Izazov da se ide njegovim stopama
„Krist (je) trpeo za vas i ostavio vam primjer da idete njegovim stopama“ (1. Petrova 2:21, ST).
1, 2. a) Šta može biti pravi izazov, i zašto je to važno za hrišćane? b) Koja se pitanja ovde postavljaju?
DA LI si ikada išao duž peščane obale ili trčao preko snežnog polja i bio fasciniran tragom osobe, koja je prošla pre tebe? Da li si pokušao da staješ u stopu i tako što je moguće tačnije pratiš trag? Ako da, tada si ustanovio da to nije baš lako. Pratiti nekoga tačno u stopu – bilo to doslovno ili u prenosnom smislu — jeste pravi izazov. A i tim, da se nazivamo hrišćani, dajemo do znanja da je upravo to naša želja, naime da pratimo Hrista tačno u stopu.
2 Preduzimaš li spremno potrebne napore da se uspešno suprotstaviš tom izazovu? Da li si odlučan da to činiš, pa bilo šta da dođe? Ako da, tada će ti potpuno razumevanje, zašto je tako teško ići po doslovnim stopama, pomoći da uspešnije pratiš Hristove simbolične stope.
Uči da se prilagođavaš
3. Zašto nekome pre svega možda izgleda neprirodno da ide po nečijim stopama?
3 Svako ima svoj karakterističan način hoda. Dužina koraka je na primer od osobe do osobe različita, kao i ugao pod kojim se noga stavlja na tlo. Nečiji prsti na nozi mogu stajati pravo ili pod jednim uglom biti savijeni na unutrašnju ili spoljašnju stranu, što kod jedne noge može biti izrazitije nego kod druge. Spoznaješ li u čemu se sastoji izazov? Da bi mogao tačno u stopu da ideš za nekim, ti moraš dužinu svojih koraka i položaj svog stopala da prilagodiš njegovom. Možda ti to pre svega izgleda neprirodno, ali to se mora učiniti. Druge mogućnosti nema.
4. Zašto je poseban izazov da se ide po Isusovim stopama?
4 Slikovito rečeno Hristov način hoda je bio jedinstven, jer je on među svojim savremenicima bio jedini savršen čovek „koji nije znao greha“ (2. Korinćanima 5:21, dr Čarnić). Pošto su ljudi od rođenja nesavršeni i grešni, njihov normalan način hoda nije u tome da u stopu idu za Isusom. Na to je Pavle podsetio Korinćane, rekavši: „Jer ste još telesni. Jer gde su među vama zavisiti i svađe i nesloge, niste li telesni, i ne živite li po čoveku?“ Naginjanje ka zavisti i svađi su „dela telesna“ i normalna za nesavršene ljude, a Isus je išao putem ljubavi, a „ljubav ne zavidi, ... ne srdi se“. Zato je veći izazov ići po Hristovim stopama, nego da smo pozvani da idemo po stopama jednog nesavršenog čoveka (1. Korinćanima 3:3; 13:4, 5; Galatima 5:19, 20; vidi takođe Efescima 5:2, 8).
5, 6. Zašto su mnogi ljudi promašili da idu Hristovim stopama, i kakav je stoga savet dao Pavle? b) Kako se podstiču ljudi da danas idu Hristovim stopama, i kakve posledice to ima za njih?
5 Osim nesavršenosti, nekoga može da ometa i neznanje o Bogu da ide Hristovim stopama. Pavle je radi toga opominjao hrišćane u Efesu da ne hode više tako „kao što žive mnogobošci u ništavosti svoga uma. Njihova misao je pomračena, daleko su od božanskog života – zbog neznanja koje je u njima, zbog okorelosti njihova srca“ (Efescima 4:17, 18, dr Čarnić).
6 Kroz delo propovedanja Carstva danas se pozivaju ljudi da se zaustave u svom normalnom načinu hoda, to jest, da se u ignorisanju Božjih namera i duhovnom mraku ne motivišu bezosećajnim srcem težeći za nekorisnim ciljevima. Ohrabruju se da se prilagode savršenom primeru Isusa, da hode u zajednici sa njim’ i tako ’zarobe svaku misao za pokornost Hristu’ (Kološanima 2:6, 7; 2. Korinćanima 10:5). Osobe koje su spremne da prihvate ovaj izazov biće učvršćene u svojoj veri. I dok se one privikavaju da idu kao što je Hrist išao, s vremenom, to će im biti sve lakše.
7. Kakvo pouzdanje imamo da je moguće da idemo Hristovim stopama, iako je to često izazov?
7 Pa ipak, to je često izazov. Znatna je razlika između jednog savršenog i jednog nesavršenog čoveka. Iz tog razloga su kod nesavršenih ljudi potrebne velike promene, ako se trude da slede savršen primer. Zato neke osobe, možda zbog svog nasleđa ili radi svoje okoline, imaju većih teškoća nego što imaju drugi, da se prilagode hrišćanskom načinu življenja. Ali Jehova nam obećava da je svako ko se u tome stvarno spremno napreže u stanju da to i učini. „U svemu sam jak kroz onoga koji mi snagu daje“, rekao je apostol Pavle (Filipljanima 4:13; vidi takođe 2. Korinćanima 4:7; 12:9).
Obrati pažnju
8, 9. Zašto to zahteva isključivu pažnju i veliku koncentraciju da se ide po nečijim stopama? b) Primena kog biblijskog saveta će nas sačuvati da ne skrenemo sa Isusovih stopa?
8 Doslovne stope možemo pratiti samo onda ako brižljivo pazimo gde stajemo. Ako nam oči lutaju po stvarima oko nas, tad ćemo neminovno pre ili kasnije učiniti pogrešan korak. Ako svesno ne pazimo i ako se ne koncentrišemo, tada ćemo odstupiti od stopa koje treba da pratimo. Dakle, uvek moramo biti oprezni, posebno onda kad bi nas iznenada mogla omesti buka ili neočekivani događaj (Uporedi Jov 18:10, 11).
9 Na simboličan način to se odnosi na one koji idu Isusovim stopama. Isus je opominjao svoje sledbenike da strogo paze na sebe, da im ne oteža srce ’prekomernim jelom i teškim pijanstvom i životnim brigama’ (Luka 21:34, NS). Sotona upotrebljava te svakodnevne smetnje da bi nas naveo da skrenemo naš pogled sa Isusovih stopa. Često nas iznenađuje tim što koristi neočekivane okolnosti, kao na primer protivljenje, bolest ili finansijski problemi. „Da se nikada ne okliznemo“ moramo „da posvetimo više nego običnu pažnju onome što smo čuli“. Drugim rečima: Naše oči moramo još preciznije da upravljamo po Hristovim rečima nego dosad (Jevrejima 2:1; vidi takođe 1. Jovanovu 2:15-17).
Ne odstupaj
10. a) Kakva opasnost postoji ako se tragovi nogu ukrštaju? b) Zašto u duhovnom smislu mogu nastati teške posledice ako pratimo lažne tragove?
10 Verovatno ćemo na obali punoj ljudi otkriti različite tragove nogu u mokrom pesku, a neki se možda ukrštaju sa tragom koji mi želimo da pratimo. Površno gledano, mnogi tragovi liče jedni na druge. Zato je važno da smo sigurni da pratimo pravi trag. Inače bi mogli biti zavedeni i ići u pogrešnom pravcu. U duhovnom smislu to bi moglo imati teške posledice. Koliko je opasno pratiti trag koji istina izgleda da je pravi a u stvarnosti nije, vidi se iz poslovice koja upozorava. „Neki se put čini čoveku prav, a kraj mu je put k smrti“ (Priče Solomonove 16:25).
11. Koje je upozorenje Pavle dao prvih hrišćanima, i za koga je on danas primer?
11 Zbog ove, veoma realne opasnosti, Pavle se osećao prisiljen da upozori svoju braću u ranoj hrišćanskoj skupštini: „Čudim se da se tako brzo odvraćate od onoga koji vas je pozvao Hristovom nezasluženom dobrotom, prelazeći na drugu vrstu dobre vesti. ... postoje neki drugi koji vas bune i žele izvrnuti dobru vest o Hristu. ... Ko god da vam propoveda dobru vest drugačiju od one što ste primili, neka bude proklet“ (Galatima 1:6-9, NS). U saglasnosti sa Pavlovim primerom danas nas upozorava Vodeće telo Jehovinih svedoka na otpadnike i lažnu braću, koji tako reći podmeću lažne otiske stopala. Pravi hrišćani ne žele da skrenu sa staze koju im je Hrist označio pod Božjim nalogom (Psalam 44:18):
12. a) Kako nam 2. Timoteju 1:13 može pomoći da ne budemo zavedeni da pratimo lažne otiske stopala? b) Čime se odlikuju druge vrste takozvane dobre vesti?
12 Tim što strogo pazimo na karakteristične oznake Hristovih otisaka stopala, sprečavamo da budemo zavedeni. Ako imamo tačno spoznanje o Isusu, o njegovim naukama i o načinu delovanja hrišćanske skupštine, tada poznajemo karakterističnu „mustru zdravih reči“, koja nas štiti od onih koji „žele da izvrnu dobru vest o Hristu“ (2. Timoteju 1:13). Sve druge vrste takozvane dobre vesti – u stvarnosti lažni otisci stopala – ne odgovaraju ovoj mustri istine. One je izopačuju i nejasno prikazuju. Umesto da jasno izdvajaju temeljne biblijske istine i načela, one im se suprotstavljaju. Umesto da nas podstiču na veću aktivnost u Jehovinoj službi, one deluju suprotno. Njihova osnovna sadržina je sve drugo samo ne pozitivna i ne proslavlja Jehovino ime i njegovu organizaciju; one se odlikuju negativnim stavovima, zanovetanjem i kritikom. Po ovim stopama sasvim sigurno ne želimo da idemo.
Zadrži ispravan korak
13. Zašto brzina koraka igra ulogu ako želimo da idemo po nečijim stopama?
13 Naša dužina koraka delimično zavisi od brzine kojom se krećemo. Uopšte, ukoliko brže idemo, utoliko su duži naši koraci. Ukoliko sporije idemo, utoliko su kraći. Prema tome, ako idemo po nečijim doslovnim stopama biće nam utoliko lakše ukoliko više prilagodimo našu brzinu njegovoj. I ako želimo uspešno da hodamo po simboličnim stopama Isusa Hrista, našeg vođe, mi moramo zadržati njegovu brzinu.
14. a) U kom pogledu mi možda ne držimo korak sa Isusom? b) Zašto je bezumno biti brži od „vernog i razboritog roba“?
14 Ako ne držimo korak sa Hristom to može značiti jednu od dve stvari. Ili pokušavamo da idemo brže, da unapred žurimo od „vernog i razboritog roba“, kojim se Isus služi za ostvarenje Jehovine namere, ili hramamo i zaostajemo za vođstvom tog „roba“ (Matej 24:45-47). U prošlosti su na primer neki hrišćani postali nestrpljivi, jer su smatrali da su izmene u odnosu na nauke ili organizaciona poboljšanja potrebne ili zakasnile. Pošto im je stvar presporo išla, razljućeni povukli su se od Jehovinog naroda. Kako bezumno i kratkovido! Često je upravo to što ih je uznemiravalo kasnije izmenjeno i to u od Jehove određeno vreme (Priče Solomunove 19:2; Propovednik 7:8, 9).
15. Kako su kralj David i Isus dobri primeri da se treba zadržati prava brzina koraka?
15 Mudro je da se čeka dok Jehova ne stupi u akciju, umesto da bi sam određivao brzinu koraka. U ovom pogledu kralj David nam daje dobar primer. On je odbio da skuje zaveru protiv kralja Saula i da ostvari svoje pravo na kraljevstvo, pre nego što mu je Jehova u svoje određeno vreme dao (1. Samuilova 24:1-15). To isto je spoznao i Isus, „sin Davidov“, da mora da čeka dok svoju moć nebeskog cara ne bude mogao da vrši u potpunosti. Znao je proročansku „izjavu koja je primenjena na njega: „Sedi s desne strane moje dok ne položim neprijatelje za podnožje, tvojim nogama.“ Tako kad je jedna grupa Jevreja pokušala „da ga uhvati i da ga učini carem“ on se brzo povukao (Matej 21:9; Psalam 110:1; Jovan 6:15). Oko 30 godina kasnije Isus je prema Jevrejima 10:12, 13 još uvek čekao na svoje Carstvo. Zaista čekao je skoro 1900 godina dok nije postavljen za zakonitog cara Božjeg Carstva, koje je uspostavljeno 1914. godine.
16. a) Opiši kako se mi možda sporije krećemo nego što bi trebalo? b) Iz kog razloga je Jehova strpljiv, i kako možemo izbeći da zloupotrebimo to strpljenje?
16 Ne zadržati pravu brzinu koraka može takođe da znači popuštanje i hramajuće zaostajanje. Na primer, ako saznamo iz Božje reči da treba da preduzmemo izmene u našem životu, postupamo li neodložno? Ili zauzima li stav, pošto je Bog strpljiv, da odložimo takve izmene za kasnije u nadi da će nam tada biti lakše? Tačno je da je Jehova strpljiv. Ali s tim nas on ne želi navesti da u odnosu na potrebne izmene budemo nemarni. Štaviše nama se kaže: „On je strpljiv s vama jer ne želi da iko bude uništen, nego želi da svi dođu do pokajanja“ (2. Petrova 3:9, 15, NS). Prema tome mnogo je bolje ako mi oponašamo psalmistu, koji je rekao: „Požuro sam i nisam oklevao da čuvam tvoje zapovesti“ (Psalam 119:60, NS).
17. Od kog značaja je prava brzina koraka u delu propovedanja Carstva, i koja bi pitanja zato trebali sebi da postavimo?
17 Takođe bi moglo biti da zaostajemo u propovedanju Carstva. Prema Mateju 25 glava Isus sada sudi ljudima tako što odvaja „ovce“ od „jaraca“. Ovo deljenje se uglavnom postiže propovedanjem „dobre vesti o Carstvu“ (Matej 24:14; 25:31-33; Otkrivenje 14:6, 7). Predviđeno vreme za delo razdvajanja je neminovno ograničeno (Matej 24:34). S obzirom da vreme postepeno ističe, možemo računati s tim da Isus ubrzava to delo. Pri tome on postupa kao instrumenat Boga koji je u odnosu na delo sakupljanja obećao: „Ja, Jehova, ubrzaću to u svoje vreme“, 60:22, NS). Kao Božji saradnici koji tačno u stopu prate njegovog sina, povećavamo li mi brzinu našeg koraka u delu propovedanja Carstva toliko, koliko nam naše telesno stanje i biblijske obaveze dozvoljavaju? Izveštaji službe propovedanja pokazuju da je to slučaj kod miliona Jehovinih svedoka.
Izbegavaj prekomerno samopouzdanje, savladaj obeshrabrenje
18. Zašto bi neka osoba mogla da ima prekomerno samopouzdanje, i kako Biblija upozorava na tu opasnost?
18 Što se više trudimo da idemo po nečijim stopama, utoliko se, više navikavamo na njegov način hoda. Ali ako postanemo samouvereni, onda „ćemo ranije ili kasnije napraviti pogrešan korak. Ako idemo po simboličnim Isusovim stopama onda moramo biti svesni opasnosti prekomernog samopouzdanja, to jest opasnosti da se na lakomislen način oslonimo na našu vlastitu snagu i naše vlastite sposobnosti, misleći da smo već uspeli da se prilagodimo njegovom načinu hoda. Za nas je Petrovo iskustvo, o kom se izveštava u Luki 22:54-62, blagovremeno upozorenje. Ono takođe podvlači istinitost reči iz 1. Korinćanima 10:12 gde stoji: „Ko misli da stoji, neka pazi da ne padne.“
19. a) Šta svaki hrišćanin čini s vremena na vreme? (Jakov 3:2). b) Kako trebamo shvatiti Pavlove reči prema Rimljanima 7:19, 24?
19 Zbog nesavršenosti svaki hrišćanin s vremena na vreme učini pogrešan korak. Neslaganje može biti malo, skoro neprimetno za druge. Ali takođe se može raditi o jednom tako očiglednom promašaju cilja da to svi primećuju. U svakom slučaju utešujuće je ako mislimo na Pavlove reči, koji je u svom poštenju priznao: „Jer ne činim dobro koje želim, nego zlo, koje ne želim, to činim. Jadan ti sam ja čovek!“ (Rimljanima 7:19, 24, NS). Naravno ove reči ne smemo shvatiti kao opravdanje za nepravedno postupanje. Pre svega one su za odane hrišćane koji se bore sa svojim nesavršenostima ohrabrenje, da se stalno trude da udovolje izazovu, da hode po Isusovim savršenim stopama.
20. a) Kako nam Priče Solomonove 24:16 pomažu u trci za život? b) Na šta treba da budemo odlučni?
20 „Jer ako i sedam puta padne pravednik, opet ustane“, piše u Pričama Solomonovim 24:16. U svojoj trci za život niko se ne treba, osećati prisiljen da je napusti. Ova trka liči na maratonoku trku. To nije trka na sto metara, nego trka koja zahteva izdržljivost i istrajnost. Najmanja greška u koraku jednog sprintera može značiti da je za njega trka završena. Ali maratonski trkač čak ako se i spotakne, ima još vremena da pribere snagu i da završi trku. Tako ako se ti osećaš primoran da zbog jednog pogrešnog koraka uzvikneš „Jadan ti sam ja čovek!“, tada misli da još imaš vremena da pribereš snagu. Ti još uvek imaš mogućnost ponovo da ideš po stopama Isusa Hrista, tvoga vođe. Nema razloga za očajanje! Nema razloga za napuštanje! Budi odlučan da se sa Božjom pomoću uspešno susretneš sa izazovom ’da ideš tačno po Isusovim stopama’ (1. Petrova 2:21).
Zašto hrišćani moraju
◻ da se uče da se prilagođavaju?
◻ svesno da paze?
◻ da zadrže u mislima mustru istine?
◻ da drže pravu brzinu koraka?
◻ da izbegavaju prekomerno samopouzdanje?
◻ da savladaju obeshrabrenje?