Jehova mu je zacelio rane

Konačno više nisu imali šta da kažu. Zavladala je tišina. Jedino što se čulo bio je šum vrućeg vetra iz arapske pustinje. Iscrpljen od duge polemike, Jov je ostao bez reči. Zamisli ga kako s prekorom gleda trojicu svojih poznanika – Elifasa, Vildada i Sofara – skoro kao da ih izaziva da nastave. Ali oni ne žele ni da ga pogledaju, ljuti što ništa nisu postigli zajedljivim argumentima, ispraznim rečima i uvredljivim insinuacijama (Jov 16:3). Štaviše, Jov je bio još odlučniji da brani svoju besprekornost.

Jovu je još samo besprekornost ostala. Izgubio je bogatstvo, sve svoje desetoro dece, podršku i poštovanje prijatelja i komšija, a na kraju i zdravlje. Koža mu je pocrnela zbog bolesti, bila je prekrivena zakorelim krastama i otvorenim ranama iz kojih su izlazili crvi. I dah mu je bio odvratan (Jov 7:5; 19:17; 30:30). Jov je bio ogorčen zbog okrutnih stvari koje su mu rekla ova tri čoveka. Bio je rešen da dokaže da nije pokvaren, kao što su oni tvrdili. Ono što je Jov na kraju rekao sasvim ih je ućutkalo. Bujica okrutnih reči konačno je presušila. Međutim, Jovov bol je i dalje bio tu. Još uvek mu je očajnički bila potrebna pomoć!

Sasvim je razumljivo što Jov nije imao ispravan pogled na svoju situaciju. Trebalo mu je vođstvo i ispravka. Takođe su mu bile potrebne iskrena uteha i ohrabrenje, ono što su njegova tri poznanika mogla da mu pruže, ali nisu. Da li si i ti nekada osećao da su ti vođstvo i uteha očajnički potrebni? Da li su te nekada izneverili oni koje si smatrao prijateljima? Saznanje kako je Jehova Bog pomogao svom slugi Jovu i kako je Jov reagovao može ti pomoći i pružiti ti nadu.

U priči o Jovu zatim sledi obrt. U blizini se nalazio još neko – mladić po imenu Elijuj. On je sve vreme bio tu i ćutke slušao polemiku tih starijih muškaraca. Uopšte mu se nije svidelo ono što je čuo.

Jovove reči uznemirile su Elijuja. Bilo mu je žao da gleda pravednog Jova kako isprovociran pokušava da dokaže da je pravedniji od Boga. Elijuj je iskreno saosećao s Jovom i video je njegovu patnju, iskrenost i očajničku potrebu za dobronamernim savetom i utehom. Nije čudo što je Elijuj izgubio strpljenje s ovom trojicom lažnih tešitelja. Čuo ih je kako napadaju Jova, pokušavaju da potkopaju njegovu veru, sruše njegovo dostojanstvo i prikažu ga u lošem svetlu. Što je najgore, govorili su neistine zbog kojih je izgledalo da je Bog okrutan. Elijuj se s pravom umešao u ovaj razgovor (Jov 32:2-4, 18).

„Ja sam mlad,“ rekao je, „a vi ste stariji ljudi. Zato sam se ustezao i plašio sam se da vam iznesem ono što znam.“ Zatim je nastavio: „Godine mnoge ne daju mudrost same po sebi, i nije dovoljno biti star da bi se znalo pravo suditi“ (Jov 32:6, 9). Elijuj je zatim izneo dug govor, iz kog se videlo da su ove reči tačne. Imao je potpuno drugačiji pristup od Elifasa, Vildada i Sofara. Elijuj je uverio Jova da ga neće potcenjivati i činiti da se oseća još gore. Uvažio je Jova, obraćajući mu se po imenu i priznajući da su se njegovi tešitelji ophodili prema njemu bez poštovanja.a Uzimajući u obzir njegova osećanja, rekao je: „A sada, molim te, Jove, čuj reči moje“ (Jov 33:1, 7; 34:7).

Elijuj je uputio Jovu direktan savet. Najpre mu je rekao: „Na moje uši rekao si [...] ’Čist sam i bez greha sam. Čist sam i nema krivice na meni. Ali Bog nalazi prilike da mi se suprotstavi.‘ “ Elijuj je pokazao u čemu je problem kada je pitao: „’Zar to smatraš pravdom?‘ Rekao si: ’Pravednost je moja veća od Božje.‘ “ On nije mogao da dozvoli Jovu da i dalje tako razmišlja. „Evo, u tome nisi u pravu,“ rekao je ovaj mladić (Jov 33:8-12; 35:2). Elijuj je znao da je Jov bio ljut zbog svih strašnih gubitaka koje je doživeo i lošeg ophođenja lažnih prijatelja prema njemu. Ali Elijuj je upozorio Jova: „Pazi da te gnev ne navede da pakosno pljeskaš rukama“ (Jov 36:18).

Što je najvažnije, Elijuj je stao u Jehovinu odbranu. Ovim jednostavnim, ali snažnim rečima, istakao je važnu činjenicu: „Daleko je od istinitog Boga da zlo čini, i od Svemoćnog da nepravedno postupa! [...] Svemoćni ne izvrće pravdu“ (Jov 34:10, 12). Elijuj je podsetio Jova da je Jehova bio milosrdan prema njemu jer se nije umešao i kaznio ga za sve ono što je izgovorio nepromišljeno i bez poštovanja (Jov 35:13-15). Elijuj se nije pretvarao da ima odgovore na sva pitanja, već je ponizno priznao: „Bog je mnogo uzvišeniji nego što shvatiti možemo“ (Jov 36:26).

Premda je Elijuj bio prilično direktan, bio je i blag. Govorio je o predivnoj nadi, da će Jehova jednog dana izlečiti Jova. Bog će svom vernom slugi reći: „Neka telo njegovo postane sveže kao u mladosti, neka se vrati u dane mladalačke snage svoje.“ Elijuj je na još jedan način pokazao da mu je stalo do Jova. Umesto da mu jednostavno drži govor, zamolio je Jova da govori. Želeo je da mu pruži priliku da dokaže da je u pravu (Jov 33:25, 32). Ali Jov je ćutao. Možda Elijujove reči nije doživeo kao napad pa nije osećao potrebu da se brani. Možda je zaplakao kada je osetio da je Elijuju iskreno stalo do njega.

Možemo mnogo toga naučiti od ove dvojice bogobojaznih muškaraca. Od Elijuja učimo kako da damo savet i pružimo utehu. Pravi prijatelj će nam, čak i ako mu to nije lako, skrenuti pažnju kada vidi da idemo u pogrešnom pravcu i upozoriće nas pre nego što počinimo ozbiljan greh (Poslovice 27:6). Mi želimo da budemo takvi prijatelji, prijatni i podsticajni prema onima koji prolaze kroz težak period, čak i kada kažu nešto nepromišljeno. A kada je nama potreban takav savet, Jovov primer nas podstiče da ga ne ignorišemo već da ga ponizno prihvatimo. Svima nama su potrebni saveti i ispravke. Poslušnost savetu nam može spasti život (Poslovice 4:13).

Elijuj je više puta spomenuo vetar, oblake, gromove i munje. O Jehovi je rekao: „Slušajte dobro grmljavinu glasa njegovog.“ A zatim je ukazao na „vetar olujni“ (Jov 37:2, 9). Dok je to govorio, moguće je da je počeo da duva jak vetar, koji je prerastao u snažnu oluju. A onda se dogodilo nešto što niko nije očekivao. Sam Jehova im se obratio! (Jov 38:1).

Pravo je olakšanje konačno doći do ovog dela u kom se Jehova obraća Jovu. Poput olujnog vetra istine, taj govor je raspršio isprazne govore pune neistina koje su izneli Elifas, Vildad i Sofar. Jehova se tim ljudima obratio tek kasnije. Njegova pažnja je bila usmerena na Jova. Ispravio je svog voljenog slugu kao što bi otac ispravio sina.

Jehova je znao da Jov mnogo pati. Osećao je njegov bol, baš kao što otac saoseća sa svojim detetom kada ono pati (Isaija 63:9; Zaharija 2:8). S druge strane, bio je svestan toga da Jov govori „rečima bez znanja“ i time samo otežava sebi. Zato mu je postavio brojna pitanja, želeći da ga navede na razmišljanje. Najpre ga je pitao: „Gde si bio kad sam zemlju utemeljio? Reci mi, ako to razumeš.“ Kada je Jehova počeo da stvara, „zvezde jutarnje“, što se odnosi na Jehovinu porodicu anđela, klicale su od radosti gledajući čuda stvaranja (Jov 38:2, 4, 7). Jov, naravno, ništa nije znao o tome.

Jehova je nastavio da priča o onome što je stvorio. On je takoreći Jovu održao čas iz prirodnih nauka, pominjući teme iz astronomije, biologije, geologije i fizike. Opisao je brojne životinje uobičajene u delu sveta u kom je Jov živeo: lava, gavrana, kozoroga, divljeg magarca, divljeg bika, šakala, konja, sokola, orla, nilskog konja i levijatana (što se verovatno odnosilo na krokodila). Zamisli kolika je čast bila prisustvovati času o svetu prirode koji drži lično Stvoritelj svemira!b

Šta je Jehova time hteo da postigne? Da pomogne Jovu da bude ponizniji. Time što se žalio na ono što je mislio da je kazna od Jehove, Jov je samo produbljivao svoj bol i udaljavao se od svog voljenog Oca. Zato je Jehova iznova i iznova pitao Jova gde je bio kada je sve to stvarao i da li bi Jov mogao da nahrani, kontroliše i pripitomi stvorenja koja je On stvorio. Ako Jov nije mogao da upravlja ni osnovnim stvarima koje je Jehova stvorio, kako je mogao pomisliti da ima pravo da sudi Stvoritelju? Zar Jehova nema daleko bolji uvid u stvari od Jova?

U svemu što je Jehova rekao, videla se snažna ljubav prema Jovu. Kao da je rezonovao s njim: „Sine moj, ako sam stvorio sve to i brinem o svim tim stvarima, da li zaista misliš da neću brinuti o tebi? Misliš da bih te napustio, oduzeo ti decu, ugrozio tvoju bezbednost i zdravlje? Zar nisam ja jedini koji ti može nadoknaditi gubitke i isceliti ti rane?“

Trebalo je da Jehovina pitanja podstaknu Jova na razmišljanje i on je odgovorio samo dva puta. Nije se raspravljao, opravdavao ili izgovarao. Ponizno je priznao koliko on zapravo malo zna i pokajao se zbog svega što je nepromišljeno rekao (Jov 40:4, 5; 42:1-6). To pokazuje koliku je veru imao. Nakon svega što je doživeo, ostao je čovek izuzetne vere. Prihvatio je Jehovin ukor i promenio svoj stav. I mi treba da se pitamo: „Da li sam dovoljno ponizan da prihvatim savet i ukor?“ Oni su svima nama potrebni. Kada ih prihvatamo, pokazujemo da sledimo Jovov primer vere.

Jehova je sada preduzeo nešto kako bi Jovu umanjio bol. Obraćajući se Elifasu, očigledno najstarijem od trojice lažnih tešitelja, rekao je: „Razgnevio sam se na tebe i na dva prijatelja tvoja, jer niste govorili istinu o meni kao moj sluga Jov“ (Jov 42:7). Razmisli o ovim rečima. Da li je Jehova rekao da je sve što su ova trojica muškaraca rekla bilo netačno ili da je sve što je Jov izgovorio bilo u redu? Naravno da nije.c Međutim, postojala je ogromna razlika između Jova i njegovih posetilaca. Jov je bio slomljen, skrhan tugom i obeshrabren lažnim optužbama. Zato je razumljivo što je rekao nešto nepromišljeno. Međutim, Elifasa i njegova dva prijatelja nije ništa toliko mučilo kao Jova. Zbog svoje slabe vere i ponosa, namerno su rekli mnoge okrutne stvari. Ne samo da su napali nedužnog čoveka, već su, što je još gore, pogrešno predstavili samog Jehovu – kao krutog, čak surovog Boga!

Zato nas ne čudi što je Jehova zahtevao od ovih muškaraca da se iskupe za ono što su pričali. Morali su da žrtvuju sedam junaca i sedam ovnova, što nije bilo nimalo jeftino. Junac je kasnije Mojsijevim zakonom bio propisan kao žrtva koju je prvosveštenik trebalo da prinese ako je svojim grehom navukao krivicu na ceo narod (Levitska 4:3). To je bila najskuplja od svih životinjskih žrtava. Osim toga, Jehova je rekao da će prihvatiti njihov prinos samo ako se Jov najpre pomoli za njih (Jov 42:8).d Jov se sigurno osećao mnogo bolje kada je video da ga je Jehova odbranio i da je pravda pobedila.

Jehova je bio uveren da će Jov postupiti onako kako mu je rekao i oprostiti ovim ljudima, koji su ga tako duboko povredili. Jov nije razočarao svog Oca (Jov 42:9). Time što je poslušao Jehovu i oprostio im, pokazao je da je besprekoran više nego bilo čime što je rekao. Tako je Jehova imao šta da blagoslovi.

Jehova je bio „veoma samilostan i milosrdan“ prema Jovu (Jakovljeva 5:11). Na koji način? Izlečio je Jova. Zamislite kako se Jov osećao kada je shvatio da je njegovo telo postalo sveže kao u mladosti, kao što je Elijuj ranije rekao! Njegova porodica i prijatelji konačno su mu pružili utehu koja mu je bila potrebna, pokazujući saosećanje i donoseći poklone. Jehova je vratio Jovu bogatstvo, dajući mu dvostruko više nego što je ranije posedovao. A šta je Jehova uradio s Jovovom najdubljom ranom – gubitkom dece? Jov i njegova supruga su sigurno pronašli utehu u tome što su dobili još desetoro dece! Jehova je čudesno produžio Jovov život. Jov je živeo još 140 godina, dovoljno dugo da vidi četiri generacije svojih potomaka! Na kraju Knjige o Jovu čitamo: „Jov je umro star, nauživavši se života“ (Jov 42:10-17). A u raju, Jov i njegova voljena žena će biti ponovo ujedinjeni sa svojom porodicom i desetoro dece koje im je Satana oduzeo (Jovan 5:28, 29).

Zašto je Jehova tako bogato nagradio Jova? Biblija nam daje odgovor: „Čuli ste za Jovovu istrajnost“ (Jakovljeva 5:11). Jov je izdržao više poteškoća nego što većina nas može i da zamisli. Reč „istrajnost“ nam otkriva da Jov nije samo preživeo te kušnje već je sačuvao i veru u Jehovu i ljubav prema njemu. Nije bio nepopustljiv i ogorčen, već je spremno oprostio onima koji su ga namerno povredili. Nikada nije gubio nadu, već je uvek branio ono najvrednije u svom životu – svoju besprekornost (Jov 27:5).

Svakome od nas je potrebna istrajnost. Možemo biti sigurni da će Satana i nas pokušati da obeshrabri. Ali ako istrajemo u veri i ostanemo ponizni i spremni da opraštamo drugima, čvrsto rešeni da ostanemo besprekorni, znamo da ćemo doživeti divnu budućnost (Jevrejima 10:36). Ne postoji bolji način da se suprotstavimo Satani i obradujemo Jehovu od toga da se ugledamo na Jova u njegovoj vernosti.