Сачувати мир и чистоћу скупштине

СВАКЕ године на хиљаде људи почиње да служи Јехови, што представља испуњење једног библијског пророчанства (Мих. 4:1, 2). Веома нам је драго што им можемо изразити добродошлицу у Божју скупштину (Дела 20:28). Они цене то што имају прилику да с нама служе Јехови и да уживају у миру и чистоћи нашег духовног раја. Божји свети дух и мудри савети који се налазе у Божјој Речи помажу нам да сачувамо мир и чистоћу скупштине (Пс. 119:105; Зах. 4:6).

² Фигуративно речено, ми облачимо „нову личност“ тако што примењујемо библијска начела (Кол. 3:10). Не придајемо превелику важност неким мањим неспоразумима и међусобним несугласицама. Гледајући на ствари из Јеховиног угла, можемо се одупрети утицајима овог света који поткопава јединство и можемо уједињено сарађивати с браћом и сестрама из других земаља (Дела 10:34, 35).

³ Па ипак, повремено настану неки проблеми који се одражавају на мир и јединство скупштине. До проблема најчешће долази када се не примењују библијски савети. Још увек морамо да се боримо са својом несавршеношћу. Сви грешимо (1. Јов. 1:10). Може се десити да неко уради нешто што нарушава моралну и духовну чистоћу скупштине. Може нам се десити да увредимо друге нечим што смо рекли или урадили или се ми можемо спотаћи због туђих речи или поступака (Римљ. 3:23). Када до тога дође, шта можемо урадити да бисмо поправили нарушене односе?

⁴ Јехова је све то узео у обзир и у својој Речи објаснио како се такви проблеми могу решавати. Сваком од нас на располагању стоји и помоћ старешина. Ако примењујемо савете које нам они дају на темељу Библије, можемо задржати добре односе с другима и сачувати пријатељство с Јеховом. Ако због неког преступа будемо укорени или на неки други начин дисциплиновани, гледајмо на то као на доказ да нас наш небески Отац воли (Посл. 3:11, 12; Јевр. 12:6).

⁵ Понекад међу објавитељима скупштине може доћи до мањих несугласица. Њих треба одмах решавати у духу братске љубави (Еф. 4:26; Фил. 2:2-4; Кол. 3:12-14). Вероватно смо увидели да се већина неспоразума које имамо са другима може решити ако се примени савет апостола Петра да жарко волимо једни друге, јер „љубав покрива мноштво греха“ (1. Петр. 4:8). У Библији пише: „Сви често грешимо“ (Јак. 3:2). Када примењујемо Златно правило, то јест када се с другима опходимо онако како бисмо желели да се они опходе с нама, најчешће можемо опростити и заборавити мање увреде (Мат. 6:14, 15; 7:12).

⁶ У случају да смо приметили да је неко повређен нечим што смо рекли или урадили, добро је да одмах преузмемо иницијативу да ту ствар решимо. Немојмо заборавити да та ситуација утиче и на наш однос с Јеховом. Исус је рекао својим ученицима: „Дакле, ако донесеш свој дар до олтара и тамо се сетиш да твој брат има нешто против тебе, остави дар тамо пред олтаром, па иди и прво се помири с братом, а онда се врати и принеси свој дар“ (Мат. 5:23, 24). Ако с неким имамо несугласице, немојмо престати да комуницирамо с том особом. Добра комуникација међу објавитељима може допринети томе да се избегну неспоразуми и реше проблеми који су последица људске несавршености.

⁷ Понекад је потребно да надгледници некоме дају савет како би му помогли да исправи свој начин размишљања. То није увек лако. Апостол Павле је написао хришћанима у Галатији: „Браћо, ако неко крене погрешним путем, а да тога није свестан, ви који сте духовно зрели помажите му у духу благости да се врати на прави пут“ (Гал. 6:1).

⁸ Служећи као пастири Божјег стада, надгледници могу заштитити скупштину од многих духовно штетних утицаја и спречити настанак озбиљних проблема. Старешине настоје да служе скупштини у складу са оним што је Јехова обећао преко пророка Исаије: „Сваки ће бити као заклон од ветра и уточиште од олује, као потоци воде у безводној земљи, као сенка велике стене у сасушеној земљи“ (Ис. 32:2).

⁹ Апостол Павле је упозорио своју браћу и сестре на неке који су могли лоше утицати на скупштину. Он је рекао: „Клоните се сваког брата који живи неуредно, а не у складу са оним чему смо вас поучили.“ Затим је још рекао: „Ако неко не послуша оно што смо рекли у овом писму, обележите га и немојте се више дружити с њим, да би се постидео. Али не сматрајте га непријатељем, него га и даље саветујте као брата.“ (2. Сол. 3:6, 14, 15).

¹⁰ Понекад се може десити да неко, ко додуше не чини озбиљан грех, очигледно омаловажава Божја мерила. Можда је особа у екстремној мери лења, прљава или склона да критикује. Можда се та особа меша у оно што је се не тиче (2. Сол. 3:11). Можда се служи лукавством како би материјално искористила друге или ужива у забави која очигледно није прикладна за Божје слуге. На такве поступке треба гледати озбиљно зато што могу нанети срамоту скупштини и негативно утицати на друге Божје слуге.

¹¹ Старешине најпре треба да покушају да помогну ономе ко неуредно живи тако што ће му дати савет на темељу Библије. Међутим, ако он настави да игнорише библијска начела упркос томе што је више пута добио савет, старешине могу решити да на једном састанку изнесу говор у ком ће скупштину упозорити на такво понашање. Они треба да добро одвагну да ли је нека ситуација толико озбиљна и да ли до те мере узнемирава скупштину да је потребно одржати такав говор. У том говору треба изнети одговарајући савет, али не треба наводити име онога ко неуредно живи. Након тог говора, они који су упознати са том ситуацијом избегаваће дружење са оним ко неуредно живи иако неће престати да с њим учествују у духовним активностима опомињући га као брата.

¹² Када буде видео да се хришћани чврсто држе библијских мерила, објавитељ који неуредно живи вероватно ће осетити грижу савести и то ће га покренути да се поправи. Након што постане очигледно да он више не живи неуредно, нема потребе да се браћа и сестре према њему и даље опходе као према обележеној особи.

¹³ То што смо спремни да пређемо преко нечијих грешака и да их опростимо нипошто не значи да толеришемо или одобравамо озбиљне грехе. Не могу се сви греси приписати томе што смо наследили несавршеност. Осим тога, не би било на месту да прелазимо преко озбиљних преступа (Лев. 19:17; Пс. 141:5). Према Мојсијевом закону, греси се разликују по својој тежини. Исти принцип се примењује и у хришћанској скупштини (1. Јов. 5:16, 17).

¹⁴ Исус је објаснио како хришћани треба да решавају озбиљне проблеме који настану међу њима. Вредно је запазити да је навео неколико корака: „Ако твој брат почини грех, [1] иди и насамо му укажи на његов преступ. Ако те послуша, придобио си свог брата. Али ако те не послуша, [2] поведи са собом још једног или двојицу, да свака ствар буде потврђена на основу изјаве два или три сведока. Ако не послуша ни њих, [3] реци скупштини. А ако не послуша ни скупштину, нека ти буде као незнабожац и као порезник“ (Мат. 18:15-17).

¹⁵ Ако се узме у обзир поређење које је Исус затим испричао, што је записано у Матеју 18:23-25, изгледа да се међу грехе о којима се говори у Матеју 18:15-17 могу убројати проблеми финансијске и имовинске природе, као што је неизмиривање дуга или превара. Или је можда реч о клевети, којом је озбиљно нарушен нечији углед.

¹⁶ Ако имамо чврсте доказе да је неко у скупштини учинио такав грех према нама, немојмо одмах тражити од старешина да интервенишу у нашу корист. Као што је Исус рекао, прво треба да разговарамо са том особом. Добро је да се потрудимо да решимо ствар у четири ока не укључујући никог другог. Важно је да не заборавимо да Исус није рекао да само једном укажемо брату на његов преступ. Дакле, ако неко није одмах признао свој грех и молио нас да му опростимо, можда би било добро да касније покушамо да поново разговарамо с њим. Ако се проблем реши на овакав начин, особа која је згрешила сигурно ће ценити то што нисмо причали другима о њеном греху и тако нарушили њен добар глас у скупштини. На тај начин ћемо придобити свог брата.

¹⁷ Ако онај ко је починио грех признаје кривицу, моли за опроштај и настоји да исправи учињену неправду, нема потребе предузимати даљње кораке. Премда је почињен озбиљан грех, настали проблем могу међу собом решити они којих се то тиче.

¹⁸ У случају да нисмо придобили свог брата тако што смо му насамо указали на његов преступ, можемо у складу са Исусовим речима узети са собом још једну или две особе и поново разговарати с њим. Они које позовемо да присуствују разговору такође треба да имају циљ да придобију свог брата. Најбоље је да то буду очевици наводног преступа, али уколико их нема, можемо сами изабрати једну или две особе које ће бити сведоци тог разговора. Ако те особе имају искуства на том пољу, можда ће моћи да утврде да ли је заиста почињен озбиљан преступ. Уколико смо замолили неке старешине да буду сведоци тог разговора, важно је разумети да они не представљају скупштину будући да их старешинство није задужило конкретно за то.

¹⁹ Ако је проблем остао нерешен и поред тога што смо више пута покушали да га решимо – тако што смо насамо и у присуству једне или две особе разговарали са својим братом – а ми не можемо прећи преко тога, тада ту ствар треба да изнесемо надгледницима своје скупштине. Немојмо заборавити да је њихов циљ да сачувају мир и чистоћу скупштине. Након што смо разговарали са старешинама, добро је да им препустимо да реше тај проблем и да се уздамо у Јехову. Никада немојмо дозволити да нас нечије понашање наведе на спотицање или да нам ускрати радост у служби Јехови (Пс. 119:165).

²⁰ Старешине ће добро испитати ту ствар. Ако је очигледно да је неко заиста починио озбиљан грех према нама, да се не каје и не жели да у разумној мери исправи ту неправду, можда ће бити неопходно да га један одбор сачињен од старешина искључи из скупштине. Они на тај начин штите Божје стадо и чувају чистоћу скупштине (Мат. 18:17).

²¹ Када дође до неког озбиљног преступа, као што је полни неморал, прељуба, хомосексуалност, хула, отпадништво, идолопоклонство и други велики греси, није довољно само да они који су погођени тим грехом опросте преступнику (1. Кор. 6:9, 10; Гал. 5:19-21). Пошто је угрожена духовна и морална чистоћа скупштине, неопходно је обавестити старешине о таквом греху и они ће се тиме позабавити (1. Кор. 5:6; Јак. 5:14, 15). Старешине могу сазнати за нечији грех ако преступник лично призна свој грех или ако их неко од браће и сестара обавести да је неки Сведок починио озбиљан грех (Лев. 5:1; Јак. 5:16). Без обзира на то како су старешине сазнале да је неки крштени објавитељ починио озбиљан грех, неопходно је да двојица старешина најпре то провере. Ако се утврди да је то тачно и ако постоје докази да је почињен озбиљан грех, старешинство ће одредити најмање тројицу старешина који ће као дисциплински одбор решавати тај случај.

²² Старешине савесно брину о Божјем стаду и труде се да га заштите од свега што би му наудило у духовном погледу. Они настоје да се вешто служе Божјом Речју како би укорили оне који греше и уједно им помогли да обнове своје пријатељство с Јеховом (Јуд. 21-23). То је у складу са саветом који је апостол Павле дао Тимотеју: „Заповедам ти пред Богом и Христом Исусом, који ће судити живима и мртвима: [...] Укоравај, прекоравај, опомињи, а притом буди врло стрпљив и вешт у поучавању“ (2. Тим. 4:1, 2). Тачно је да понекад то може старешинама одузети много времена, али то је саставни део њихове свете службе. Сви у скупштини цене њихов труд и сматрају их „достојнима двоструке части“ (1. Тим. 5:17).

²³ Када неко почини озбиљан грех, старешине првенствено желе да му помогну да се врати Јехови. Уколико се истински каје и прихвата савет, они ће га укорити, насамо или у присуству оних који су пред дисциплинским одбором сведочили да је учинио грех. То ће за њега бити дисциплинска мера, а за присутне подстрек да имају страхопоштовање према Јехови (2. Сам. 12:13; 1. Тим. 5:20). Одлука о укору увек за собом повлачи и постављање неких ограничења преступнику. На тај начин му се може помоћи да поравна своје стазе (Јевр. 12:13). Када након неког времена постане очигледно да је преступник обновио своје пријатељство с Јеховом, ограничења треба укинути.

²⁴ Када дисциплински одбор установи да се преступник искрено каје, али постоји вероватноћа да ће скупштина или средина сазнати за његов грех или ако преступник још увек представља потенцијалну опасност за скупштину, потребно је изнети кратко обавештење на састанку Хришћански живот и служба проповедања. Треба рећи: „Брат (сестра) [име и презиме особе] је укорен(а).“

²⁵ Понекад се може десити да је преступник огрезао у греху до те мере да не прихвата помоћ старешина. Можда се током дисциплинског поступка ни по чему не види да преступник чини „дела која су доказ покајања“ (Дела 26:20). Тада је неопходно искључити преступника из скупштине, чиме му се ускраћује могућност да буде део Јеховиног чистог народа. На тај начин се скупштина штити од тога да јој преступник у моралном или духовном погледу нанесе штету или срамоту (Пон. зак. 21:20, 21; 22:23, 24). Када је сазнао за нечувен грех једног хришћанина у Коринту, апостол Павле је рекао старешинама скупштине у том граду да тог човека предају Сатани како би скупштина остала чиста (1. Кор. 5:5, 11-13). Павле је споменуо и да су у првом веку неки били искључени зато што су одступили од истине (1. Тим. 1:20).

²⁶ Када донесе одлуку о томе да се преступник искључи, дисциплински одбор треба да му то саопшти јасно наводећи библијски разлог или разлоге за такву одлуку. Након тога, одбор ће му рећи да се може жалити на одлуку уколико се не слаже с њом. При том му треба објаснити да то треба да уради путем писма, у ком ће јасно навести зашто сматра да је направљен озбиљан пропуст током дисциплинског поступка. Након што му дисциплински одбор саопшти одлуку о искључењу, преступник има рок од седам дана да се жали на ту одлуку. Када дисциплински одбор добије нечију жалбу, старешинство треба да се обрати свом покрајинском надгледнику, који ће одредити искусне старешине за призивни одбор који ће поново размотрити тај случај. Они ће се потрудити да се састану са преступником најкасније недељу дана од пријема његовог писма. Све док се тај случај не закључи, скупштини не треба изнети обавештење о искључењу. У међувремену, онај ко је оптужен за озбиљан грех неће моћи да даје коментаре нити да упути јавну молитву на састанцима и неће имати додатне одговорности у скупштини.

²⁷ Могућност жалбе представља израз милосрђа према преступнику и пружа му прилику да још некоме изнесе своје мишљење. Према томе, ако преступник очигледно избегава разговор с призивним одбором, који је учинио све што је могуће да с њим ступи у контакт, биће изнето обавештење о искључењу.

²⁸ Ако преступник не жели да се жали, дисциплински одбор треба да му објасни да је неопходно да се покаје за свој грех, као и шта треба да ради како би с временом био примљен у скупштину. То може користити преступнику, а старешине треба да му то обзирно кажу у нади да ће се променити и да ће с временом испунити услове да се врати у Јеховину организацију (2. Кор. 2:6, 7).

²⁹ Када је неко искључен, скупштини треба изнети кратко обавештење. Треба рећи: „[Име и презиме особе] више није Јеховин сведок.“ Остали објавитељи скупштине ће на тај начин разумети да више не треба да се друже с том особом (1. Кор. 5:11).

³⁰ „Иступање“ је термин који се користи када неки крштени објавитељ својевољно напушта скупштину изјављујући да више не жели да буде Јеховин сведок. Овај израз се примењује и у случају када неко реши да се прикључи некој организацији чији су циљеви у супротности с библијским учењима и која самим тим нема Јеховино одобравање (Ис. 2:4; Откр. 19:17-21).

³¹ Говорећи о онима који су се у његово време одрекли своје вере, апостол Јован је написао: „Они су били међу нама, али су нас напустили, јер нису били попут нас. А да су били попут нас, остали би с нама“ (1. Јов. 2:19).

³² Када неко иступи из скупштине, његова ситуација се веома разликује од ситуације у којој се налази неко ко је неактиван, то јест неко ко више не иде у службу проповедања. Особа може постати неактивна зато што није редовно проучавала Божју Реч. Можда је имала неке личне проблеме или је била мета прогонства и зато је изгубила ревност у служењу Јехови. Старешине и други објавитељи настоје да пруже одговарајућу духовну помоћ онима који су неактивни (Римљ. 15:1; 1. Сол. 5:14; Јевр. 12:12).

³³ С друге стране, када неко реши да напусти скупштину, треба изнети кратко обавештење. Треба рећи: „[Име и презиме особе] више није Јеховин сведок.“ На ту особу ће се гледати као да је искључена из скупштине.

³⁴ Неко ко је искључен или је иступио из скупштине може бити примљен када је јасно да се покајао за свој грех и када је током неког разумног периода очигледно да више не крши библијска мерила. Веома је важно да се види да му је стало да има добар положај пред Јеховом. Неопходно је да му старешине оставе довољно времена, што у зависности од околности може бити неколико месеци, годину дана или више од тога, како би доказао да се истински каје. Када старешинство добије нечије писмо с молбом за примање у скупштину, одбор за примање ће разговарати с том особом. Одбор треба да утврди да ли та особа чини „дела која су доказ покајања“ и да сходно томе одлучи да ли она може бити примљена у скупштину (Дела 26:20).

³⁵ Ако је неко ко жели да буде примљен био искључен у некој другој скупштини, тада ће одбор за примање скупштине којој је предао молбу разговарати с њим. Ако чланови тог одбора за примање сматрају да особа треба да буде примљена, они ће своју препоруку послати старешинству скупштине која је првобитно решавала тај случај. Одбори обе скупштине треба да добро сарађују како би узели у обзир све чињенице на основу којих ће моћи да се донесе исправна одлука. Међутим, одлуку о примању у скупштину треба да донесе одбор за примање скупштине која је првобитно решавала тај случај.

³⁶ Када је одбор за примање уверен да се искључена особа или особа која је иступила искрено покајала и да је на месту да буде примљена, обавештење о примању треба изнети скупштини која је првобитно решавала тај случај. Ако је та особа променила скупштину, обавештење ће се изнети и у тој скупштини. Треба рећи: „[Име и презиме особе] је поново Јеховин сведок.“

³⁷ Старешине треба обавестити и када озбиљан грех почине малолетне особе које су крштени Јеховини сведоци. Када старешине решавају такве случајеве, добро је да разговору присуствују и преступникови родитељи који су крштени Сведоци. Они треба да сарађују с дисциплинским одбором и не би било добро да покушавају да заштите своје дете од неопходних дисциплинских мера. Дисциплински одбор ће као и у случају одраслих преступника настојати да помогне особи да се поправи и обнови своје пријатељство с Јеховом. Међутим, ако се млада особа не каје, треба је искључити из скупштине.

³⁸ Шта треба предузети када некрштени објавитељ почини озбиљан грех? Пошто се не ради о крштеном Сведоку, он не може бити искључен. Међутим, пошто по свему судећи није добро разумео библијска мерила, на месту је да му се да савет који ће му помоћи да поравна своје стазе (Јевр. 12:13).

³⁹ Ако се некрштени објавитељ који је починио озбиљан грех не каје након што су двојица старешина покушали да му помогну, тада скупштини треба изнети кратко обавештење. Треба рећи: „[Име и презиме особе] више није некрштени објавитељ.“ Остали у скупштини ће на њега гледати као и на друге људе који не служе Јехови. Премда се не ради о искљученој особи, они ће бити опрезни што се тиче дружења с њим (1. Кор. 15:33). Он више неће предавати извештај о служби проповедања.

⁴⁰ Можда ће након неког времена таква особа пожелети да поново постане објавитељ. У том случају, двојица старешина ће разговарати с њом како би утврдили колико је духовно напредовала. Уколико испуњава услове за некрштеног објавитеља, у скупштини ће се изнети следеће обавештење: „[Име и презиме особе] поново служи као некрштени објавитељ.“

⁴¹ Јехова свом народу пружа много тога у духовном погледу. У фигуративном смислу имамо обиље здраве хране и свеже воде. Јехова брине за нас и штити нас преко своје теократске организације са Христом на челу (Пс. 23; Ис. 32:1, 2). Иако живимо у тешким последњим данима, спокојни смо зато што се налазимо у духовном рају.

⁴² Захваљујући томе што чувамо мир и чистоћу скупштине, симболично речено наша светлост светли пред људима (Мат. 5:16; Јак. 3:18). Будимо уверени да ће Јехова помоћи још многима да га упознају и да нам се придруже у вршењу његове воље.