Gledište Biblije

Oprostiti i zaboraviti — kako je to moguće?

’OPROSTIĆU IM NEDELA NJIHOVA I GREHA NJIHOVOG NEĆU VIŠE POMINJATI [„NEĆU SE VIŠE SEĆATI“, NW]‘ (JEREMIJA 31:34).

OVE reči koje je zabeležio prorok Jeremija otkrivaju nešto izuzetno u vezi s Jehovinim milosrđem: kad on oprašta, on zaboravlja (Isaija 43:25, NW). Biblija nadalje kaže: „Kao što je Gospod [„Jehova“, NW] vama oprostio, tako činite i vi“ (Kološanima 3:13, DS). Dakle kao hrišćani, mi treba da oponašamo Jehovino opraštanje.

Međutim, postavljaju se neka važna pitanja. Kad Jehova oprašta, da li se on u stvari više ne seća naših greha? I kad mi opraštamo, moramo li zaboraviti u smislu da više nismo u stanju da to dozovemo u pamćenje? Može li se reći da ukoliko ne opraštamo na taj način, onda nismo zaista oprostili?

Kako Jehova oprašta

Oprostiti uključuje prestanak ozlojeđenosti. Kad Jehova oprašta, on to čini u potpunosti.a Psalmista David je pisao: ’[Jehova] se ne pravda bez prestanka [„neće zauvek stalno iznalaziti pogrešku“, NW] niti se doveka srdi; koliko je istok daleko od zapada, toliko on udaljuje prestupe naše od nas. Kao što otac sinove svoje žali, tako žali Gospod one koji ga se boje‘ (Psalam 103:9, 12, 13).

Potpunost Božjeg opraštanja dalje je objašnjena u Delima apostolskim 3:19: „Pokajte se dakle, i obratite se, da se očistite od greha svojih.“ Izraz ’očistite‘ potiče od jednog grčkog glagola (exaleipho) koji znači „izbrisati, zbrisati“. (Vidi Otkrivenje 7:17; 21:4.) The New International Dictionary of New Testament Theology objašnjava: „Misao koja je ovde i možda još negde izražena ovim glagolom najverovatnije je poravnavanje površine voštane tablice za pisanje radi ponovne upotrebe ([uporedi] ’okrenuti novi list‘).“ Kad se pokajemo za naše grehe, Jehova briše izveštaj o nama da bude čist. Da li to znači da se on više ne seća naših greha? Osmotrimo jedan primer zabeležen u Bibliji.

Kad je Kralj David napravio preljubu s Vitsavejom i kasnije pokušao da to zataška time što se postarao za smrt njenog muža, Jehova je poslao proroka Natana da ukori Davida (2. Samuilova 11:1-17; 12:1-12). S kakvim rezultatom? David se iskreno pokajao, i Jehova mu je oprostio (2. Samuilova 12:13; Psalam 32:1-5). Da li je Jehova zaboravio Davidove grehe? Ni slučajno! Biblijski pisci Gad i Natan kasnije su čitav ovaj događaj zapisali u knjigu 2. Samuilova (dovršenu oko 1040. pre n. e.) kratko pre Davidove smrti.

Tako izveštaj, ili pamćenje, o Davidovim gresima — kao i izveštaj o njegovom pokajanju i kasnijem Jehovinom oproštenju — živi i dalje, na korist čitalaca Biblije do današnjeg dana (Rimljanima 15:4; 1. Korinćanima 10:11). U stvari, pošto „reč Gospodnja za navek ostaje“, izveštaj o Davidovim gresima neće nikada biti zaboravljen! (1. Petrova 1:25).

Kako se, onda, može reći da Jehova okreće novi list kada se iskreno pokajemo za naše grehe? Kako možemo razumeti Jehovine reči: „Oprostiću im nedela njihova i greha njihovog neću više pominjati [„neću se više sećati“, NW]‘ (Jeremija 31:34).

Kako Jehova zaboravlja

Hebrejski glagol preveden „sećaću se“ (jedan oblik od zakhar) ne znači jednostavno dozivanje prošlosti u pamćenje. Prema Theological Wordbook of the Old Testament, ona može značiti „spominjati, objavljivati, kazivati, proglasiti, prizivati, prisećati, optužiti, ispovediti“. Theological Dictionary of the Old Testament dodaje: „U stvari, prilično često [zakhar] sadrži u sebi radnju ili se pojavljuje u kombinaciji s glagolima koji znače radnju.“ Dakle, kad Jehova kaže o svom svojevoljnom narodu da „će se setiti njihove greške“, on misli da će preduzeti akciju protiv njih zbog nedostatka njihovog pokajanja (Jeremija 14:10, NW). Obrnuto, kad Jehova kaže: „Greha njihovog neću više pominjati [„neću se više sećati“, NW]“, on nas uverava da kad nam jednom oprosti grehe, neće ih ponovo iznositi kako bi nas optužio, osudio ili kaznio.

Preko proroka Jezekilja Jehova je objasnio smisao u kojem on oprašta i zaboravlja: „Ako se bezdušnik odvrati od svih greha koje učini, i drži sve zakone moje, i vrši pravo i pravdu, on će živeti, on neće umreti. Sva bezakonja koja počini biće zaboravljena [„neće biti pamćena protiv njega“, NW], i on će živeti zbog pravde koju je vršio“ (Jezekilj 18:21, 22; 33:14-16). Da, kad Jehova oprašta nekom pokajničkom grešniku, on okreće novi list i zaboravlja u tom smislu da zbog tih greha u budućnosti neće preduzeti akciju protiv njega (Rimljanima 4:7, 8).

Pošto smo nesavršeni, mi nikada ne možemo oprostiti u savršenom smislu kao što to čini Jehova; njegove misli i putevi beskrajno su viši od naših (Isaija 55:8, 9). Do koje se onda mere od nas razumno može očekivati da opraštamo i zaboravljamo kad se drugi ogreše o nas?

Kako mi možemo opraštati i zaboravljati

’Praštajte [’slobodno opraštajte‘, NW] jedni drugima‘ nalaže Efescima 4:32. Prema leksikografu V. Vajnu (W. E. Vine), grčka reč prevedena „slobodno opraštati“ (kharizomai) znači „darovati naklonost bezuslovno“. Kad su nanesene uvrede po svojoj prirodi male, mi imamo malo poteškoća da damo oproštaj. To što imamo na umu da smo i mi takođe nesavršeni omogućava nam da uzmemo u obzir olakšavajuće okolnosti za nedostatke drugih (Kološanima 3:13). Kad oprostimo, mi prestajemo s ozlojeđenošću, i naš odnos s onim koji nas je uvredio može da ne pretrpi nikakvu trajnu štetu. S vremenom, sasvim je moguće da sećanje na svaku takvu manju uvredu izbledi.

Ipak, šta ako se drugi ogreše o nas na jedan ozbiljniji način, i duboko nas povrede? U ekstremnim slučajevima, kao što su incest, silovanje i pokušaj ubistva, oproštaj može uključivati više spornih tačaka. To bi naročito bilo istina kad ne postoji nikakvo priznavanje greha, nikakvo pokajanje, niti ikakvo izvinjenje od strane onog koji nas je uvrediob (Poslovice 28:13). Sâm Jehova ne oprašta nepokajničkim, okorelim prestupnicima (Jevrejima 6:4-6; 10:26). Kad je rana duboka, možda nikada nećemo uspeti da ono što se desilo potpuno izbacimo iz misli. Međutim, možemo biti utešeni zasiguranjem da u dolazećem novom svetu „što je pre bilo, to se neće pominjati, niti će na um dolaziti“ (Isaija 65:17; Otkrivenje 21:4). Sve čega se tada setimo neće nam nanositi duboku ranu ili bol što možda sada osećamo.

U drugim slučajevima možda je potrebno da mi preduzmemo izvesnu inicijativu da bismo sredili stvari, možda time da razgovaramo s onim koji nas je uvredio, pre nego što možemo oprostiti (Efescima 4:26). Na ovaj način može se raščistiti svaki nesporazum, mogu se učiniti prikladna izvinjenja, i može se dati oproštaj. Ali šta je sa zaboravljanjem? Možda mi nikada ne možemo u potpunosti izbaciti iz misli ono što je učinjeno, ali možemo zaboraviti u smislu da to ne držimo protiv onog koji nas je uvredio, niti da ponovo u budućnosti iznosimo tu stvar. Mi ne brbljamo o tome, niti onog koji nas je uvredio potpuno izbegavamo. Međutim, može biti potrebno izvesno vreme da bi se naš odnos s onim koji nas je uvredio zakrpio, i možda nećemo imati onu istu bliskost kao ranije.

Osmotri jednu ilustraciju: recimo da se nekom pouzdanom prijatelju poveriš u vezi s nekom jako ličnom stvarju, a kasnije saznaš da je on to otkrio drugima, što ti je pričinilo veliku neprijatnost ili te povredilo. Ti mu pristupaš kako bi raspravio stvari, i njemu je jako žao; on se izvinjava i moli za oproštaj. Čuvši ovo iskreno izvinjenje, tvoje srce je pokrenuto da mu oprostiš. Da li lako zaboravljaš ono što se desilo? Verovatno ne; bez sumnje bi bio vrlo oprezan što se tiče poveravanja njemu u budućnosti. Ipak, ti mu opraštaš; ti ne prežvakavaš stalno tu stvar s njim. Ti ne gajiš ozlojeđenost, niti o tome brbljaš drugima. Možda se ne osećaš tako bliskim prema njemu kao ranije, ali ti ga još uvek voliš kao svog hrišćanskog brata. (Uporedi s Poslovicama 20:19.)

Pa ipak, šta ako uprkos tvojim naporima da središ stvari, onaj koji te je uvredio ne priznaje svoj prestup i ne izvini se? Možeš li oprostiti u tom smislu da prestaneš s ozlojeđenošću? Oprostiti drugima ne znači da opravdavamo ili umanjujemo ono što su učinili. Ozlojeđenost je težak teret za nošenje; ona može obuzeti naše misli, lišavajući nas mira. Čekanje na izvinjenje koje nikako da dođe, samo nas može sve više i više isfrustrirati. U stvari, mi osobi koja nas je uvredila dozvoljavamo da kontroliše naše emocije. Dakle, potrebno je da oprostimo drugima, to jest da prestanemo sa ozlojeđenošću, ne samo radi njihove koristi već takođe i zbog naše sopstvene kako bismo mogli nastaviti s našim životom.

Oprostiti drugima nije uvek lako. Ali kad postoji iskreno pokajanje, mi možemo pokušati da oponašamo Jehovino opraštanje. Kad on oprašta pokajničkim prestupnicima, on prestaje s ozlojeđenošću — on okreće novi list i zaboravlja tako što te grehe u budućnosti neće držati protiv njih. I mi možemo raditi na tome da prestanemo s ozlojeđenošću kad se onaj koji nas je uvredio kaje. Međutim, mogu postojati i slučajevi gde čak nismo pod obavezom da oprostimo. Nijedna žrtva krajnosti nepravednog ili surovog ophođenja ne treba biti prisiljena da oprosti nepokajničkom prestupniku. (Uporedi s Psalmom 139:21, 22.) Ali u većini slučajeva kad se drugi ogreše o nas, mi možemo oprostiti u smislu prestanka ozlojeđenosti, i možemo zaboraviti u smislu da tu stvar nećemo držati protiv našeg brata u nekom budućem vremenu.

[Fusnote]

[Slika na 23. strani]

Josif i njegova braća