Tertije — Pavlov verni sekretar

TERTIJE se suočio sa jednim izazovom. Apostol Pavle je želeo da ga upotrebi kao svog sekretara, kada je suhrišćanima u Rimu pisao jedno podulje pismo. Biće to naporan posao.

Zašto je u prvom veku n. e. bilo tako teško biti sekretar? Kako je obavljan takav posao? Koji su materijali za pisanje tada bili u upotrebi?

Sekretari u drevna vremena

U drevnom grčko-rimskom društvu, bilo je raznoraznih vrsta sekretara. Neki muškarci su služili kao državni sekretari — javni službenici koji su radili u kancelarijama. Bilo je i javnih sekretara koji su građanima po tržnicama nudili svoje usluge. Privatne sekretare (što su često bili robovi) držali su bogataši. Zatim je isto bilo voljnih prijatelja koji su bili srećni što pišu pisma za druge. Prema izučavaocu E. Randolfu Ričardsu, umešnosti ovih nezvaničnih sekretara „mogle su se kretati od neke minimalne jezičke sposobnosti i/ili tehnike pisanja, do najvećeg umeća pri brzom sačinjavanju tačnog, prikladnog i divnog pisma“.

Ko bi koristio sekretare? Prvo i prvo, oni koji nisu znali čitati i pisati. Mnogi starinski ugovori i poslovna pisma bili su dopunjeni napomenama u kojima je sekretar potvrdio da je napisao dotični dokumenat zbog nesposobnosti osobe koja mu je poverila taj zadatak. Drugi razlog za zapošljavanje sekretara ilustrovan je jednim starinskim pismom iz Tebe, Egipat. Napisano za izvesnog Asklipida, u zaključku je rečeno: „Evmelis, Ermin sin, napisao je za njega... jer ovaj piše prilično sporo.“

Ipak, znati čitati i pisati izgleda da nije bio odlučujući faktor da neko služi kao sekretar. Prema biblijskom tumaču Džonu L. Makenziju, „po svoj prilici to nije bila samo briga oko legitimnosti već više briga oko lepote, ili bar urednosti“, što je ljude navelo da pribegnu uslugama nekog sekretara. Čak je i za one obrazovane, pisanje bilo zamorno, pogotovo što se tiče dugih i detaljnih tekstova. Izučavalac J. A. Ešliman kaže da je svako ko je to mogao, „rado izbegavao taj zamorni posao, tako što ga je poverio na brigu robovima, profesionalnim piskaralima“. Osim toga, kada se uzmu u obzir korišćeni materijali i uslovi rada, lako je shvatiti zašto ljudi nisu bili ljubitelji pisanja vlastitih pisama.

Materijal za pisanje koji se obično koristio u prvom veku n. e., bio je papirus. Tanane trake dobijane su tako što se po dužini rezala jedra srž stabljike ove biljke. Jedan sloj traka je bio raširen. Na njega se pod pravim uglom stavljao još jedan sloj. Oba su pritiskom bila spajana dajući tako list „papira“.

Nije bilo lako pisati po toj površini. Bila je hrapava i vlaknasta. Po izučavaocu Anđelu Peni, „sunđerasta vlakna papirusa doprinela su da se mastilo razliva, naročito duž tanušnih kanalića koji su preostali između tankih traka“. Sekretar je mogao da radi tako što je sedeo na zemlji skrštenih nogu i rukom držao ivicu lista. Ukoliko je bio nevešt ili materijali nisu bili najboljeg kvaliteta, badrljica, ili trščano pero, mogla je da zapne za papirus, list se mogao poderati ili je pisanje moglo biti nečitko.

Mastilo se pravilo od smeše gara i kaučuka. Prodavano u obliku štapića, moralo se u mastionici razrediti s vodom, pre nego što se moglo upotrebiti za pisanje. Među ostalim priborom koji bi sekretar kao Tertije verovatno imao uza se, bio je i nož da naoštri trščano pero, i vlažan sunđer da izbriše svoje greške. Svaki znak morao se pažljivo upisati. Stoga je pisanje teklo polagano i sa izvesnim poteškoćama.

’Pozdravljam vas... ja Tertije‘

Među pozdravima, koji su bili uključeni na kraju pisma Rimljanima, jeste i onaj Pavlovog sekretara, koji je napisao: „Pozdravljam vas u Gospodu i ja Tertije, koji napisah ovu poslanicu“ (Rimljanima 16:22). To je u Pavlovim spisima jedini slučaj gde se izričito spominje jedan od njegovih sekretara.

O Tertiju malo znamo. Iz njegovog pozdrava „u Gospodu“, možemo zaključiti da je bio verni hrišćanin. Verovatno je bio član korintske skupštine i možda je poznavao mnoge hrišćane iz Rima. Izučavalac Biblije Đuzepe Barbaljo, navodi na pomisao da je Tertije bio rob ili slobodnjak. Zašto? Kao prvo, „pisari su uopšte uzev pripadali ovoj klasi; zatim, imao je latinsko ime... koje je bilo izuzetno uobičajeno među robovima i slobodnjacima“. „Dakle“, kaže Barbaljo, „on nije bio ’neopredeljeni‘ profesionalni pisar, on je bio saradnik koji je na ovaj način pomagao Pavlu da sastavi svoje najduže i najpreglednije pisano delo: jednu vrednu službu, omogućujući tako Pavlu da uštedi vreme i napor.“

Ovaj Tertijev trud sigurno je dragocen. Varuh je izvršio sličan zadatak za Jeremiju, baš kao što je i Silvan za Petra (Jeremija 36:4; 1. Petrova 5:12). Kakvu su samo prednost imali ti saradnici!

Pismo Rimljanima

Pismo Rimljanima bilo je napisano kada je Pavle bio Gajev gost, verovatno u Korintu. Bilo je to oko 56. n. e., za vreme apostolovog trećeg misionarskog putovanja (Rimljanima 16:23). Premda zasigurno znamo da je Pavle, da bi napisao ovo pismo, koristio Tertija kao svog sekretara, ne znamo tačno kako ga je koristio. Koji god da je metod korišćen, taj se zadatak nije mogao lako izvršiti. Ali možemo biti sigurni u ovo: kao i ostali deo Biblije, Pavlovo pismo Rimljanima bilo je „od Boga nadahnuto“ (2. Timoteju 3:16, 17).

Kada je ovo pismo bilo završeno, Tertije i Pavle su ispisali hiljade reči, i pri tom iskoristili nekoliko listova papirusa. Nakon što su ti listovi duž margine bili zalepljeni jedni za druge, formirali su jedan svitak dugačak verovatno 3-4 metra. Pismo je bilo brižljivo zavijeno u rolnu i poslato. Onda ga je Pavle izgleda poverio Fivi, jednoj sestri iz Kenhreje, koja se spremala da se ukrca na jedno putovanje za Rim (Rimljanima 16:1, 2).

Metode koje su se koristile za pravljenje pisanog materijala, mnogo su se izmenile od prvog veka. Ali je Bog kroz vekove, sačuvao pismo rimskim hrišćanima. Koliko samo možemo biti zahvalni za ovaj deo Jehovine Reči, koji je napisan uz pomoć Pavlovog vernog i marljivog sekretara Tertija!