Lekcija o tome kako postupati s problemima

MALO ljudi je ikada moralo da se suoči sa svim problemima koje je Jov imao. Za kratko vreme njega je unesrećio gubitak njegovog bogatstva i sredstava za život, tragična smrt sve njegove dece i konačno veoma tegobna bolest. Izvikan od prijatelja i rođaka, bio je izazivan od svoje žene da ’prokune Boga i umre‘ (Jov 2:9; 19:13, 14).

Međutim, Jov je jedinstven izvor ohrabrenja za sve one koji doživljavaju slične kušnje. Pozitivan ishod njegovih kušnji pokazuje da ustrajnost u suočavanju s nedaćama, kada nas motiviše istinska odanost Bogu a ne lična korist, raduje Jehovino srce (Jov 1. i 2. poglavlje; 42:10-17; Poslovice 27:11).

Ovaj biblijski izveštaj takođe sadrži vrednu lekciju o tome kako postupati s problemima. On pruža upečatljive primere kako treba — i kako ne treba — savetovati nekoga ko se suočava s kušnjama. Osim toga, Jovovo vlastito iskustvo može nam pomoći da reagujemo na uravnotežen način kada nas šamaraju nepovoljne okolnosti.

Lekcija o negativnom savetovanju

Izraz „Jovov tešitelj“ postao je sinonim za osobu koja, umesto da saoseća u vremenu nevolje, sipa so na živu ranu. Ali, uprkos toj reputaciji koju su tri Jovova prijatelja zasluženo stekla, ne treba da pretpostavimo da su njihovi motivi bili potpuno loši. Do izvesnog stepena oni su možda želeli da pomognu Jovu, u skladu s njihovim pogrešnim gledištem. Zašto nisu uspeli? Kako su postali oruđe Sotone, koji je bio rešen da slomi Jovovu besprekornost?

Pa, oni su skoro sve svoje savete temeljili na netačnim pretpostavkama: da patnja dolazi samo na one koji čine greh. U svom prvom govoru, Elifas je rekao: „Pamtiš li ti da je ikad nevini propao, da su pravednici istrebljeni? Ali sam ja video one koji zlobu oru i nepravdu seju, — kako plod svoj žanju“ (Jov 4:7, 8). Elifas je pogrešno verovao da su nedužni imuni na nesreću. On je smatrao da pošto je Jov bio u velikom škripcu, mora da je zgrešio protiv Boga.a I Vildad i Sofar su isto tako insistirali da se Jov pokaje za svoje grehe (Jov 8:5, 6; 11:13-15).

Nadalje, Jovova tri druga su ga obeshrabrila izražavajući lične zamisli, umesto božansku mudrost. Elifas je otišao toliko daleko da je čak rekao da se ’Bog ni u svoje vesnike [„sluge“, DK] ne uzda‘ i da mu stvarno nije bitno da li je Jov pravedan ili ne (Jov 4:18; 22:2, 3). Teško je zamisliti primedbe koje su više obeshrabrujuće — ili više neistinite — od ovih! Ne iznenađuje što je Jehova kasnije ukorio Elifasa i njegove prijatelje za to bezočno ruženje. „Ne govoriste o meni pravo“, rekao je (Jov 42:7). Ali najcrnja tvrdnja tek je predstojala.

Elifas je konačno otišao u tu krajnost da je iznosio otvorene optužbe. Pošto nije mogao da od Jova izvuče priznanje krivice, on je pribegao izmišljanju grehova za koje je pretpostavljao da ih je Jov morao počiniti. „Zloća tvoja nije li velika, i nepravde tvoje nisu li nebrojene?“ pitao je Elifas. „Ni za šta si ti od braće svoje zaloge uzimao, i haljine skidao sa golih. Umornoga nisi napojio, gladnome ti hleba nisi dao“ (Jov 22:5-7). Ove optužbe bile su potpuno neosnovane. Sam Jehova je opisao Jova kao čoveka koji je bio ’dobar i pravedan‘ (Jov 1:8).

Kako je Jov reagovao na ove napade na njegovu ličnu besprekornost? Razumljivo, oni su ga donekle učinili ogorčenim i depresivnim ali odlučnijim nego ikada da dokaže da su te optužbe bile neistinite. U stvari, on je postao toliko zaokupljen pravdanjem sebe da je, na neki način, počeo da krivi Jehovu za svoje neprilike (Jov 6:4; 9:16-18; 16:11, 12). Bila su zanemarena stvarna sporna pitanja koja su bila uključena, a dijalog je postao isprazna debata o tome da li je Jov bio pravedan čovek ili nije. Kakvu lekciju hrišćani mogu naučiti iz ovog užasnog savetničkog zasedanja?

1. Hrišćanin pun ljubavi ne pretpostavlja odmah da su problemi nekog brata njegova lična krivica. Oštra kritika prošlih grešaka — bilo da su stvarne ili izmišljene — može potpuno obeshrabriti osobu koja vodi borbu da nastavi napred. Depresivnu dušu treba ’utešiti‘ a ne izribati (1. Solunjanima 5:14). Jehova želi da nadglednici budu „zaklon od vetra“, a ne ’nemili tešioci‘ poput Elifasa, Vildada i Sofara (Isaija 32:2; Jov 16:2).

2. Nikada ne treba da iznosimo optužbe bez jasnog dokaza. Rekla-kazala ili pretpostavke — poput onih Elifasovih — nisu zdrava osnova za davanje ukora. Na primer, ako jedan starešina iznosi krivu optužbu, verovatno bi mogao izgubiti poverljivost i izazvati emocionalni stres. Kako se Jov osećao kada je morao da sluša takav pogrešan savet? On je dao oduška svom bolu ironičnim uzvikom: „Kako umeš slabima pomoći!“ (Jov 26:2). Brižni nadglednici će ’učvrstiti oslabele ruke‘, a ne problem napraviti još gorim (Jevrejima 12:12).

3. Savet treba da bude zasnovan na Božjoj Reči, ne na ličnim idejama. Dokazi Jovovih prijatelja bili su i netačni i razorni. Umesto da Jova privuku bliže Jehovi, oni su ga naveli da misli da je postojala prepreka koja ga je razdvajala od njegovog nebeskog Oca (Jov 19:2, 6, 8). S druge strane, vešta upotreba Biblije može ispraviti stvari, ojačati druge i pružiti stvarnu utehu (Luka 24:32; Rimljanima 15:4; 2. Timoteju 3:16; 4:2).

Iako knjiga o Jovu pomaže hrišćanima da identifikuju izvesne zamke, ona takođe pruža korisnu lekciju o tome kako dati delotvoran savet.

Kako dati savet

Elijujov savet bio je potpuno drugačiji od saveta trojice Jovovih prijatelja, i u sadržaju i u načinu na koji se on ophodio prema Jovu. On je upotrebio Jovovo ime i govorio s njim kao prijatelj, a ne kao njegov sudija. „A sad, Jove, čuj besedu moju, slušaj sad sve reči moje! Pred Bogom sam jednak tebi, ja sam kao i ti od blata načinjen“ (Jov 33:1, 6). Elijuj je takođe bio brz da pohvali Jova za njegov čestit put. „Radovao sam se tvojoj pravednosti“, uveravao ga je (Jov 33:32, NW). Osim zbog ljubaznog načina savetovanja, Elijuj je bio uspešan i iz drugih razloga.

Time što je strpljivo čekao dok drugi završe govorenje, Elijuj je mogao bolje shvatiti sporna pitanja pre nego što je ponudio savet. Ako je Jov bio pravedan čovek, da li bi ga Jehova kaznio? „Daleko je od Boga nepravda, daleko bezakonje od Svemoćnog!“ uzviknuo je Elijuj. „Ne odvraća očiju svojih od pravednih“ (Jov 34:10; 36:7).

Da li je Jovova pravednost zaista bila sporno pitanje? Elijuj je skrenuo Jovovu pažnju na jedno neuravnoteženo gledište. „Misliš li da si pravo rekao: moja je pravda veća od Božije?“ objasnio je. „Pogledaj nebo, i vidi; pogledaj oblake, kako su viši od tebe“ (Jov 35:2, 5, DK). Baš kao što su oblaci mnogo viši nego što smo mi, tako su Jehovini putevi viši od naših puteva. Mi nismo u poziciji da sudimo o načinu na koji on obavlja stvari. „Zato ljudi treba da se njega boje, a on ni na kakvog mudraca ne gleda“ zaključio je Elijuj (Jov 37:24; Isaija 55:9).

Elijujov zdrav savet pripremio je Jova da može primiti dodatne pouke od samog Jehove. U stvari, postoji upadljiva paralela između Elijujovog razmatranja „Božjih čudesa“, u 37. poglavlju, i Jehovinih vlastitih reči Jovu, zapisanih u poglavljima 38 do 40. Očigledno, Elijuj je posmatrao stvari s Jehovine tačke gledišta (Jov 37:14). Kako hrišćani mogu oponašati Elijujov izvrstan primer?

Poput Elijuja, nadglednici posebno žele da budu saosećajni i ljubazni, pamteći da su i oni takođe nesavršeni. Oni čine dobro ako pažljivo slušaju da bi saznali sve činjenice i razumeli sporna pitanja pre davanja saveta (Poslovice 18:13). Povrh toga, koristeći Bibliju i biblijske publikacije, oni mogu osigurati da preovladava Jehovino gledište (Rimljanima 3:4).

Osim što pruža ove praktične lekcije za starešine, knjiga o Jovu nas uči kako da se s problemima suočimo na uravnotežen način.

Kako ne treba reagovati na nepovoljne okolnosti

Unesrećen svojom patnjom i frustriran svojim lažnim tešiteljima, Jov je postao ogorčen i depresivan. „Nestalo dana u koji se rodih... Dodijo je život duši mojoj!“ uzdisao je (Jov 3:3; 10:1). Pošto nije bio svestan da je Sotona krivac, pretpostavljao je da Bog izaziva njegove nesreće. Izgledalo je nepravedno da on — pravedan čovek — treba da pati (Jov 23:10, 11; 27:2; 30:20, 21). Ovaj stav je Jova učinio slepim za druga razmatranja i naveo ga da kritikuje Božje postupanje s čovečanstvom. Jehova je pitao: „Hoćeš li i pravdu moju uništiti? Hoćeš meni suditi da sebe opravdaš?“ (Jov 40:8).

Možda je naša neposredna reakcija kada smo suočeni s nesrećom da se osećamo kao žrtve, kao što izgleda da se Jov osećao. Uobičajena reakcija je da pitamo: ’Zašto baš ja? Zašto bi drugi — koji su mnogo gori od mene — uživali život koji je relativno bez problema?‘ Ovo su negativna razmišljanja koja možemo neutralisati meditiranjem o Božjoj Reči.

Za razliku od Jova, mi smo u poziciji da shvatimo veća sporna pitanja koja su uključena. Mi znamo da Sotona „kao lav ričući hodi i traži koga da proždre“ (1. Petrova 5:8). Kao što knjiga o Jovu otkriva, Đavo bi voleo da slomi našu besprekornost time što nam pravi probleme. On je rešen da dokaže svoju tvrdnju da smo mi samo u dobru Svedoci Jehove (Jov 1:9-11; 2:3-5). Hoćemo li imati hrabrosti da podržimo Jehovin suverenitet i tako dokažemo da je Đavo lažov?

Primer Isusa, i drugih bezbrojnih vernih slugu Jehove, pokazuje da je neki oblik patnje skoro neizbežan u ovom sistemu stvari. Isus je rekao da njegovi učenici moraju biti spremni da ’uzmu krst [’mučenički stub‘, NW] svoj‘ ako žele da ga slede (Luka 9:23). Naš lični „mučenički stub“ može biti jedna ili više nesreća koje je Jov podnosio — loše zdravlje, smrt voljenih osoba, depresija, ekonomske poteškoće ili protivljenje nevernika. S kojom god vrstom problema da se možda suočavamo, postoji i pozitivna strana. Mi možemo gledati na naše okolnosti kao na priliku da pokažemo našu ustrajnost i nepokolebljivu vernost prema Jehovi (Jakov 1:2, 3).

To je bio način na koji su reagovali Isusovi apostoli. Ubrzo nakon Pedesetnice njih su išibali zbog propovedanja o Isusu. Umesto da budu obeshrabreni, oni su otišli svojim putem „radujući se“. Oni su bili radosni, ne zbog same patnje, već zato „što su bili dostojni primiti uvrede za ime Isusovo“ (Dela apostolska 5:40, 41).

Naravno, nisu sve teškoće koje nam se događaju razultat služenja Jehovi. Možda sami sebi nanosimo probleme — barem do izvesne mere. Ili možda, ne posredstvom naše vlastite krivice, problem utiče na našu duhovnu ravnotežu. Šta god da je slučaj, ponizan stav poput Jovovog omogućiće nam da razaberemo gde su učinjene greške. Jov je priznao Jehovi: „Jest! Govorio sam, a da ih nisam rezumeo“ (Jov 42:3). Osoba koja na ovakav način priznaje svoje greške mnogo je verovatnije da će izbeći slične poteškoće u budućnosti. Kao što poslovica kaže: „Mudar vidi zlo i uklanja se“ (Poslovice 22:3).

Što je još važnije, knjiga o Jovu nas podseća da naši problemi neće trajati večno. Biblija kaže: „Gle, blažene nazivamo one koji mirno trpiše. Trpljenje Jovovo čuste, i kraj koji mu udeli Gospod videste. Jer je Gospod milosrdan i smiluje se“ (Jakov 5:11). Možemo biti sigurni da će Jehova isto tako nagraditi vernost svojih slugu danas.

Mi se takođe radujemo vremenu kada će problemi svake vrste — ’prve stvari‘ — nestati (Otkrivenje 21:4). Dok taj dan ne svane, knjiga o Jovu služi kao jedan neprocenjivi vodič koji nam može pomoći da probleme rešavamo s mudrošću i hrabrošću.

[Fusnota]

[Slika na 28. strani]

„Pogledaj oblake, kako su viši od tebe.“ Tako je Elijuj pomogao Jovu da shvati da su Božji putevi viši od čovečjih puteva.