Ispravna ravnoteža može ti zasladiti život
TOLERANCIJA je poput šećera u šoljici kafe. Ispravna količina može pridati notu slatkoće životu. Ali, iako smo možda velikodušni sa šećerom, često smo škrti s tolerancijom. Zašto?
„Ljudska bića ne žele da budu tolerantna“, pisao je Artur M. Melzer, vanredni profesor na Mičigenskom državnom univerzitetu. „Ono što dolazi samo od sebe jeste... predrasuda.“ Dakle, tolerancija nije jednostavno karakterna mana koja pogađa samo manjinu; biti uskogrud dolazi samo od sebe svima nama zato što je čitavo čovečanstvo nesavršeno. (Uporedi s Rimljanima 5:12.)
Potencijalna zabadala
Godine 1991, časopis Time je izvestio o rastućoj uskogrudosti u Sjedinjenim Državama. Članak je opisao „životni stil zabadala“, ljudi koji pokušavaju svakome da nametnu svoja sopstvena merila ponašanja. Nonkonformisti su žrtve. Na primer, jedna žena iz Bostona bila je izbačena s posla zbog toga što je odbijala da se šminka. Jedan čovek iz Los Anđelesa otpušten je zbog prevelike težine. Otkud ta težnja za tim da se drugi nateraju na povinovanje?
Uskogrudi ljudi su nerazumni, sebični, tvrdoglavi i dogmatični. Ali zar nije većina ljudi, do izvesne mere, nerazumna, sebična, tvrdoglava ili dogmatična? Ako te crte nađu čvrsto uporište u našoj ličnosti, mi ćemo biti uskogrudi.
Kako je s tobom? Da li odmahuješ glavom na nečiji ukus u hrani? Da li u razgovoru obično želiš zadnju reč? Kad radiš s nekom grupom, da li očekuješ da oni iz grupe slede tvoj način razmišljanja? Ako je tako, dobro bi bilo da u svoju kafu dodaš malo šećera!
Međutim, kao što je pomenuto u prethodnom članku, netolerancija se može pojaviti u obliku neprijateljske predrasude. Jedan činilac koji može doprineti tome da netolerancija eskalira jeste ozbiljna zabrinutost.
„Duboko osećanje nesigurnosti“
Etnolozi su zavirili u čovekovu prošlost da bi otkrili kada i gde je rasna predrasuda bila evidentna. Ustanovili su da ta vrsta netolerancije ne izbija na površinu sve vreme, niti se u svakoj zemlji ispoljava u istom stepenu. Nemački časopis prirodnih nauka GEO, izveštava da rasna trvenja izbijaju na površinu u vremenima krize, kada „ljudi imaju duboko osećanje nesigurnosti i osećaj da je njihov identitet ugrožen“.
Da li je takvo „duboko osećanje nesigurnosti“ danas rašireno? Definitivno. Kao nikada ranije, čovečanstvo pogađa jedna kriza za drugom. Nezaposlenost, sve veći životni troškovi, prenaseljenost, smanjenje ozonskog omotača, kriminal u gradovima, zagađivanje pitke vode, globalno zagrevanje — izjedajući strah od bilo čega od navedenog povećava zabrinutost. Kriza pothranjuje zabrinutost, a preterana zabrinutost otvara vrata netoleranciji.
Takva netolerancija nalazi oduška, na primer, tamo gde se različite etničke i kulturne grupe mešaju, kao u nekim evropskim zemljama. Prema jednom izveštaju časopisa National Geographic iz 1993, zapadnoevropske zemlje su tada bile domaćin za više od 22 miliona imigranata. Mnogi Evropljani „osećali su se zatrpani prilivom novopridošlica“ drugačijeg jezika, kulture ili religije. U Austriji, Belgiji, Britaniji, Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, Švedskoj i Španiji postoji porast sentimenata usmerenih protiv stranaca.
Kako je sa svetskim vođama? Tokom 1930ih i 1940-ih, Hitler je netoleranciju učinio vladinom politikom. Nažalost, neke političke i religiozne vođe danas koriste netoleranciju da bi postigli svoje ciljeve. To je bio slučaj u takvim mestima kao što su Austrija, Irska, Ruanda, Rusija, Sjedinjene Države i Francuska.
Izbeći zamku ravnodušnosti
Premalo šećera u našoj kafi i osećamo da nešto nedostaje; previše šećera i osećamo bolesno sladunjav ukus u ustima. Isto je i s tolerancijom. Osmotrimo iskustvo jednog čoveka koji poučava na jednom koledžu u Sjedinjenim Državama.
Pre neku godinu, Dejvid R. Karlin, Ml., pronašao je jednostavan ali efikasan način da podstakne na diskusiju u razredu. On bi izneo neku izjavu oblikovanu da dovede u pitanje gledišta njegovih studenata, znajući da će oni protestovati. Rezultat je bio živa diskusija. Međutim, 1989, Karlin je pisao da ta ista metoda više nije dobro funkcionisala. Zašto ne? Premda se studenti i dalje nisu slagali s onim što je on rekao, više ih nije bilo briga da argumentuju. Karlin je objasnio da su oni prihvatili „laku toleranciju skeptika“ — bezbrižan, baš-me-briga stav.
Da li je stav baš-me-briga isto što i tolerancija? Ako niko ne brine o tome šta drugi misli ili radi, onda uopšte nema merila. Odsustvo merila je apatija — potpuni nedostatak interesa. Kako može doći do jednog takvog stanja stvari?
Prema profesoru Melzeru, apatija se može proširiti u društvu koje prihvata mnoga različita merila ponašanja. Ljudi počinju da veruju da je svaki način ponašanja prihvatljiv, i da je sve jednostavno stvar ličnog izbora. Umesto da nauče da razmišljaju i da ispituju šta je prihvatljivo a šta ne, ljudi „često nauče da uopšte ne razmišljaju“. Njima nedostaje moralna kičma koja pokreće osobu da stoji uspravno uprkos netoleranciji drugih.
Kako je s tobom? Da li povremeno uhvatiš sebe kako prihvataš stav baš-mebriga? Da li se smeješ na šale koje su nepristojne ili rasističke? Da li dozvoljavaš da tvoj tinejdžer, sin ili kćerka, gleda video-kasete koje zagovaraju pohlepu ili nemoral? Da li misliš da je u redu da tvoja deca igraju nasilne kompjuterske igre?
Tolerišite previše, i porodica ili društvo će žeti bol, budući da niko ne zna — ili ne brine — šta je ispravno a šta neispravno. Senator SAD, Dan Kots, upozorio je na „zamku tolerancije u smislu apatije“. Tolerancija može voditi do toga da se bude širokogrud; previše tolerancije — apatija — do toga da se bude praznoglav.
Dakle, šta treba da tolerišemo a šta treba da odbacujemo? U čemu je tajna postizanja ispravne ravnoteže? To će biti tema sledećeg članka.
[Slika na 5. strani]
Nastoj da na situacije reaguješ uravnoteženo