Како је скупштина организована

У ПРВОЈ посланици Коринћанима, апостол Павле је изнео једну важну чињеницу о Богу када је написао: „Бог није Бог нереда, него мира.“ Затим је, говорећи о скупштинским састанцима, рекао: „Све нека буде пристојно и онако како је ред“ (1. Кор. 14:33, 40).

² На почетку те посланице, он је хришћанима у Коринту дао савет што се тиче подела које су постојале у њиховој скупштини. Павле их је подстакао да говоре једно и да буду „потпуно уједињени истим умом и истим начином размишљања“ (1. Кор. 1:10, 11). Затим им је скренуо пажњу на неке ствари које су угрожавале јединство њихове скупштине. Користећи људско тело као пример, објаснио им је колико је важно да буду уједињени и да међусобно добро сарађују. Подстакао их је да без обзира на своју улогу у скупштини сви настоје да брижно помажу једни другима (1. Кор. 12:12-26). Таква сарадња захтева добру организацију.

³ Али како је скупштина била организована? Ко ју је организовао? Каква је била структура скупштине? Коме су била поверена посебна задужења? У Библији можемо наћи јасне одговоре на ова питања (1. Кор. 4:6).

⁴ Хришћанска скупштина је основана на Педесетницу 33. н. е. Шта знамо о скупштини у првом веку? Она је била организована и вођена на теократски начин, то јест под Божјом (грчки: теос) влашћу (кратос). Те две речи се у изворном тексту налазе у 1. Петровој 5:10, 11. У Библији се говори о догађајима који су се одиграли у Јерусалиму пре скоро 2 000 година и који ван сваке сумње потврђују да је Бог основао скупштину помазаних хришћана (Дела 2:1-47). Скупштина је била Божја грађевина, Божји дом (1. Кор. 3:9; 1. Тим. 3:15). Данашња хришћанска скупштина је организована по узору на хришћанску скупштину у првом веку.

⁵ Прва скупштина се у почетку састојала од око 120 ученика. У складу с пророчанством из Јоила 2:28, 29, на њих је био изливен свети дух (Дела 2:16-18). Међутим, тог истог дана се у води крстило око 3 000 људи, који су на тај начин постали део скупштине духом рођених појединаца. Они су прихватили добру вест о Христу и посветили се апостолском учењу. Након тога, „Јехова им је свакодневно придодавао оне који су долазили на пут спасења“ (Дела 2:41, 42, 47).

⁶ Скупштина у Јерусалиму је толико напредовала да је јудејски првосвештеник рекао да су Исусови ученици напунили тај град својим учењем. Многи јудејски свештеници су прихватили хришћанство и постали су део скупштине у Јерусалиму (Дела 5:27, 28; 6:7).

⁷ Исус је рекао: „Бићете ми сведоци у Јерусалиму, по целој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дела 1:8). Ове речи су се испуниле када су се због великог прогонства, које је настало након Стефанове смрти, хришћани из Јерусалима расејали по Јудеји и Самарији. Где год да су се нашли, објављивали су добру вест и стварали ученике, међу којима су били и неки Самарићани (Дела 8:1-13). Касније су почели да објављују добру вест необрезаним нејеврејима и многи од њих су постали ученици (Дела 10:1-48). Захваљујући њиховом проповедању, многи су постали хришћани, а скупштине су основане и у другим градовима (Дела 11:19-21; 14:21-23).

⁸ Шта је било предузето како би те нове скупштине биле теократски организоване? Под вођством Божјег духа наименовани су пастири којима је поверена брига о Божјем стаду. Павле и Варнава су током свог првог мисионарског путовања посетили неке скупштине и у њима наименовали старешине (Дела 14:23). Библијски писац Лука је забележио детаље са једног састанка на ком су били апостол Павле и старешине из Ефеса. Павле им је рекао: „Пазите на себе и на све стадо у ком вас је свети дух поставио за надгледнике, да пасете Божју скупштину, коју је Бог купио крвљу свог Сина“ (Дела 20:17, 28). Они су служили као старешине зато што су испуњавали услове које је Бог поставио за ту службу (1. Тим. 3:1-7). Павловом сараднику Титу било је поверено да на Криту именује старешине у скупштинама (Титу 1:5).

⁹ Број скупштина је све више растао, а апостоли и старешине у Јерусалиму су и даље имали одговорност да их надгледају. Они су служили као водеће тело целокупне хришћанске скупштине у првом веку.

¹⁰ Апостол Павле је у посланици упућеној хришћанима у Ефесу рекао да скупштина може остати уједињена ако поступа у складу с Божјим духом и ако поштује поглаварство Исуса Христа. Павле их је подстицао да буду понизни, да чувају „јединство духа“ и да буду у миру једни с другима (Еф. 4:1-6). Затим је цитирао Псалам 68:18 и објаснио да се Јехова, у складу с тим речима, постарао да духовно зрела браћа помажу скупштини служећи као апостоли, пророци, проповедници добре вести, пастири и учитељи. Они су, као људи које је Јехова дао на дар, помагали свима у скупштини да напредују до духовне зрелости и да тако угоде Јехови (Еф. 4:7-16).

¹¹ Скупштине Јеховиних сведока су организоване попут хришћанских скупштина у првом веку. Све оне заједно чине једну скупштину, чије језгро представљају духом помазани хришћани (Зах. 8:23). Такво јединство постоји зато што се Исус Христ држи свог обећања и верно подупире своје помазане ученике „све дане до свршетка овог поретка“. Све је више оних који су прихватили добру вест, безусловно предали свој живот Јехови и затим се крстили као Исусови ученици (Мат. 28:19, 20; Мар. 1:14; Дела 2:41). Они признају Исуса Христа, доброг пастира, као Поглавара целокупног Божјег стада, које чине помазаници и „друге овце“ (Јов. 10:14, 16; Еф. 1:22, 23). Уједињени су као „једно стадо“ захваљујући томе што признају Христа као свог вођу и што су подложни његовом верном и разборитом робу. И даље имајмо потпуно поуздање и поверење у тог роба (Мат. 24:45).

¹² Да би се лакше обезбедила духовна храна у право време и подупирало проповедање добре вести о Краљевству пре него што дође крај, основане су неке корпорације. Оне су, као правни субјекти, законом признате у многим земљама и међусобно сарађују, што доприноси томе да се добра вест проповеда широм света.

¹³ У свакој подружници постоји Одбор подружнице, који чине најмање тројица старешина. Тај одбор прати напредак проповедања добре вести на подручју које је поверено подружници, било да је то једна земља или више њих. Један члан тог одбора служи као координатор Одбора подружнице.

¹⁴ Све скупштине које надгледа подружница груписане су у покрајине. Величина покрајина зависи од географских обележја подручја, језика, као и од броја скупштина које подружница надгледа. За сваку покрајину је задужен један покрајински надгледник. Подружница пружа покрајинским надгледницима смернице које се тичу њихових задужења.

¹⁵ Они који су део скупштине прихватају овакво уређење, јер сматрају да је оно корисно за све. Они сарађују с наименованим старешинама, који служе у подружницама, покрајинама и скупштинама. Уверени су у то да ће преко верног и разборитог роба добити духовну храну у право време. Надаље, верни роб је подложан Христу, чврсто се држи библијских мерила и следи вођство светог духа. Пошто сви сложно сарађујемо, имамо дивну прилику да попут хришћана у првом веку видимо испуњење следећих речи: „Тако су се скупштине учвршћивале у вери и расле из дана у дан“ (Дела 16:5).