Na putu u Jerusalim

Isus je neko vreme putovao samo po Galileji, gde je nailazio na bolji odziv nego u Judeji. Pored toga, kada je bio u Jerusalimu i izlečio jednog čoveka na sabat, „Judejci [su] još više tražili priliku da ga ubiju“ (Jovan 5:18; 7:1).

Sada je bila jesen 32. n. e., i približavao se Praznik senica. On se slavio sedam dana, a osmog dana je bio sazivan svečani zbor. Taj praznik je označavao završetak poljoprivrednih radova i bio je vreme radosti i pokazivanja zahvalnosti.

Isusova polubraća — Jakov, Simon, Josif i Juda — podsticala su ga: „Idi odavde i pođi u Judeju.“ Jerusalim je bio verski centar za Judejce. Tokom tri godišnja praznika, taj grad je bio krcat ljudima. Zato su Isusova braća govorila: „Ko želi da bude poznat, ništa ne čini u tajnosti. Ako činiš takve stvari, pokaži se svetu“ (Jovan 7:3, 4).

Zapravo, ova četiri Isusova brata „nisu iskazivala veru u njega“ kao Mesiju. Pa ipak, želela su da oni koji dođu na praznik vide neko njegovo čudo. Isus je bio svestan koliko je to opasno, pa im je rekao: „Svet nema razloga da mrzi vas, ali mrzi mene, jer ja svedočim o njemu da su njegova dela zla. Vi pođite na praznik, a ja još ne idem na ovaj praznik, jer moje vreme još nije došlo“ (Jovan 7:5-8).

Nekoliko dana nakon što su Isusova braća otputovala u Jerusalim s mnoštvom drugih, i Isus i njegovi učenici su krenuli, ali tajno, skriveni od očiju javnosti. Išli su direktnijim putem, kroz Samariju, umesto uobičajenom maršrutom pored Jordana. Pošto im je bio potreban smeštaj u Samariji, Isus je poslao glasnike da se za to pobrinu. Budući da je Isus išao za Jerusalim na judejski praznik, stanovnici jednog mesta ga nisu primili i tako nisu pokazali uobičajenu gostoljubivost. Zato su Jakov i Jovan ljutito upitali Isusa: „Gospode, hoćeš li da kažemo da vatra siđe s neba i da ih uništi?“ (Luka 9:54). Isus ih je prekorio što su se uopšte usudili da tako nešto predlože. Posle toga su nastavili put.

Na putu se jedan pismoznalac obratio Isusu: „Učitelju, ići ću za tobom kud god pođeš.“ Isus mu je na to rekao: „Lisice imaju jazbine i ptice nebeske imaju gnezda, a Sin čovečji nema gde da spusti glavu“ (Matej 8:19, 20). Zapravo, Isus mu je rekao da će doživeti poteškoće ako postane njegov sledbenik. Taj pismoznalac je izgleda bio previše ponosan da bi pristao na takav život. Zato je dobro da se svako od nas pita: ’Čega sam ja spreman da se odreknem da bih sledio Isusa?‘

Jednom drugom čoveku, Isus je rekao: „Pođi za mnom.“ A čovek je odgovorio: „Dozvoli mi da prvo odem i sahranim svog oca.“ Pošto je znao okolnosti tog čoveka, Isus mu je rekao: „Pusti neka mrtvi sahranjuju svoje mrtve, a ti idi i objavljuj Božje kraljevstvo“ (Luka 9:59, 60). Tom čoveku otac verovatno još nije bio umro, jer da jeste teško da bi on bio tu i razgovarao sa Isusom. Jednostavno, taj čovek nije bio spreman da Kraljevstvo stavi ispred svega.

Dok je Isus s učenicima išao dalje prema Jerusalimu, jedan drugi čovek mu je rekao: „Ići ću za tobom, Gospode, ali prvo mi dozvoli da se pozdravim sa svojim ukućanima.“ Na to je Isus rekao: „Niko ko stavi ruku na plug pa se osvrće na ono što je iza, nije prikladan za Božje kraljevstvo“ (Luka 9:61, 62).

Oni koji žele da budu Isusovi sledbenici moraju se usredsrediti na službu za Kraljevstvo. Ako orač ne bi gledao ispred sebe, njegova brazda bi sigurno bila kriva. Ukoliko bi spustio plug da bi video šta se dešava iza njega, verovatno bi kasnio sa završetkom radova. Slično tome, svako ko se osvrće na ovaj stari svet sigurno će se teško održati na putu u večni život.