vrlo malo kazao. ... Krajem 4. veka... ta nauka o trojstvu je u suštini poprimila oblik koji je do danas sačuvala.“
U Novoj Katoličkoj enciklopediji, 1967, knjiga 14 na strani 299 piše: „Formulisanje ’jedan bog u tri osobe’ uspešno se probilo tek krajem 4. veka i do tada nije bilo potpuno prihvaćeno u hrišćanski život i hrišćansko verovanje. ... Jer je takvo shvatanje ili zamisao apostolskim očevima bilo potpuno nepoznato.“
Prema tome nauka o trojstvu nije biblijska, nego je zvanično uvedena 325. godine n. e. od crkvenog sabora u Niceji. Ovom naukom preuzeta je paganska ideja, koja potiče iz starog Vavilona i Egipta, a u drugim državama već odavno bila poznata. Istoričar Vil Durant piše u svom delu Pripovest o civilizaciji, knjiga 3, strana 595: „Hrišćanstvo nije uništilo paganstvo; ono ga je prisvojilo ... Iz Egipta potiču ideje o božanskom trojstvu“.
U Enciklopediji o religiji, izdatoj 1964. od Vergilija Ferma, na strani 793 i 794 pod pojmom „trojstvo“ navode se trojstva bogova Vavilonaca, Budista, Hindusa, Skandinavaca, taoista i pripadnika drugih religija kao i trojstvo tzv. hrišćanstva. Kaže se na primer da u Indiji u „veliko trojstvo spada Brahma, stvoritelj, Višnu, čuvar i Šiva, razarač. Ovi predstavljaju ciklus postojanja, kao što vavilonsko trojstvo Anu, Enlil i Ea predstavljaju neminovne elemente za život – vazduh, vodu i zemlju“.
U britanskom muzeju nalaze se rukotvorine koje prikazuju drevna trojstva, kao što su egipatski Isis, Harpokrates i Nefaj. U jednoj publikaciji muzejskog odeljenja za srednjevekovnu i kasniju antičku umetnost opisan je jedan antički ukras: „Prednja strana: egipatski bogovi Horus-Bait (sa sokolovom glavom), Buto-Akori (zmija) i Hator (sa žabljom glavom). Zadnja strana: grčki stih ’jedan Bait, jedan Hator, jedan Akori; njihova moć je jedna. Živeo otac sveta! Živeo bog sa tri oblika!’ Bogovi se identifikuju sa tri manifesstacije jedne jedine sile, verovatno boga Sunca.“
Kao što istorija pokazuje, nauka o trojstvu je preuzeta iz paganstva i već je vekovima postojala pre nego što je Isus došao na Zemlju. Dugo vremena posle njegove smrti našla je podupirače među onima koji su bili pod uticajem paganske filozofije i koji su otpali od pravog obožavanja Boga, o kom su Isus i apostoli poučavali.
[Slika na 14. strani]
Isus je molio da njegovi učenici budu jedno u mislima i nameri kao što su on i njegov Otac bili jedno