Pljačkanje kišnih šuma

NEKADA davno, našu planetu je okruživao jedan široki smaragdni pojas. Bio je sačinjen od svakojakog drveća, a široke reke su kao čipka vijugale njegovom površinom.

Poput neke ogromne prirodne staklene bašte, bilo je to carstvo lepote i raznolikosti. Tamo je živela polovina životinja, ptica i insekata tog sveta. Ali, iako je to bilo najbogatije područje na zemlji, ono je bilo i osetljivo — osetljivije nego što bi iko mogao i da zamisli.

Tropska kišna šuma, kako je sada zovemo, izgledala je ogromna — i maltene neuništiva. Ali ona to nije bila. Kišna šuma je najpre počela da nestaje s Karipskih ostrva. Još 1671. — deset godina pre nego što je izumrla ptica dodo — plantaže s kojih se dobijao šećer progutale su šumu na Barbadosu.a Druga ostrva u toj oblasti doživela su slično iskustvo, nagoveštaj raširenog trenda koji se ubrzao u 20. veku.

Današnje tropske kišne šume prekrivaju svega 5 posto zemljine površine, za razliku od 12 posto pre jednog veka. I svake godine se poseče ili spali oblast šume koja je veća od površine Engleske, to jest 130 000 kvadratnih kilometara. Ova jeziva stopa uništavanja preti da osudi kišnu šumu — zajedno s njenim stanovnicima — na istu sudbinu kao dodo. „Opasno je reći da će šuma nestati do neke konkretne godine, ali ako se stvari ne promene, šuma će stvarno nestati“, upozorava Filip Fernsajd, istraživač kišnih šuma iz Brazila. Dajana Džin Skimo je tokom oktobra prošle godine izvestila: „Podaci od pre nekoliko nedelja ukazuju na to da je ovogodišnje spaljivanje u Brazilu veće od onog koje je bilo u Indoneziji, gde su se veliki gradovi gušili pod dimnom zavesom koja se proširila i na druge zemlje... Spaljivanja u području Amazona su, prema satelitskim podacima, za 28 posto veća nego prošle godine, a podaci o krčenju iz 1994, poslednji koji su nam dostupni, pokazuju porast od 34 posto od 1991.“

„Drveće koje raste u pustinji“

Zašto se kišne šume, koje su pre jednog veka bile praktično netaknute, tako brzo uništavaju? Šume iz umerenog pojasa, koje prekrivaju 20 posto zemljine površine, nisu nešto mnogo smanjene u zadnjih 50 godina. Šta je to što kišne šume čini tako ranjivima? Odgovor leži u njihovoj jedinstvenoj prirodi.

Arnold Njuman, u svojoj knjizi Tropical Rainforest, kaže da je kišna šuma podesno opisana kao „drveće koje raste u pustinji“. On objašnjava da se u nekim delovima amazonskog basena i u Borneu, „velike šume, zamislite, čak održavaju na maltene čistom belom pesku“. I premda većina kišnih šuma možda ne raste na pesku, skoro sve leže na jako siromašnom, i jako tankom, površinskom sloju zemlje. Mada površinski sloj zemlje u nekoj šumi u umerenom pojasu može biti dubok 2 metra, u kišnoj šumi on retko premašuje 5 centimetara. Kako najbujnija vegetacija na zemlji može da raste u tako siromašnoj sredini?

Naučnici su tokom 1960-ih i 1970-ih odgonetnuli ovu misteriju. Ustanovili su da se šuma doslovno sama od sebe hrani. Većinu hranljivih materija koje su biljkama potrebne daje stelja od granja i lišća koja pokriva šumsko tlo i to — zahvaljujući stalnoj toploti i vlazi — brzo razgrađuju termiti, gljivice i drugi organizmi. Ništa se ne baca; sve se ponovo prerađuje. Putem transpiracije i isparavanja iz šumskog baldahina, kišna šuma ponovo preradi čak i do 75 posto kišnice koju dobije. Kasnije, oblaci koji se stvore ovim procesom ponovo natapaju šumu.

Ali ovaj izvanredni sistem ima Ahilovu petu. Ako se previše ošteti, ne može se sam obnoviti. Posecite mali deo kišne šume, i za nekoliko godina, ona će se sama obnoviti; ali posecite veliku oblast, i ona se možda nikad neće obnoviti. Pljuskovi spiraju hranljive materije, a vrelo sunce spaljuje tanki površinski sloj zemlje sve dok na kraju može da raste samo obična trava.

Zemlja, drvo i hamburgeri

Zemljama u razvoju kojima nedostaje obradive zemlje, njihovi ogromni pojasevi netaknute šume izgledali su kao poručeni za iskorišćavanje. „Lako“ rešenje bilo je da se siromašni seljaci koji nemaju zemlje podstaknu da očiste delove šume i pobodu kočeve — nešto poput onoga kada su evropski doseljenici naseljavali američki zapad. Međutim, posledice su bile štetne i za šumu i za zemljoradnike.

Bujna kišna šuma možda deluje kao da će tamo sve rasti. Ali kad je drveće jednom posečeno, iluzija o beskrajnoj plodnosti uskoro se rasprši. Viktorija, jedna Afrikanka koja obrađuje malo parče zemlje koje je njena porodica nedavno otela od šume, objašnjava taj problem.

„Svekar je jednostavno posekao i spalio ovo parče šume kako bih mogla da uzgajam kikiriki, kasavu i malo banana. Ove godine bi trebalo da imam jako dobar rod, ali za dve do tri godine, zemlja će biti skroz iskorišćena, pa ćemo morati da očistimo još jedno parče. Težak je to posao, ali jedino tako možemo da preživimo.“

Postoji najmanje 200 miliona „poseci i spali“ farmera kao što su Viktorija i njena porodica! I oni su odgovorni za 60 posto godišnjeg uništavanja kišne šume. Iako bi ovi putujući zemljoradnici više voleli neki lakši oblik zemljoradnje, oni nemaju izbora. Pošto se suočavaju sa svakodnevnom borbom za opstanak, za njih je sačuvanje kišne šume luksuz koji sebi ne mogu da priušte.

Dok veliki broj farmera obara šumu radi sađenja, drugi je krče radi ispaše. U srednjoameričkim i južnoameričkim kišnim šumama, gajenje stoke je još jedan veliki uzrok krčenja šuma. Meso ove stoke obično završava u Severnoj Americi, gde lanci restorana brze hrane imaju ogroman apetit za mesom za jeftine hamburgere.

Međutim, stočari imaju istu muku kao i oni sitni zemljoradnici. Pašnjak koji nikne iz pepela kišne šume retko kad može da hrani stoku više od pet godina. Pretvaranje kišne šume u hamburgere možda je profitabilno za nekolicinu, ali to se zasigurno svrstava u jedan od najrasipnijih načina proizvodnje hrane koju je čovek ikada izumeo.b

Još jedna od glavih pretnji kišnoj šumi dolazi od seče drva. Seča drva ne mora obavezno da uništava kišnu šumu. Neke kompanije seku nekolicinu komercijalnih vrsta na takav način da se šuma uskoro oporavi. Ali dve trećine od 45 000 kvadratnih kilometara šume koje drvne kompanije godišnje iskorištavaju toliko su ozbiljno posečene da samo svako peto šumsko drvo ostane neoštećeno.

„Zaprepastim se kad vidim divnu šumu koju su upropastili zbog nekontrolisane seče“, uzdiše botaničar Manuel Fidalgo. „Iako je tačno da drugo bilje i drveće može uhvatiti korena na očišćenom terenu, to novo rastinje je sekundarna šuma — koja je mnogo siromašnija u broju vrsta. Proći će vekovi ili čak milenijumi pre nego što nekadašnja šuma bude mogla da se oporavi.“

Drvne kompanije i na druge načine ubrzavaju uništavanje šume. Uzgajivači stoke i putujući zemljoradnici naviru u šumu uglavnom putevima koje su prokrčile drvoseče. Ponekad krš koji drvoseče ostave za sobom podržava šumske vatre, koje unište i više šume nego što su je posekle drvoseče. U Borneu je samo jedan takav požar 1983. progutao milion hektara.

Šta se čini da bi se zaštitila šuma?

Zbog ovih opasnosti, preduzimaju se neki napori da se očuvaju šume koje preostaju. Ali to je ogroman zadatak. Nacionalni parkovi mogu zaštititi male delove kišne šume, ali lov, seča i „poseci i spali“ zemljoradnja i dalje teraju po svome unutar granica mnogih parkova. Zemlje u razvoju imaju malo novca da bi ga trošile na upravu parkova.

Vlade koje su u škripcu s gotovinom, internacionalne kompanije lako namame da prodaju pravo na seču — što je u nekim slučajevima jedan od nekolicine nacionalnih raspoloživih poseda za otplatu dugova prema inostranstvu. A milioni putujućih farmera nemaju kuda da odu, nego sve dublje i dublje u kišnu šumu.

U svetu koji muči tako puno problema, da li je očuvanje kišnih šuma toliko važno? Šta možemo da izgubimo ukoliko one nestanu?

[Fusnote]