Gnušajmo se zla

JEHOVA je sveti Bog. U drevnim vremenima on je bio ’Svetac Izraelov‘, i kao takav on je zahtevao da Izrael bude čist, neokaljan (Psalam 89:19). On je rekao svom izabranom narodu: „Budite dakle sveti, jer sam ja svet“ (Levitska 11:45). Svi koji su želeli da ’izađu na goru Gospodnju‘ morali su biti „čista srca i nevinih ruku“ (Psalam 24:3, 4). To je značilo više nego samo izbegavati grešne postupke. To je značilo ’mrzeti zlo‘ (Poslovice 8:13).

S puno ljubavi, Jehova je postavio detaljne zakone tako da je nacija Izrael mogla prepoznati i izbegavati neispravno ponašanje (Rimljanima 7:7, 12). Ovi zakoni su obuhvatali stroge smernice o moralu. Preljuba, homoseksualni postupci, rodoskrvni odnosi i bestijalnost bili su identifikovani kao nesveti duhovni zagađivači (Levitska 18:23; 20:10-17). Oni koji su bili krivi za takve obeščašćujuće postupke bili su odsečeni od nacije Izrael.

Kada je skupština pomazanih hrišćana postala ’Izrael Božji‘, slična moralna merila bila su postavljena i za njih (Galatima 6:16). Trebalo je da se i hrišćani ’gnušaju zla‘ (Rimljanima 12:9, Ča). Jehovine reči upućene Izraelu primenjivale su se i na njih: „Budite sveti, jer sam ja svet“ (1. Petrova 1:15, 16). Takve nesvete navike kao što su blud, preljuba, homoseksualni postupci, bestijalnost i rodoskrvnuće nije trebalo da kvare hrišćansku skupštinu. Oni koji odbijaju da prestanu da učestvuju u takvim stvarima biće izbačeni iz Božjeg Kraljevstva (Rimljanima 1:26, 27; 2:22; 1. Korinćanima 6:9, 10; Jevrejima 13:4). U ovim ’poslednjim danima‘, ista merila primenjuju se i na „druge ovce“ (2. Timoteju 3:1; Jovan 10:16). Kao rezultat toga, pomazani hrišćani i druge ovce sačinjavaju jedan čist i zdrav narod, osobe koje su kadre da nose ime svog Boga kao Jehovini svedoci (Isaija 43:10).

Održavati čistoću skupštine

Nasuprot tome, ovaj svet dozvoljava sve vrste nemorala. Premda su pravi hrišćani drugačiji, oni ne treba da zaborave da su mnogi koji sada služe Jehovi nekada bili u svetu. Postoje mnogi koji, pre nego što su upoznali našeg svetog Boga, nisu videli nikakav razlog da ne popuštaju željama i fantazijama svog palog tela valjajući se u ’vrtlogu razvrata‘ (1. Petrova 4:4). Apostol Pavle je, nakon što je opisao odvratne navike degradiranih ljudi iz nacija, rekao: „Takvi bejaste neki.“ Ipak, on je nadalje rekao: „Ali se opraste i posvetiste, i opravdaste imenom Gospoda našega Isusa Hrista i Duhom Boga našega“ (1. Korinćanima 6:11).

Kako je to utešna izjava! Šta god da je neka osoba radila ranije u životu, ona se menja kada slavna dobra vest o Hristu utiče na njeno srce. Ona iskazuje veru i predaje sebe Jehovi Bogu. Otada pa nadalje ona živi moralno čistim životom, oprana u Božjim očima (Jevrejima 9:14). Gresi koje je ranije počinila su oprošteni, i ona može ’posegnuti za onim što je napred‘a (Filipljanima 3:13, 14; Rimljanima 4:7, 8).

Jehova je oprostio pokajničkom Davidu za ubistvo i preljubu, i oprostio je pokajničkom Manasiji za nemoralno idolopoklonstvo i veliko krvoproliće (2. Samuilova 12:9, 13; 2. Letopisa 33:2-6, 10-13). Možemo biti zaista zahvalni što je on spreman da i nama oprosti ako se kajemo i ako mu se obratimo u iskrenosti i poniznosti. Ipak, uprkos tome što je Jehova oprostio Davidu i Manasiji, ova dva čoveka — a s njima i Izrael — morali su da žive s posledicama svojih grešnih postupaka (2. Samuilova 12:11, 12; Jeremija 15:3-5). Na sličan način, iako Jehova oprašta pokajničkim grešnicima, možda postoje posledice njihovih postupaka koje se ne mogu izbeći.

Neizbežne posledice

Na primer, neki čovek koji živi razvratnim životom i navuče sidu možda prihvati istinu i promeni svoj život do tačke predanja i krštenja. On je sada duhovno čist hrišćanin koji ima odnos s Bogom i divnu nadu za budućnost; ali on još uvek ima sidu. On na kraju može umreti od te bolesti, što je žalosna ali neizbežna posledica njegovog pređašnjeg ponašanja. Za neke hrišćane posledice pređašnje velike nemoralnosti mogu i dalje trajati na druge načine. Godinama nakon svog krštenja, možda i do kraja svog života u ovom sistemu stvari, oni se možda moraju boriti s nagonima u svom telu da se vrate svom pređašnjem nemoralnom načinu života. Uz pomoć Jehovinog duha, mnogi uspevaju da odole. Ali oni moraju voditi stalnu bitku (Galatima 5:16, 17).

Takve osobe ne greše sve dok kontrolišu svoje nagone. Ali ako su muškarci, oni mogu mudro odlučiti da ne ’posežu‘ za odgovornošću u skupštini dok se još uvek moraju boriti sa snažnim telesnim nagonima (1. Timoteju 3:1, NW). Zašto? Zato što znaju da skupština polaže poverenje u starešine (Isaija 32:1, 2; Jevrejima 13:17). Oni shvataju da se sa starešinama savetuje o mnogim intimnim stvarima i da oni moraju rešavati škakljive situacije. Ne bi bilo ni ljubazno, ni mudro, a ni razumno da osoba koja vodi stalnu borbu s nečistim telesnim željama posegne za takvim odgovornim položajem (Poslovice 14:16; Jovan 15:12, 13; Rimljanima 12:1).

Za nekog čoveka koji je bio napasnik dece pre nego što je bio kršten, možda postoji još jedna posledica. Kada upozna istinu, on se kaje i obraća, ne donoseći takav okrutan greh u skupštinu. On može nakon toga dobro napredovati, potpuno prevazići svoje pogrešne nagone, i čak može biti sklon tome da ’poseže‘ za odgovornim položajem u skupštini. Ipak, šta ako on još uvek mora ispaštati zato što je u društvu ozloglašen kao bivši napasnik dece? Da li bi bio ’besprekoran... i imao dobro svedočanstvo od onih koji su napolju... bio bez mane‘? (1. Timoteju 3:1-7, 10; Titu 1:7, DK). Ne, ne bi. Dakle, on ne bi bio kvalifikovan za skupštinske prednosti.

Kad predani hrišćanin zgreši

Jehova razume da smo mi slabi i da čak nakon krštenja možemo pasti u greh. Apostol Jovan je pisao hrišćanima svog doba: „Ovo vam pišem da ne grešite. A ako neko sagreši, imamo branitelja kod Oca, Isusa Hrista pravednika. On je sam žrtva okajanja greha naših, i ne samo naših, nego i celog sveta“ (1. Jovanova 2:1, 2). Da, na osnovu Isusove žrtve, Jehova će oprostiti krštenim hrišćanima koji padnu u greh — ako se zaista pokaju i napuste svoj pogrešan put.

Jedan primer toga desio se u skupštini iz prvog veka u Korintu. Apostol Pavle je čuo za jedan slučaj rodoskrvnog bluda u toj mladoj skupštini, i dao je uputstva da se čovek koji je u to bio umešan isključi. Kasnije se grešnik pokajao, a Pavle je podstakao skupštinu da ga ponovo primi (1. Korinćanima 5:1, 13; 2. Korinćanima 2:5-9). Dakle, isceljujućom snagom Jehovine ljubazne dobrohotnosti i velikom vrednošću Isusove otkupne žrtve, taj čovek je bio očišćen od svog greha. Slične stvari se mogu dogoditi i danas. Međutim, čak i ako se krštena osoba koja počini neki ozbiljan greh pokaje i ako joj je oprošteno u Jehovinim očima, opet još uvek može biti tekućih posledica njenog greha (Poslovice 10:16, 17; Galatima 6:7).

Na primer, ako neka predana devojka počini blud, ona može gorko žaliti zbog svog postupka i na kraju joj može biti obnovljeno duhovno zdravlje uz pomoć skupštine. Ali šta ako je trudna zbog svog nemorala? Onda će ceo njen život neizbežno biti promenjen onim što je učinila. Muškarac koji počini preljubu može se pokajati i ne biti isključen. Ali njegov nedužni bračni drug ima biblijsku osnovu da se razvede od njega, i ona može odlučiti da to učini (Matej 19:9). Ako to uradi, taj čovek, iako mu je Jehova oprostio, ostatak svog života živeće s tom teškom posledicom svog greha (1. Jovanova 1:9).

Šta je s muškarcem koji se bezosećajno razvede od svoje supruge da bi se oženio drugom ženom? Možda će se on na kraju pokajati i biti ponovo primljen u skupštinu. Tokom godina može napredovati i ’navaliti ka zrelosti‘ (Jevrejima 6:1, NW). Ali sve dok njegova prva supruga živi bez bračnog druga, on neće biti kvalifikovan da služi na nekom odgovornom položaju u skupštini. On nije „jedne žene muž“ zato što nije imao biblijsko pravo da se razvede od svoje prve supruge (1. Timoteju 3:2, 12).

Zar to nisu snažni razlozi zbog kojih hrišćanin treba da razvija gnušanje na ono što je zlo?

A napasnik dece?

Šta ako kršteni odrasli hrišćanin seksualno napastvuje neko dete? Da li je grešnik toliko zao da mu Jehova nikada neće oprostiti? Ne mora bezuslovno biti tako. Isus je rekao da je ’hula na sveti duh‘ neoprostiva. A Pavle je rekao da nema žrtve za grehe za onog koji namerno praktikuje greh uprkos tome što zna istinu (Luka 12:10; Jevrejima 10:26, 27). Ali Biblija nigde ne kaže da se odraslom hrišćaninu koji seksualno zlostavlja neko dete — bilo rodoskrvno ili drugačije — ne može oprostiti. Zaista, njegovi gresi mogu biti oprani ako se iz srca iskreno pokaje i promeni svoje ponašanje. Međutim on se možda još uvek mora boriti s neispravnim telesnim nagonima koje je razvio (Efescima 1:7). I mogu postojati posledice koje on ne može izbeći.

U zavisnosti od zakona zemlje u kojoj živi, napasnik verovatno mora odslužiti kaznu zatvora ili se mora suočiti s drugim kaznenim merama od strane te države. Skupština ga neće zaštititi od toga. Štaviše, taj čovek je otkrio ozbiljnu slabost koja će odsada morati da se uzima u obzir. Ako izgleda da se kaje, biće ohrabren da duhovno napreduje, učestvuje u službi na terenu, čak i da ima tačke u Teokratskoj školi službe i u delovima u kojima ne poučava na Sastanku službe. Ipak, to ne znači da će biti kvalifikovan da služi na nekom odgovornom položaju u skupštini. Koji su biblijski razlozi za to?

S jedne strane, jedan starešina mora imati ’samokontrolu‘ (Titu 1:8, NW). Istina, niko od nas nema savršenu samokontrolu (Rimljanima 7:21-25). Ali predani odrasli hrišćanin koji padne u greh seksualnog zlostavljanja deteta otkriva neprirodnu telesnu slabost. Iskustvo je pokazalo da takva odrasla osoba lako može napastvovati drugu decu. Istina, svaki napasnik dece ne ponavlja svoj greh, ali mnogi to čine. A skupština ne može čitati srca da bi rekla ko jeste a ko nije sklon da ponovo napastvuje decu (Jeremija 17:9). Dakle, Pavlov savet Timoteju primenjuje se s posebnim naglaskom u slučaju krštenih odraslih koji su napastvovali decu: „Ruku ne meći [“brzo“, Ča] ni na koga, niti pristaj u tuđe grehe“ (1. Timoteju 5:22). Radi zaštite naše dece, čovek za koga se zna da je bio napasnik dece neće se kvalifikovati za neki odgovorni položaj u skupštini. Štaviše, on ne može biti pionir niti može služiti u nekoj drugoj specijalnoj, punovremenoj službi. (Uporedi s načelom u Izlasku 21:28, 29.)

Neki možda pitaju: ’Zar neki nisu počinili druge vrste greha i navodno se pokajali, samo da bi ponovili svoj greh kasnije?‘ Da, to se dešava, ali postoje i drugi činioci koje treba razmotriti. Ako se, na primer, neka osoba nemoralno udvara drugoj odrasloj osobi, ta odrasla osoba treba da bude u stanju da odbije njegovo ili njeno udvaranje. Decu je mnogo lakše zavesti, zbuniti ili terorisati. Biblija govori da deci nedostaje mudrost (Poslovice 22:15; 1. Korinćanima 13:11). Isus je upotrebio decu kao primer ponizne nedužnosti (Matej 18:4; Luka 18:16, 17). Detetova nedužnost uključuje potpuni nedostatak iskustva. Većina dece je otvorena, željna da se dopadne, i stoga podložnija zlostavljanju odraslog spletkaša koga ona poznaju i kome veruju. Dakle, skupština ima odgovornost pred Jehovom da zaštiti svoju decu.

Dobro vaspitana deca uče da slušaju i poštuju svoje roditelje, starešine i druge odrasle (Efescima 6:1, 2; 1. Timoteju 5:1, 2; Jevrejima 13:7). Bila bi to šokantna perverzija ako bi neko od tih autoritativnih ličnosti zloupotrebio to dečje nedužno poverenje da bi zaveo ili prisilio njega ili nju da se podloži seksualnim postupcima. Oni koji su bili seksualno napastvovani na ovaj način, često se godinama bore da prevaziđu emocionalne traume koje su posledica toga. Dakle, takav napasnik dece je izložen oštroj skupštinskoj disciplini i ograničenjima. Ono što treba da bude važno nije njegov status kao autoritativne ličnosti, već, umesto toga, besprekorna čistoća skupštine (1. Korinćanima 5:6; 2. Petrova 3:14).

Ako se napasnik dece iskreno kaje, on će shvatiti mudrost primenjivanja biblijskih načela. Ako on zaista nauči da se gnuša na ono što je zlo, on će prezirati ono što je učinio i boriće se da izbegne ponavljanje tog greha (Poslovice 8:13; Rimljanima 12:9). Nadalje, on će sigurno zahvaljivati Jehovi za veličinu Njegove ljubavi, zbog koje pokajnički grešnik, kao što je on, i dalje može obožavati našeg svetog Boga i nadati se da će biti među ’pravednima‘ koji će zauvek živeti na zemlji (Poslovice 2:21).

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 28. strani]

Iako Jehova oprašta pokajničkim grešnicima, možda postoje posledice njihovih postupaka koje se ne mogu izbeći