Čuvaj se samopravičnosti!
U PRVOM veku, fariseji su uživali dobar ugled da su pravedni obožavaoci Boga. Bili su ozbiljni istraživači Pisma i često su se molili. Neki ljudi su smatrali da su blagi i razumni. Jevrejski istoričar Josif je pisao: „Fariseji su srdačni jedni prema drugima i razvijaju skladne odnose sa zajednicom.“ Nije čudo da su verovatno bili najpoštovaniji i visoko cenjeni pojedinci u jevrejskom društvu u to vreme!
Međutim, reč „farisejski“ i povezani termini danas su uvredljivi, sinonimni sa dvoličan, samopravičan, licemeran, preterano pobožan i onaj koji daje prazna obećanja. Zašto su fariseji izgubili svoje dobro ime?
To je bilo zato što Isus Hrist, za razliku od većine Jevreja, nije bio obmanut spoljašnjim izgledom fariseja. Uporedio ih je sa ’okrečenim grobovima, koji spolja izgledaju lepi, a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote‘ (Matej 23:27).
Istina, oni su izgovarali duge molitve dok su stajali na javnim mestima, ali to je bilo samo zato da ih vide drugi, kao što je Isus rekao. Njihovo obožavanje je bilo puko pretvaranje. Voleli su istaknuta mesta na večernjim obrocima i prva mesta u sinagogama. Iako su svi Jevreji bili obavezni da nose rese na svojoj odeći, fariseji su pokušavali da impresioniraju ljude time što su nosili preterano dugačke rese. Ponosno su pokazivali svoje uvećane kutijice koje su sadržavale stihove koje su nosili kao amajlije (Matej 6:5; 23:5-8). Njihovo licemerstvo, pohlepa i oholost konačno su im doneli sramotu.
Isus je izrazio Božje odbacivanje fariseja: „Licemeri! dobro je za vas prorokovao Isaija govoreći: Narod ovaj ustima svojim me poštuje, ali srce njegovo daleko je od mene. Uzalud me oni poštuju učeći propise ljudskih zapovesti“ (Matej 15:7-9). Njihova pravičnost bila je zaista samopravičnost. Razumljivo je što je Isus upozorio svoje učenike: „Čuvajte se kvasca farisejskoga“ (Luka 12:1). I mi se danas moramo ’čuvati‘ samopravičnosti, ili paziti da ne postanemo religiozni licemeri.
Čineći to, treba da priznamo da osoba ne postaje samopravična preko noći. Umesto toga, ova tendencija se progresivno uvlači tokom vremena. Čak nehotično pojedinac može steći nepoželjne osobine fariseja.
Superioran stav
Koje su neke osobine kojih se moramo ’čuvati‘? Samopravični pojedinci obično „govore, drže se i izgledaju kao da nikada nisu pogrešili“, objašnjava Encyclopædia of Religion and Ethics. Samopravičan je takođe hvalisav i reklamira sebe, što je bio jedan od najvećih problema kod fariseja.
Isus je opisao ovaj farisejski stav jednom ilustracijom: „Dva čoveka uđoše u hram da se mole; jedan beše farisej a drugi carinik. Farisej, ukrućen, moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što ja nisam kao drugi ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubočinci, ili kao ovaj carinik. Postim dva puta u nedelji, dajem desetak od svih prihoda svojih.“ Nasuprot tome carinik je ponizno priznao svoje propuste i pokazao se pravednijim od hvalisavog fariseja. Isus je uputio ovu ilustraciju onima koji „uveravahu sebe da su pravednici, a druge potcenjivahu“ (Luka 18:9-14).
Kao nesavršeni ljudi povremeno možda smatramo da smo bolji od drugih zbog naših prirodnih sposobnosti ili prednosti. Ali hrišćani treba brzo da odbace takve misli. Možda imaš mnogo godina iskustva u hrišćanskom življenju. Možda si vešt učitelj Biblije. Ili možda izjavljuješ da si pomazan da vladaš sa Hristom na nebu. Neki u skupštini uživaju posebne prednosti kao punovremene sluge, starešine ili sluge pomoćnici. Pitaj se: ’Kako bi se Jehova osećao ako bih iskoristio ono što mi je dao kao osnovu da smatram sebe superiornijim u odnosu na druge?‘ Sigurno je da mu se to ne bi dopalo (Filipljanima 2:3, 4).
Kad hrišćanin ispoljava duh superiornosti zbog svojih Bogom danih sposobnosti, prednosti ili autoriteta, on u stvari krade od Boga slavu i čast koju jedino On zaslužuje. Biblija jasno opominje hrišćane da ’nemaju preveliko mišljenje o sebi‘. Ona nas podstiče: „Budite jedne misli među sobom. Ne idite za onim što je visoko, nego da vas privuče ono što je smerno. Ne budite pred očima svojim mudri“ (Rimljanima 12:3, 16).
„Ne sudite“
Prema jednoj biblijskoj enciklopediji, samopravična osoba „smatra sebe ili moralno čestitom ili da je u ispravnom odnosu s Bogom zbog svog držanja slova zakonskih zahteva bez obzira na njihov duh“. Drugo delo opisuje samopravične kao „preterano religiozne ljude koji sve svoje vreme troše na traženje zloće u drugima“.
Fariseji su bili krivi za to. S vremenom su njihova pravila koja su načinili ljudi izgledala važnija od Božjih zakona i načela (Matej 23:23; Luka 11:41-44). Naimenovali su sebe sudijama i bili su skloni da osuđuju svakoga ko nije udovoljavao njihovim samopravičnim merilima. Njihov superioran stav i preterano samopoštovanje stvorili su potrebu da kontrolišu druge ljude. Razbesnela ih je njihova nesposobnost da kontrolišu Isusa tako da su planirali njegovo ubistvo (Jovan 11:47-53).
Kako je neprijatno biti u društvu nekoga ko sebe postavlja sudijom, uvek tražeći propuste, proučavajući i kontrolišući sve oko sebe. Zaista, niko u skupštini nema autoritet da drugima nameće svoja mišljenja i pravila koja je sam napravio (Rimljanima 14:10-13). Uravnoteženi hrišćani shvataju da mnogi aspekti svakodnevnog života spadaju u oblast ličnih odluka. Naročito oni koji imaju tendenciju da budu perfekcionisti i zahtevni, moraju izbegavati da sude drugima.
Istina, hrišćanska skupština je ovlašćena da ima smernice koje doprinose glatkom funkcionisanju Jehovine zemaljske organizacije (Jevrejima 13:17). Ali neki izvrću te smernice ili dodaju svoja vlastita pravila. U jednom području svi muškarci u Teokratskoj školi službe moraju nositi odelo i zakopčati sako kada drže govor. Učenik koji bi propustio da to učini bio bi diskvalifikovan od držanja budućih govora. Umesto da se prave takva kruta pravila zar ne bi bilo razumnije i u skladu s duhom Božje Reči pružiti ljubazno, lično vođstvo ako je potrebno (Jakov 3:17).
Samopravičnost takođe može unapređivati gledište da ako hrišćanin podnosi mnoge lične teškoće on mora biti duhovno manjkav. To je upravo ono što su samopravični Elifas, Vildad i Sofar mislili o vernom Jovu. Oni nisu imali kompletnu sliku o situaciji, tako da je bilo drsko od njih da optuže Jova za činjenje zla. Jehova ih je ukorio zbog njihove izvrnute procene Jovovih kušnji. (Vidi Jov, poglavlja 4, 5, 8, 11, 18, 20.)
Pogrešno vođena revnost
Samopravičnost i revnost su često međusobno povezane. Apostol Pavle je govorio o Jevrejima naklonjenim religiji kao da imaju „revnost za Boga, ali bez razuma [“ali ne prema tačnom spoznanju“, NW]. Ne poznajući pravde Božje, i gledajući da svoju pravdu utvrde, oni se ne pokoriše pravdi Božjoj“ (Rimljanima 10:2, 3). Kao farisej, Pavle je i sam bio ekstremno revan, iako je njegova revnost bila pogrešno vođena i nije bila zasnovana na Jehovinoj pravičnosti (Galatima 1:13, 14; Filipljanima 3:6).
Biblija prikladno opominje: „Ne budi preko mere pravedan, i ne pokaži se suviše mudar: Zašto sebe da upropastiš?“ (Propovednik 7:16). U skupštini jedan hrišćanin može startovati savesno, ali njegova savesnost i revnost mogu se degenerisati u samopravičnost. Kada je vođena ljudskom mudrošću umesto Jehovinom pravičnošću, religiozna revnost može povrediti druge. Kako?
Na primer, roditelji mogu postati preokupirani brigom za duhovne potrebe drugih, i u toku toga mogu zanemariti potrebe svoje vlastite porodice. Ili roditelji mogu biti preterano revni, zahtevajući od svoje dece više nego što ona mogu uraditi (Efescima 6:4; Kološanima 3:21). Neka deca, u nemogućnosti da ispune takve nerazumne zahteve, reaguju tako što vode dvostruki život. Razuman roditelj će uzeti u obzir ograničenja svoje porodice i učiniće podesna prilagođavanja. (Uporedi s Postanjem 33:12-14.)
Ekstremna revnost takođe nas može lišiti takta, uživljavanja i nežnosti, što je od vitalnog značaja u našem postupanju s drugima. Osoba može raditi veoma naporno na unapređivanju interesa Kraljevstva. Međutim, njena ekstremna revnost može povrediti ljude duž tog puta. Pavle je rekao: „Kad bih imao i dar proricanja, i znanje svih tajni, i celo poznanje, i kad bih imao i svu veru, da bih i gore mogao da premeštam, a ljubavi ne imao, bio bih ništa. I kad bih razdao sve imanje svoje da siromahe nahranim, i predao i telo svoje da se sažeže, a ljubavi ne imao, ništa mi sve to ne bi pomoglo“ (1. Korinćanima 13:2, 3).
Bog pokazuje naklonost prema poniznima
Kao hrišćani potrebno je da prepoznamo pretnju samopravičnosti pre nego što ona izbije. Moramo izbegavati superioran stav, naviku da sudimo drugima i slepu revnost zasnovanu na ljudskoj mudrosti.
Dok se ’čuvamo‘ farisejskih stavova, umesto da sudimo drugima kao samopravični, bilo bi bolje da se usmerimo na naše vlastite tendencije i naginjanja. Istina, Isus je sudio farisejima i osudio ih kao ’porod gujin‘ koji zaslužuje večno uništenje. Ali Isus je mogao čitati ljudska srca. Mi ne možemo (Matej 23:33).
Tražimo Božju pravdu a ne našu vlastitu (Matej 6:33). Samo tada možemo imati Jehovinu naklonost, jer sve nas Biblija savetuje: „Svi se jedan prema drugom opašite smernošću, jer ’Bog se suprotstavlja oholima, a poniznima daje blagodat‘“ (1. Petrova 5:5, Ča).