„Moje voljeno i verno dete u Gospodu“

TIMOTEJ se sigurnim koracima udaljava od svog doma, usredsređen na ono što ga očekuje. Prati svoje saputnike koji idu preko polja koja vrlo dobro poznaje. Polako se udaljavaju od Listre, koja se nalazi u jednoj dolini. Timoteju je još uvek u mislima slika majke i bake koje ga s ponosom ispraćaju nastojeći da sakriju suze. Sigurno želi da se okrene i da im mahne poslednji put.

S vremena na vreme, apostol Pavle se okreće ka njemu i smeši mu se. Zna da se Timotej još uvek bori sa stidljivošću i zato mu je drago što vidi njegovo oduševljenje. Timotej je veoma mlad. Možda ima oko 20 godina. Veoma poštuje i voli apostola Pavla, a sada ima priliku da s tim energičnim i vernim Božjim slugom pođe na putovanje koje će ga odvesti veoma daleko od doma. Pred njima su dani i dani pešačenja i plovidbe. Osim toga, očekuju ih i brojne opasnosti. Timotej ne zna da li će ikada ponovo videti svoj dom.

Zašto je ovaj mladić izabrao takav način života? Šta je bilo vredno takve žrtve? Kako njegova vera može uticati na našu veru?

Pogledajmo šta se otprilike dve-tri godine ranije dogodilo u Listri, gradiću koji je verovatno bio Timotejevo rodno mesto. Listra se nalazila u jednoj plodnoj dolini i njeni stanovnici su se mahom bavili zemljoradnjom. Oni su verovatno znali grčki, ali su uglavnom govorili likaonskim, svojim maternjim jezikom. Jednog dana je u tom mirnom gradiću nastao metež. Apostol Pavle i Varnava, dva hrišćanska misionara, došli su u Listru iz Ikonije, obližnjeg većeg grada. Dok su propovedali dobru vest, apostol Pavle je primetio jednog nepokretnog čoveka koji je istinski verovao u ono što je čuo. Zato ga je Pavle uz Božju pomoć izlečio (Dela apostolska 14:5-10).

Po svemu sudeći, mnogi meštani Listre verovali su u legende koje su govorile o tome da su se bogovi prerušeni u ljude pojavljivali u tom kraju. Zato su pomislili da su Varnava i Pavle zapravo bogovi Zevs i Hermes! Njih dvojica nisu želeli slavu za sebe i jedva su sprečili narod da im prinese žrtve (Dela apostolska 14:11-18).

Međutim, neki u Listri nisu pomislili da je reč o paganskim božanstvima. Oni su shvatili da su Pavle i Varnava obični ljudi koji im nose predivnu vest. Na primer, Evnikija, jedna Judejka udata za Grkaa koji nije verovao u Jehovu, i njena majka Loida sigurno su upijale svaku reč koju su izgovorili Pavle i Varnava. Imale su čast da čuju vest koju su svi bogobojazni Judejci željno čekali — Mesija je došao i ispunio sve što je u svetim spisima bilo prorečeno o njemu.

Nema sumnje da je Pavlova poseta duboko uticala na Timoteja, koji je „od ranog detinjstva“ bio poučavan na temelju svetih spisa koji danas čine hebrejski deo Biblije (2. Timoteju 3:15). Poput svoje majke i bake, razumeo je da su Pavle i Varnava objavljivali istinu o Mesiji. Na njega je uticalo i to što je video kako je apostol Pavle izlečio nepokretnog čoveka. Timotej je po svemu sudeći još kao mali često mogao sresti tog čoveka na ulici. Mora da se zapanjio kada ga je ugledao kako hoda prvi put u životu. Sasvim je razumljivo što su Evnikija, Loida, a kasnije i Timotej postali hrišćani. Božje sluge koje imaju decu ili unučad mogu se ugledati na Loidu i Evnikiju tako što će im biti dobar primer.

Nema sumnje da su stanovnici Listre koji su prihvatili hrišćanstvo bili oduševljeni nadom koju su stekli kao Hristovi sledbenici. Međutim, saznali su i da život njegovih sledbenika nije nimalo lak. U njihov grad su iz Ikonije i Antiohije došli Judejci koji su se fanatično protivili Pavlu i Varnavi. Ti Judejci su naveli povodljive žitelje Listre da se okrenu protiv njih dvojice. Nije prošlo dugo i rulja je napala i kamenovala apostola Pavla. Zatim su ga odvukli van grada, misleći da je mrtav (Dela apostolska 14:19).

Učenici iz Listre su se ubrzo posle toga okupili oko Pavla. Odahnuli su kada su videli da je ostao živ i da je uspeo da se pridigne. Pavle se zatim odvažno uputio pravo u Listru! Sutradan su on i Varnava otišli u Dervu kako bi i u tom mestu propovedali. Nakon što su i tamo pomogli drugima da postanu Hristovi učenici, ponovo su se izložili opasnosti vrativši se u Listru. Zašto su to uradili? U Bibliji piše da su jačali učenike „hrabreći ih da ostanu u veri“. Timotej je verovatno pažljivo slušao Pavla i Varnavu dok su govorili tim učenicima da je njihova veličanstvena nada i te kako vredna tih poteškoća. Rekli su im: „Kroz mnoge nevolje ući ćemo u Božje kraljevstvo“ (Dela apostolska 14:20-22).

Timotej se uverio u to da je Pavle živeo u skladu s tim rečima i da se hrabro suočavao s nevoljama kako bi propovedao dobru vest. Zato je znao da će se, ukoliko se bude ugledao na Pavla, suočiti s protivljenjem svojih sunarodnika i da će mu se možda i rođeni otac protiviti. Ali nije dozvolio da to utiče na njegovu odluku o tome na koji će način služiti Bogu. Danas su mnogi mladi poput Timoteja. Oni za prijatelje biraju one koji su duhovno zreli i koji ih mogu hrabriti i jačati. Osim toga, oni ne dozvoljavaju da ih protivljenje odvrati od služenja istinitom Bogu.

Kao što je već rečeno, apostol Pavle je ponovo došao u Listru dve ili tri godine kasnije. Timotej, njegova majka i baka su verovatno bili oduševljeni kada je Pavle, koga je tada pratio Sila, stigao u njihov gradić. Nema sumnje da je i Pavlu bilo drago što je mogao videti kako je seme istine napredovalo u Listri. Loida i njena ćerka Evnikija bile su zrele hrišćanke koje su imale jaku, nelicemernu veru, što je Pavle veoma cenio (2. Timoteju 1:5). A šta je bilo s Timotejem?

Pavle je saznao da je taj mladić prilično duhovno napredovao od njegove poslednje posete. O Timoteju su „dobro govorila braća“, kako u Listri tako i u Ikoniji, koja se nalazila tridesetak kilometara severoistočno od Listre (Dela apostolska 16:2). Kako je Timotej stekao takav ugled?

U svetim spisima kojima su Timoteja još od ranog detinjstva poučavale njegova majka i baka nalaze se dobri i praktični saveti za mlade ljude (2. Timoteju 3:15). Jedan takav savet nalazi se u sledećem stihu: „Sećaj se svog Veličanstvenog Stvoritelja u danima mladosti svoje“ (Propovednik 12:1). Te reči su dobile posebno značenje za Timoteja kada je postao hrišćanin. On je razumeo da je propovedanje dobre vesti o Božjem Sinu, Hristu, najbolji način da se seća svog Veličanstvenog Stvoritelja. Timotej je postepeno savladao svoju stidljivost i odvažno je objavljivao dobru vest o Isusu Hristu.

Starešine iz obe skupštine zapazile su Timotejev napredak. Nema sumnje da im je bilo drago kada su videli da on pozitivno utiče na drugu braću i sestre. Što je još važnije, Jehova Bog je zapazio Timoteja. Pod Božjim nadahnućem su bila izrečena neka proročanstva o njemu. Ona su možda ukazivala na to kakvu će službu jednog dana obavljati u korist mnogih skupština. Pavle je tokom svoje posete Listri uvideo da bi mu Timotej mogao biti od neprocenjive pomoći na misionarskim putovanjima. Starešine iz Listre su delile njegovo mišljenje. Položili su ruke na Timoteja, što je bio znak da je naimenovan za posebnu službu Jehovi Bogu (1. Timoteju 1:18; 4:14).

Nije teško zamisliti da je Timotej ponizno i s dubokim poštovanjem prihvatio to što su mu starešine poverile tako važno zaduženje. Bio je spreman da pođe s Pavlom.b Međutim, kako je reagovao Timotejev otac, koji nije bio vernik, kada je čuo da njegov sin želi da bude hrišćanski misionar? Sigurno nije tako zamišljao budućnost svog sina. Kako su reagovale Timotejeva majka i baka? Sigurno su bile ponosne na njega, a u isto vreme nisu želele da on vidi koliko su zabrinute za njegovu bezbednost.

U svakom slučaju, Timotej je krenuo na put s Pavlom, kao što je opisano na početku članka. Dok se udaljavao od Listre, kamenčići i zgažena trava pod njegovim nogama podsećali su ga na to da je sa svakim korakom sve dalje od udobnosti doma i sve bliže nepoznatim mestima u kojima će propovedati. Nakon što su čitav dan pešačili, Pavle, Sila i Timotej su stigli u Ikoniju. Timotej je pažljivo pratio kako apostol Pavle i Sila prenose skupštini u tom gradu najnovije smernice vodećeg tela iz Jerusalima i kako jačaju veru svoje braće i sestara (Dela apostolska 16:4, 5). Ali to je bio tek početak njegove službe.

Nakon što su posetili skupštine u Galatiji, ti misionari su ostavili za sobom široke, popločane rimske puteve i prepešačili su na stotine kilometara preko prostranih visoravni Frigije, idući ka severu i zatim ka zapadu. Pod vođstvom Božjeg svetog duha, stigli su u Troadu, ukrcali se na jedan brod i zaplovili ka Makedoniji (Dela apostolska 16:6-12). Apostol Pavle se do tada već uverio u to koliko je Timotej dragocen saradnik. Zato je njega i Silu ostavio u Veriji (Dela apostolska 17:14). Čak je kasnije Timoteja poslao samog u Solun. Tamo je on, po ugledu na Pavla i Silu, jačao veru svoje braće i sestara (1. Solunjanima 3:1-3).

Pavle je kasnije napisao o Timoteju: „Nemam nikog drugog poput njega ko bi se istinski brinuo za vašu dobrobit“ (Filipljanima 2:20). Timotej nije stekao takav ugled zahvaljujući nekom spletu okolnosti. Bio je vredan, ponizno je služio Bogu i istrajavao je u teškoćama. On je izvanredan primer za današnje mlade! Nikada nemojmo zaboraviti da je naša reputacija u velikoj meri u našim rukama. Ukoliko smo još mladi, imamo divnu priliku da steknemo dobro ime tako što ćemo službu Jehovi Bogu staviti na prvo mesto u svom životu i tako što ćemo biti ljubazni i puni poštovanja prema drugima.

Tokom perioda od otprilike 14 godina, Timotej je dosta vremena proveo sa svojim dobrim prijateljem, apostolom Pavlom. Sarađujući s njim, doživeo je mnoge nevolje, ali i mnogo toga što mu je donelo radost (2. Korinćanima 11:24-27). Jednom se čak našao u zatvoru zbog svoje vere (Jevrejima 13:23). I on je poput Pavla veoma voleo svoju braću i sestre i brinuo je o njima. Apostol Pavle je u jednom pismu rekao Timoteju da se seća njegovih suza (2. Timoteju 1:4). Po svemu sudeći, Timotej je po ugledu na njega plakao „s onima koji plaču“, to jest saosećao je sa svojim suvernicima, što mu je omogućilo da ih još bolje hrabri i teši (Rimljanima 12:15). Dobro je da se svako od nas trudi da to radi.

Nije čudo što je Timotej s vremenom postao izvanredan hrišćanski nadglednik. Ne samo što ga je apostol Pavle zadužio da posećuje i hrabri skupštine već mu je poverio i odgovornost da imenuje braću za starešine i sluge pomoćnike (1. Timoteju 5:22).

Apostol Pavle je veoma voleo Timoteja i trudio se da mu pomaže svojim očinskim savetima. Podsticao ga je da savesno obavlja službu koju mu je Bog poverio i da nastavi da duhovno napreduje (1. Timoteju 4:15, 16). Podstakao ga je da ne dozvoli da ga njegova mladost, kao i to što je možda bio stidljiv, spreče da čvrsto zastupa ono što je ispravno (1. Timoteju 1:3; 4:6, 7, 11, 12). Pavle mu je čak dao i savet šta da uradi u vezi s jednim zdravstvenim problemom, što su verovatno bile neke hronične stomačne tegobe (1. Timoteju 5:23).

Međutim, došlo je vreme kada je Pavle znao da mu se bliži kraj. Po svemu sudeći, trebalo je da bude pogubljen. Zato je pod Božjim nadahnućem uputio Timoteju poslednje pismo. U njemu je između ostalog rekao svom saradniku: „Učini sve što možeš da što pre dođeš kod mene“ (2. Timoteju 4:9). Apostol Pavle je iskreno voleo Timoteja, o kome je govorio kao o svom voljenom i vernom detetu u Gospodu (1. Korinćanima 4:17). Sasvim je razumljivo što je želeo da njegov prijatelj bude uz njega u tim teškim trenucima. Na mestu je da se pitamo: „Da li drugi na mene gledaju kao na izvor utehe kada su u nevolji?“

Ne možemo sa sigurnošću reći da li je Timotej na vreme došao kod Pavla. Ali sigurno znamo da je uvek davao sve od sebe kako bi Pavlu i mnogim drugima bio izvor utehe i ohrabrenja. Živeo je u skladu sa svojim imenom, koje znači „onaj koji poštuje Boga“. Svima nama, bez obzira na to da li smo mladi ili stari, ostavio je izvanredan primer vere na koji se možemo ugledati.