Katehizam katoličke crkve kaže: „Da bi uskrsli s Hristom, moramo umreti s Hristom; moramo ’ostaviti ovo telo i kod Gospoda prebivati‘ [2. Korinćanima 5:8]. U tom ’odlasku‘ koji je smrt, duša je odvojena od tela [Filipljanima 1:23]. Ona će biti ponovo sjedinjena s telom na dan uskrsenja mrtvih.“ Ali da li u tekstovima koji su ovde navedeni, apostol Pavle kaže da duša preživljava smrt tela i onda čeka „Poslednje suđenje“ da bi bila ponovo sjedinjena s telom?

U 2. Korinćanima 5:8, Pavle kaže: „Puni smo pouzdanja i više volimo ostaviti ovo telo i kod Gospoda prebivati.“ Neki veruju da ove reči ukazuju na neko međustanje čekanja. Takve osobe takođe ukazuju na Isusovo obećanje svojim vernim sledbenicima da će ići da im pripremi mesto na koje će ih ’uzeti k sebi‘. Ali kada će se ostvariti takvi izgledi? Hrist je rekao da će to biti kada on ’ponovo dođe‘ u svojoj budućoj prisutnosti (Jovan 14:1-3). Slično tome, u 2. Korinćanima 5:1-10, Pavle je rekao da je zajednička nada za pomazane hrišćane bila da naslede nebeski stan. To će se ostvariti, ne kroz neku navodnu besmrtnost duše, već kroz uskrsenje tokom Hristove prisutnosti (1. Korinćanima 15:23, 42-44). Egzeget Šarl Mason (Charles Masson) zaključuje da se 2. Korinćanima 5:1-10 „onda može dobro razumeti a da se ne mora pribegavati hipotezi o ’međustanju‘“.