Vatikanski kodeks — zašto je dragocen?

VATIKAN je prava riznica blaga. Njegove freske, skulpture i arhitektura veoma su cenjeni zbog svoje lepote i raskoši. Ipak, pristup jednoj od njegovih najvećih dragocenosti stotinama godina je bio ograničen. U Vatikanskoj biblioteci se nalazi jedan dragoceni manuskript koji olakšava razumevanje delova Božje Reči napisanih pre nekoliko hiljada godina. Poznat je kao Vatikanski kodeks.a

Druga dva rana biblijska manuskripta koje izučavaoci smatraju vrednima, Aleksandrijski i Sinajski kodeks, imaju zanimljive priče o tome kako su otkriveni i spaseni od propasti. Međutim, poreklo Vatikanskog kodeksa je najblaže rečeno maglovito.

Skriveno blago

Kada i gde je nastao Vatikanski kodeks? Najranije ukazivanje na njega je beleška u katalogu Vatikanske biblioteke iz XV veka. Izučavaoci pretpostavljaju da je napisan u Egiptu, Cezareji ili čak Rimu. Međutim, razmatrajući te teorije, profesor Nevil Berdsal sa Univerziteta u Bermingemu zaključio je: „Ukratko rečeno, ne možemo sa sigurnošću odrediti tačan datum i mesto porekla Vatikanskog kodeksa, niti možemo uprkos naporima izučavalaca pratiti njegovu istoriju pre petnaestog veka.“ Pa ipak, za Vatikanski kodeks se kaže da je jedan od najvažnijih biblijskih manuskripata. Zašto?

Tokom vekova, neki prepisivači su uneli greške u biblijski tekst. Stoga je za prevodioce koji su tražili besprekoran tekst bio pravi izazov pronaći pouzdan manuskript koji prenosi ono što se nalazilo u izvornim rukopisima. Zamislite samo koliko su izučavaoci bili nestrpljivi da istraže Vatikanski kodeks, grčki manuskript koji datira iz četvrtog veka naše ere, manje od 300 godina nakon završetka Biblije! Ovaj kodeks sadrži kompletan tekst hebrejskih i grčkih knjiga Svetog pisma, osim nekoliko delova koji su tokom vremena zagubljeni.

Umesto da kodeks bude dostupan izučavaocima Biblije, vatikanske vlasti su ga dugo držale u tajnosti. Priznati tekstualni kritičar ser Frederik Kenjon je rekao: „Godine 1843. [izučavaocu Biblije Konstantinu fon] Tišendorfu je, nakon nekoliko meseci čekanja, bilo dopušteno da koristi kodeks šest sati... Zatim je 1845. čuvenom engleskom izučavaocu Tredželesu bio dozvoljen pristup kodeksu pod uslovom da ne prepiše ni reč.“ Tišendorf je ponovo zatražio da pogleda kodeks, ali je dozvola povučena nakon što je prepisao 20 stranica. Ipak, kako Kenjon navodi, „ponovan pristup mu je omogućio još šest dana proučavanja, što je ukupno bilo četrnaest dana po tri sata dnevno; i zahvaljujući tome što je svoje vreme iskoristio na najbolji mogući način Tišendorf je 1867. uspeo da objavi do tada najdetaljnije izdanje manuskripta“. Vatikan je kasnije objavio bolji prepis tog kodeksa.

„Pažljivo sačuvan“

Kakve su odlike teksta Vatikanskog kodeksa? U delu The Oxford Illustrated History of the Bible navodi se da on „sadrži i doslednost u pravilnom pisanju i tačnost u prepisivanju, i na taj način je pažljivo sačuvan kvalitet teksta“. U istom delu se dalje kaže: „Zato se može zaključiti da je ovaj tekst produkt tradicionalne veštine prepisivanja.“

Dvojica istaknutih izučavalaca koji su bili impresionirani odlikama Vatikanskog kodeksa bili su Vestkot i Hort. Njihov New Testament in the Original Greek iz 1881, koji se zasniva na Vatikanskom i Sinajskom manuskriptu, još uvek je temeljni tekst za nekoliko savremenih prevoda grčkog dela Svetog pisma, uključujući Roteramov The Emphasised Bible i prevod Novi svet.

Međutim, neki kritičari smatraju da je Vestkotovo i Hortovo poverenje u Vatikanski kodeks bilo neosnovano. Da li je to bio tačan prepis izvornog teksta? Pojavljivanje papirusâ Bodmer između 1956. i 1961. uznemirilo je izučavaoce jer su sadržavali delove Lukinog i Jovanovog jevanđelja s početka trećeg veka naše ere. Da li će taj tekst potvrditi tačnost Vatikanskog kodeksa koji je nastao kasnije?

„Postoji izuzetna sličnost između teksta Vatikanskog kodeksa i sačuvanog teksta papirusâ Bodmer“, napisali su Filip Pejn i Pol Kanart u delu Novum Testamentum. „S obzirom na tu sličnost, razumno je zaključiti da je izvorni pisac Vatikanskog kodeksa prepisivao manuskript koji je bio veoma sličan papirusima Bodmer. Prema tome, on je prepisivao ili veoma star manuskript ili neki koji se temeljio na nekom veoma starom manuskriptu.“ Profesor Berdsal navodi: „Ova dva manuskripta su međusobno tesno povezana... [Kodeks] je pažljivo prepisan tekst: njegova priprema i izrada otkrivaju tradiciju brižljivog čuvanja onoga što se posedovalo.“

Koristan za prevodioce

Naravno, najstariji manuskript ne mora uvek biti i najbliži izvornom tekstu. Međutim, upoređivanje Vatikanskog kodeksa s drugim manuskriptima pomoglo je izučavaocima da odrede šta je stajalo u izvornom tekstu. Na primer, sačuvani deo Sinajskog manuskripta koji je takođe nastao u četvrtom veku naše ere ne sadrži većinu istorijskih knjiga od Postanka do Prve knjige letopisa. Ali njihovo pojavljivanje u Vatikanskom kodeksu pomoglo je da se potvrdi mesto koje im pripada u biblijskom kanonu.

Prema knjizi The Oxford Illustrated History of the Bible, među izučavaocima su bili posebno sporni „delovi koji ukazuju na Hristovu ličnost i sveto Trojstvo“. Kako je Vatikanski kodeks pomogao da se ti delovi razjasne?

Osmotrimo jedan primer. Kao što je zabeleženo u Jovanu 3:13, Isus je rekao: „Niko nije uzašao na nebo osim onoga koji je sišao s neba, Sina čovečjeg.“ Neki prevodioci su dodali reči „koji je na nebu“. Tako se moglo zaključiti da je Isus u isto vreme bio i na nebu i na zemlji — čime se poduprla ideja o Trojstvu. Taj izraz se pojavljuje u nekoliko manuskripata iz perioda od petog do desetog veka naše ere. Međutim, on se ne pojavljuje u starijem Vatikanskom i Sinajskom manuskriptu, što je navelo mnoge savremene prevodioce da ga izbace. Tako je razjašnjena zabuna oko Hristovog identiteta i stih je usaglašen sa ostatkom Svetog pisma. Isus nije bio na dva mesta u isto vreme već je sišao sa neba i kasnije se vratio na nebo, kada je „uzašao“ kod svog Oca (Jovan 20:17).

Vatikanski kodeks takođe razjašnjava stihove koji govore o Božjoj nameri za zemlju. Osmotrimo jedan primer. Prema prevodu Bakotić, apostol Petar je prorekao da će ’zemlja i sva dela na njoj sagoreti‘ (2. Petrova 3:10). U drugim prevodima se može pročitati nešto slično, budući da se temelje na Aleksandrijskom kodeksu iz petog veka i kasnijim manuskriptima. Tako su mnogi iskreni čitaoci Biblije zaključili da će Bog uništiti zemlju.

Međutim, oko sto godina pre nego što je nastao Aleksandrijski kodeks, u Vatikanskom kodeksu (i Sinajskom manuskriptu iz istog perioda) navode se Petrove proročanske reči na sledeći način: „Zemlja i dela na njoj biće razotkriveni.“ Da li je to u skladu sa ostatkom Biblije? Naravno! Doslovna zemlja se ’nikad neće poljuljati, u svu večnost‘ (Psalam 104:5). Kako će onda zemlja biti „razotkrivena“? Drugi stihovi pokazuju da se izraz „zemlja“ može koristiti u simboličnom smislu. Tako „zemlja“ može da govori jezik i da se veseli (Postanak 11:1; 1. Letopisa 16:31). Dakle, „zemlja“ se može odnositi na čovečanstvo, to jest ljudsko društvo. Zar nije utešno znati da Bog neće uništiti našu planetu već da će potpuno razotkriti i okončati zlo i uništiti sve koji ga čine?

„Ostaje doveka“

Nažalost, pristup Vatikanskom kodeksu vekovima je bio veoma ograničen, a čitaoci Biblije su često imali pogrešno razumevanje nekih delova biblijskog teksta. Međutim, zahvaljujući Vatikanskom kodeksu i pouzdanim savremenim prevodima Biblije iskrene osobe su mogle da saznaju šta Biblija zaista naučava.

U manuskriptima ranih prepisivača često se nalazila sledeća beleška: „Ruke koje su [ovo] napisale trule u grobnici, ali ono što je napisano trajaće godinama.“ Danas cenimo neumoran trud tih anonimnih prepisivača. Ali, zasluga za to što je Biblija opstala pripada njenom Autoru, koji je još davno nadahnuo proročanske reči: „Trava se osuši i cvet uvene, ali reč našeg Boga ostaje doveka“ (Isaija 40:8).

[Fusnota]

[Okvir na 20. strani]

Određivanje datuma drevnih manuskripata

Iako su neki prepisivači beležili datum završetka svog rada, većina grčkih manuskripata nema taj detalj. Kako onda izučavaoci određuju vreme nastanka nekog biblijskog manuskripta? Kao što se jezik i umetnička dela razlikuju iz generacije u generaciju, tako je i s rukopisom. Na primer, uncijalno pismo karakteristično po zaobljenim velikim slovima i jednakim redovima teksta koristilo se od četvrtog veka naše ere i tokom narednih nekoliko vekova. Upoređujući uncijalne manuskripte bez datuma sa sličnim zapisima sa datumom, pažljivi izučavaoci mogu preciznije odrediti vreme pisanja ranih manuskripata.

Naravno, ova metoda ima svoja ograničenja. Profesor Brus Mecger s Prinstonskog teološkog fakulteta zapaža: „Budući da rukopis neke osobe manje-više ostaje isti tokom čitavog njenog života, nerealno je pokušavati da se odredi datum koji je precizniji od 50-godišnjeg razdoblja.“ Na temelju takvih pažljivih analiza, većina izučavalaca se slaže da je Vatikanski kodeks nastao u četvrtom veku naše ere.