Права религија истерује страх — како?

БРИТАНСКИ аутори Едвин и Мона Редфорд су остали запрепашћени. Након што су сакупили преко две хиљаде празноверних обичаја, уочили су да је исте празноверне страхове могуће наћи у Шкотској, Индији, Уганди и у Средњој Америци. Питали су се како је то могуће.

Писац Робертсон Дејвис примећује сасвим исправно: „Изгледа да је празноверје повезано с одређеним верским гледиштима, која мора да су настала давно пре нама познатих религија.“ У којим су претхришћанским „верским гледиштима“ корени празноверја?

Корени и изданци празноверја

Библија указује на земљу Синеар (подручје између реке Еуфрата и Тигриса, касније названо Вавилон) као на изворно место кривих религиозних веровања. укључујући и празноверје. Тамо је један „силан ловац“ по имену Немрод почео с градњом неславне Вавилонске куле, која је требала служити за криво обожавање. Међутим, Јехова Бог је осујетио планове градитеља, помешавши им језике. Постепено је дошло до застоја у градњи, а људи су се расејали (1. Мојсијева 10:8-10; 11:2-9). Сви они, сасвим свеједно куда су кренули, понели су са собом једнака верска гледишта, идеје и митове. Вавилон је остао средиште криве религије, проширујући с временом своју улогу мајке и дадиље чаробњаштва, магије и празноверних верских гледишта, као што је на пример астрологија (Упореди Исаија 47:12, 13; Данило 2:27; 4:7). С тим у вези читамо у књизи Велики градови старог света следеће: „Астрологија почива на две вавилонске предоџбе: зодијаку и на божанству небеских тела... Вавилонци су планетама приписивали утицај какав се очекује “од одговарајућих божанстава.“

Какве последице по нас данас има све ово што се одигравало у старо доба? Библијска књига Откривење показује да се из предоџби старог Вавилона развило светско царство криве религије. Оно постоји све до данашњег дана и названо је „Вавилон велики“ (Откривење 17:5). Првобитне вавилонске идеје су се током времена наравно мењале, зависно од локалних кретања, што је довело до великог броја религија које данас постоје. Но, као што на истом тлу успева различито дрвеће, тако различите религије и празноверје имају своје корене у истом тлу — Вавилону. Да бисмо то предочили желимо сада показати како је одређено вавилонско празноверно веровање ушло у скоро све религије света.

Страх од умрлих — на чему почива?

Вавилонци су веровали да један духовни део човека преживљава смрт тела и да се може вратити натраг како би живоме учинио нешто, било добро или зло. Стога су увели религиозне обреде да би умирили умрле, како не би подлегли њиховој освети. То веровање је још данас далеко раширено у многим земљама. На пример, у Африци „игра важну улогу у свакодневном животу скоро свих ... слојева друштва“ (Афричке религије — симбол, ритуал и заједница).

Страх од мртвих утиче у неким земљама чак на наводне хришћане. Тако је, на пример, 63. годишња Хенриета, жена афричког порекла признала: „Иако сам била члан месне протестантске цркве, плашила сам се духова умрлих. Становали смо у близини једног гробља и сваки пут кад се нашој кући приближавала погребна поворка пробудила сам дете и чврсто га привила уза се, све док поворка не би прошла. Иначе би можда ,дух“ умрлога могао ући у моју кућу и опседнути дете које је спавало“.

Такво празноверје је стална појава зато јер се у скоро свим црквама хришћанства научава бесмртност душе. Историја показује да су грчки филозофи — пре свега Платон — даље развијали вавилонско веровање о бесмртности. Захваљујући њиховом утицају „предоџба о бесмртности душе дубоко је прожела хришћанску цркву“, пише Џон Данет, један британски професор теологије. Због ове вавилонске науке милиони постају робови празноверног страха.

Али, права религија истерује такав страх. Зашто? Јер се она не темељи на верским гледиштима која потичу из Вавилона, него на библијским наукама.

Библијски појам душе

Из прве књиге Библије сазнајемо да је човек постао душа, жива особа (1. Мојсијева 2:7). Дакле, кад умре особа, умире душа. То је потврдио пророк Језекиљ следећим речима: „Душа која сагреши — она сама ће умрети“ (Језекиљ 18:4, НС; Римљанима 3:23). Душа је смртна и она не наставља да живи након смрти. У Псалму 146:4 читамо: „Изиђе му дух, а он се враћа у земљу своју; тог дана његове мисли престају.“ Стога је, закључује Џон Данет, бесмртност душе „небиблијско гледиште“.

Ако не постоји бесмртна душа, не могу постојати ни „духови умрлих, који утерују људима на Земљи страх у костима. Дакле, нема темеља за празноверан страх од умрлих.

Страх због преваре

Ипак, тешко је ослободити се страха од умрлих. Зашто? Јер је немогуће порећи да се догађају застрашујуће ствари. Тако је, на пример, нека жена средњих година из Суринама чула једне ноћи како је неко зове по имену. Није се освртала на то, али су је тада ухватиле невидљиве „руке“, и кад се одупрла тим додирима, једна ју је невидљива сила скоро задавила. Многи би се сада могли питати ко је то учинио ако не постоје „духови“ умрлих. И у овом случају библијско спознање ослобађа од празноверног страха.

Из Библије сазнајемо да постоје зле духовне силе, назване демонима. Али, ти демони нису бестелесне душе. Напротив, реч је о Божјим анђелима који су, побунивши се, стали на страну сотоне који „заводи цијелу настањену земљу“ (Откривење 12:9; Јаков 2:19; Ефесцима 6:12; 2. Петрова 2:4). Библија показује да се демони радују кад заводе људе, кад их страше и оптерећују. У извештају Луке 9:37-43 (СТ) извештава се како је неког младића један демон „натезао тамо-амо тако да се сав пенио“. Извештај наставља: „Исус запријети злом духу. Затим оздрави дјечака и предаде га оцу његову“.

Занимљиво је да дело Енциклопедија библијске, теолошке и црквене литературе дефинише празноверје као „обожавање кривих богова“. Дакле, онај ко практикује празноверне обичаје, тај можда покушава и нехотице умирити „криве богове“, односно демоне! А такво криво обожавање је изазовно вређање Јехове (Упореди 1. Коринћанима 10:20 с 5. Мојсијевом 18:10-12.a)

Подложите се Богу — радимо ли то?

Поседујеш ли потребну храброст да би се одвратио од демона, тиме да одбациш празноверје? Тачно је, демони су моћни. Али, апостол Павле је, показавши да морамо бирати између служења Јехови Богу или демонима, упитао: „Зар смо ми јачи од њега (Јехове)?“ (1. Коринћанима 10:21, 22, НС). Не, нисмо. И сети се: сотона и његови демони то такође нису! Демони „дрхћу“ од страха пред Јеховом (Јаков 2:19, СТ). Свемогући Бог ће нас заштитити ако га молимо за то. Библијски писац Јаков је рекао: „Подложите се, дакле; Богу, а успротивите се ђаволу и побећи ће од вас“ (Јаков 4:7, НС). Тако ће нестати и празноверног страха.

Хиљаде људи широм света који су некада живели у страху, заробљени празноверним обичајима, могу данас посведочити: ђаво је побегао од њих! Како је то било могуће? Задржимо у мислима следеће: непријатељ празноверног страха је спознаја. Професор Рудолф Браш који се позабавио пореклом празноверја, рекао је: „То је ствар образовања — што су људи образованији, то су мање празноверни.“

Дакле, кад је Хенриета коју смо већ споменули, прихватила позив Јеховиних сведока да с њима бесплатно проучава Библију, убрзо је прозрела вешту демонску превару. Ослободила се окова мреже празноверја. Као многе хиљаде других и она је сама на себи искусила истинитост речи из Јеврејима 2:15 (СТ). Тамо апостол Павле пише да је Исус „ослободио све који цијели живот бијаху подвргнути ропству страхом до смрти“. И као што на тропском јутарњем сунцу испаравају тешке капи росе са дрвећа џунгле, тако светло Библије истерује сваки празноверни страх.

Многи који су раније живели у страху и робовали демонима, данас одстрањују амајлије које су носили око врата или врпце које су требале штитити њихову децу. Данас имају исти став као Исак, 68. годишњи бивши јужноафрички надри лекар. Након што је проучавао Библију с Јеховиним сведоцима, узвикнуо је: „Јако сам срећан и осећам се слободним, јер ме више не мучи страх од духова.“ Колико ли су истините Исусове речи: „Упознаћете истину и истина ће вас ослободити“ (Јован 8:32, НС)!

Да, права религија заиста истерује страх!

[Фусноте]

[Слика на 5. страни]

Из Вавилона се празноверје проширило по целој земљи