Može li patnja biti korisna?

Suočeni s jakim patnjama, mnogi postaju ogorčeni. Drugi koji prolaze kroz ta ista ili još gora iskustva postaju sažaljiviji i nežniji u svojim osećanjima prema bližnjima. Slično tome, ima nekih koji poriču postojanje Boga onda kada su duže vreme izloženi poteškoćama, dok drugi kroz žestoke kušnje prolaze sa nepoljuljanom verom u Svemogućeg. Zašto je to tako?

Ljudi često postaju ogorčeni i gube veru zato što smatraju sebe previše važnim i ne shvataju da su grešni ljudi koji žive u svetu koji se ne obazire na Božji zakon. Oni pogrešno pripisuju Svemogućem loše stvari za koje treba okriviti ljude. Zato oni ništa korisno ne uče iz poteškoća u kojima se nalaze i kada dođe olakšanje, možda pokazuju još više nepoželjnih karakternih crta nego pre.

Da se to ne bi dogodilo i nama trebamo postaviti cilj da izvučemo korist iz svega što bi moglo da nas zadesi. Zato je potrebno da imamo ispravno gledište o ljudskoj patnji. Najveća pomoć da na tu stvar gledamo ispravno je biblijska knjiga Plač Jeremijin.

Sačuvati nadu

Sama knjiga sastoji se od pet poema — tužaljki ili oplakivanja užasnog uništenja koje je zadesilo Jerusalim od strane Vavilonaca. U trećoj od ovih poema, prorok Jeremija, potaknut Božjim duhom, izliva svoje jake osećaje i prenosi ih na čitavu naciju koja je prikazana likom krepkog čoveka (Plač Jeremijin 3:1). Premda je Jeremija patio zajedno sa čitavim narodom, to iskustvo ga nije ogorčilo. On je s nadom gledao na vreme kada će Božja naklonost ponovo biti s Njegovim narodom i prihvatio je ono što je došlo na taj narod kao pravedno izvršenje božanske presude.

Jeremiji je pomagala nada u božansko izbavljenje. Čitamo: „Sigurno će se tvoje duše (Jehova) setiti i sagnuće se po mene. Na ovo ću podsetiti svoje srce. Zato ću čekati“ (Plač Jeremijin 3:20, 21, NS). U Jeremijinim mislima nije postojala sumnja da će Jehova konačno sa naklonošću pogledati na svoj pokajnički narod. Istina, oni su bili veoma poniženi potpunim porazom. Ali, Jehova će se sagnuti sa svog visokog nebeskog položaja i podići ih iz njihovog poniženog stanja. Jeremija je tom mišlju mogao da uteši svoje srce i strpljivo čeka dok Jehova ne bude delovao u korist svog pokajničkog naroda.

Dakle, kad prolazimo kroz bolna iskustva ne bi trebalo da se odreknemo nade. Trebamo imati na umu činjenicu da kušnje imaju početak, ali i kraj. Najviši nikad neće dopustiti da njegove sluge pate neograničeno dugo zajedno sa onima koji nisu njegov predan narod. Zato trebamo strpljivo da čekamo dok Jehova ne donese olakšanje.

Činjenica da je neko još uvek živ daje mu razlog za nadanje. U Jeremijino vreme su grad Jerusalim i zemlja Judeja bili opustošeni, a mnogi Izraelci su izginuli. Ipak, bilo je preživelih. Time je Bog pružio zasiguranje da i dalje ukazuje milost svom narodu. Čitamo: „Zbog ljubavi pune Jehovine dobrote nas još nije nestalo, jer njegovoj milosti zasigurno neće biti kraja. Obnavlja se svako jutro. Tvoja vernost obilna je. ’Jehova je moj deo’, govori mi duša,’zato ću čekati na njega’ (Plač Jeremijin 3:22—24, NS).

Kad ne bi bilo Jehovine dobrote pune ljubavi, njegove sažaljive brige za njegov narod, ne bi bilo preživelih među Izraelcima. Ali, Jehova Bog je pokazao milost. Njegova milost se i dalje izlivala na njegov narod obnavljajući se svako jutro. Činjenica da je Jehovina vernost obilna, zasiguranje je da se na njegovu milost možemo osloniti. Ona je trajna, nikad ne slabi niti je bez učinka. Pošto Najviši ostaje deo, odnosno nasleđe, njegovog naroda, oni su imali dobar razlog da i dalje čekaju na preokret teških okolnosti u koje su zapali njegovim dopuštenjem zbog svoje nevernosti.

Kako čekati mirno

Šta treba da karakteriše to čekanje? Knjiga Tužaljki odgovara : „Dobar je Jehova onome ko se njemu nada, duši koja njega traži. Dobro je mirno čekati na spasenje Jehovino. Dobro je da čovek krepak nosi jaram za mladosti svoje. Neka sedi u samoći i ćuti, jer je on na njega nešto nametnuo. Neka usta svoja stavi u prah, tamo je možda nadanje. Neka pruži obraz onome ko ga bije. Neka bude sit sramote“ (Plač Jeremijin 3:25—30, NS).

Zapazimo da u vreme poniženja treba i dalje sa nadom da gledamo na Boga i olakšanje koje će on pružiti, te mu se još više približiti. Treba biti strpljiv, mirno čekati bez žaljenja sve dok Svemogući ne donese izbavljenje, odnosno spasenje. Za onoga ko nauči da tako nosi jaram patnje u mladosti to je od najveće koristi. Zašto? Jer mu je mnogo lakše da kasnije u životu prolazi kroz takva iskustva a da ne izgubi nadu. Budući da zna da je već pre prošao kroz veliku poteškoću, on ima temelj za nadu da će to opet moći da učini.

Dakle, kada je na nekoga stavljen jaram poniženja, on ne treba uokolo da izražava svoje žaljenje. Ne. on treba da sedi u samoći, kao osoba koja tuguje i ostati miran. Treba bespomoćno leći, tako da mu usta dodiruju prašinu. To znači da se treba ponizno podložiti iskušenjima koja s Božjim dopuštenjem podnosi i treba sa nadom da gleda na dolazeće izbavljenje.

Ne treba da se podiže u revoltu protiv svojih progonitelja, nego strpljivo da podnosi fizičke i verbalne pogrde. To nas podseća na način kako se Isus ponašao. Biblijski izveštaj kaže sledeće: „Kad su ga psovali, nije uzvraćao psovkom. Kada je patio, nije pretio, nego se predao onome ko sudi pravedno“ (1. Petrova 2:23, NS).

Još jedna važna stvar koja se ne sme zaboraviti dok se doživljavaju patnje je da Bog ne odobrava stvari koje čine ljudi. Međutim, Najviši dopušta da se dogode određene stvari, imajući na umu dobru svrhu toga. To je lepo izraženo sledećim rečima iz knjige Tužaljki: „Jer neće do u nedogled Jehova odbacivati. Jer, iako je naneo bol, on će pokazati i milost prema obilju svoje dobrote pune ljubavi. Jer, ne dolazi mu iz srca da ponižuje i rastužuje sinove čovečje. Kada se gaze nogama svi zemaljski sužnjevi, kad se izvrće pravda krepkom čoveku pred licem Najvišeg, kad je čovek zakinut u svojoj parnici, Jehova iza toga ne stoji“ (Plač Jeremijin 3:31—36, NS).

Jehova je u slučaju nevernih Izraelaca dopustio da oni dožive strašna iskustva u rukama Vavilonaca. Odbacio ih je do te mere da je dopustio da budu odvedeni u izgnanstvo. Međutim, svrha toga bila je dobra, da se među preživelima i njihovim potomcima stvori pokajnički ostatak. Tom ostatku bi Jehova ukazao milost. Svemogući nije nalazio zadovoljstvo u kažnjavanju Izraelaca. Nije to bila želja njegovog srca da prouzrokuje žalost i poniženje tako da ih preda u ruke neprijatelja. Jehova nije stajao iza užasnog postupanja tih neprijatelja s njegovim narodom. On nije s odobravanjem gledao na one koji su tlačili ratne zarobljenike, na one koji su opovrgavali ljudima prava koja im je dao Bog i na one koji su odbijali pravedno da sude u nekoj parnici.

Isto tako, kada mi podnosimo patnje od ljudskih ruku, ne smemo Boga da okrivljujemo za njihove loše postupke. Najviši ne odobrava njihovo tlačenje i nasilje. Oni će konačno morati da daju odgovor njemu za sva svoja loša dela.

S druge strane, ljudi mogu i sami sebi naneti patnje. Neverni Izraelci su okrenuli leđa Jehovi Bogu odbijajući njegovu zaštitnu brigu. S pravom ih je, dakle, prepustio njihovim neprijateljima. Zato nisu imali osnove za žaljenje obzirom na ono što ih je snašlo. To je naglašeno pitanjem: „Kako se živ čovek, krepak čovek, može žaliti kada je grešan?“ (Plač Jeremijin 3:39, NS). Umesto da se žale, Izraelci su trebali pokajnički da se okrenu Jehovi moleći ga za milost. Čitamo: „Hajde da ispitamo svoje puteve i istražimo ih, i hajde da se čisti vratimo Jehovi. Podignimo srca i dlanove naše ka Bogu na nebesima: ’Mi smo zgrešili, buntovno postupali’“ (Plač Jeremijin 3:40—42, NS).

Da, to nije bilo vreme za gunđanje i žaljenje. To je bilo vreme da preispitaju svoje puteve, svoj životni pravac ili ponašanje i da uvide šta je bio rezultat toga. Umesto da nastave na svoju štetu da idu sopstvenim putevima, trebali su se okrenuti ka Jehovi i prilagoditi se njegovim zapovestima. Spoljni izrazi pokajanja, samo dizanje dlanova u molitvi nije bilo dovoljno. Potrebno je bilo iskreno kajanje zbog prestupa.

Dakle, kada podnosimo patnje, trebamo ispitati svoj životni pravac. Jesmo li sebi naneli nevolje zanemarujući Božji zakon? Ako jesmo, tada nemamo osnove da okrivljujemo Najvišega. Radije bismo trebali pokazati da smo izvukli korist iz bolnog ukoravanja i napustiti pogrešno postupanje, te se pokajnički okrenuti ka Bogu. Ako pokušavamo voditi ispravan život, a ipak doživljavamo poniženja, ne smemo zaboraviti da Bog ne odobrava ono što nam ljudi možda čine. U međuvremenu se moramo ponizno podvrći našim kušnjama i strpljivo i bez žaljenja čekati dok Jehova Bog ne donese olakšanje. Ako primenjujemo savet iz Božje reči onda kad smo suočeni s patnjama, izvući ćemo iz njih korist. Naučićemo se strpljenju, podnošenju i potpunom oslanjanju na Jehovu. Nikad nećemo oponašati odvratan način tlačitelja, nego ćemo i dalje biti ljubazni i sažaljivi prema bližnjima.