2. Korinćanima

1 Od Pavla, koji je Božjom voljom apostol Hrista Isusa, i od Timoteja,+ našeg brata, Božjoj skupštini u Korintu i svima svetima koji su u celoj Ahaji:+

2 Neka vam Bog, naš Otac, i Gospod Isus Hrist daruju nezasluženu dobrotu i mir.

3 Neka je hvaljen Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista,+ Otac milosrđa+ i Bog svake utehe,+ 4 koji nas teši* u svakoj našoj nevolji*,+ da bismo mi mogli da tešimo+ one koji su u bilo kakvoj nevolji istom utehom koju primamo od Boga.+ 5 Jer kao što mnogo patimo za Hrista,+ tako posredstvom Hrista primamo i mnogo utehe. 6 Ako podnosimo nevolje, to je za vašu utehu i spasenje. Ako primamo utehu, to je za vašu utehu, koja vam pomaže da podnosite iste patnje koje i mi podnosimo. 7 A čvrsta je nada koju polažemo u vas, znajući da ćete, kao što s drugima delite patnje, isto tako deliti i utehu.+

8 Jer ne želimo, braćo, da ne znate za nevolju koja nas je zadesila u Aziji*.+ Bili smo pod toliko velikim pritiskom da je to prevazilazilo naše snage, tako da smo već mislili da nećemo preživeti.+ 9 Zapravo, mislili smo da smo osuđeni na smrt. To se dogodilo zato da se ne bismo uzdali u sebe, nego u Boga+ koji uskrsava mrtve. 10 On nas je izbavio iz smrtne opasnosti i opet će nas izbaviti. U njega se uzdamo da će nas i dalje izbavljati.+ 11 A i vi nam možete pomoći tako što ćete se usrdno moliti za nas,+ da bi mnogi zahvaljivali Bogu zbog dobrote koja nam je pokazana zahvaljujući mnogim molitvama.+

12 Jer se hvalimo ovim: naša savest svedoči da smo u svetu, a posebno među vama, živeli u svetosti i iskrenosti kojoj nas uči Bog i da se nismo oslanjali na mudrost ovog sveta,+ nego na Božju nezasluženu dobrotu. 13 Pišemo vam samo ono što možete da pročitate* i razumete, i nadam se da ćete i ovo u potpunosti* razumeti. 14 Već ste donekle razumeli da smo vam mi razlog da se hvalite, što ćete i vi nama biti u dan našeg Gospoda Isusa.

15 U tom uverenju sam već ranije nameravao da dođem kod vas, da bi vam se pružila i druga prilika da se radujete*. 16 Nameravao sam da svratim kod vas na putu za Makedoniju*, a zatim da na povratku iz Makedonije opet dođem kod vas da me ispratite kad pođem u Judeju.+ 17 Zar sam ja olako gledao na tu svoju nameru? Ili možda kad nešto nameravam, činim to onako kako to ljudi čine*, pa kažem: „Da, svakako“, a zatim: „Ne, nikako“? 18 Bog je pouzdan svedok da ono što smo vam govorili nije istovremeno „da“ i „ne“. 19 Jer Božji Sin, Isus Hrist, koga smo vam mi propovedali – ja i Silvan* i Timotej+ – nije bio „da“, a istovremeno „ne“, nego je uvek bio „da“. 20 Jer koliko god ima Božjih obećanja, posredstvom njega postala su „da“.+ Zato preko njega i kažemo „amin“,+ da bismo proslavili Boga. 21 A onaj koji garantuje da i mi zajedno s vama pripadamo Hristu i koji nas je pomazao jeste Bog.+ 22 On je i stavio svoj pečat na nas+ i u srca nam je dao duh+ kao garanciju* za ono što će doći.

23 A Bog mi je svedok da još nisam došao u Korint zato što sam hteo da vas poštedim. 24 Ne kažem da smo mi gospodari vaše vere,+ nego smo vaši saradnici da biste bili radosni, jer ste vi zbog svoje vere postojani.