Pravednost, ali ne kroz usmena predanja
„Ako pravednost vaša ne bude veća nego u književnika i fariseja, nećete [sigurno, St] vi ući u kraljevstvo nebesko“ (MATEJ 5:20).
1, 2. Šta se dogodilo neposredno pre nego što je Isus održao Propoved na gori?
ISUS je proveo noć na gori. Nad njim se prostire zvezdano nebo, a iz šiblja čuje se šuštanje noćnih životinja. S istoka blagi talasi zapljuskuju obalu Galilejskog mora. Ali, Isus je možda tek malo svestan umirujućeg delovanja lepote ovog predela. Čitavu noć je proveo u molitvi svom nebeskom Ocu Jehovi. Bilo mu je potrebno njegovo vođstvo, jer je pred njim ležao odlučujući dan.
2 Na istočnom delu neba svitalo je jutro. Ptice su počele da se oglašavaju milim cvrkutom, a cveće da se njiše pod uticajem blagog povetarca. Kad su se na horizontu pojavili prvi zraci sunca, Isus je pozvao k sebi svoje učenike i izabrao između njih dvanaestoricu, koji će biti njegovi apostoli. I na kraju zajedno s njima počinje da se uspinje na goru. Ovamo je već priticalo mnoštvo ljudi iz Galileje, Tira i Sidona, kao i iz Judeje i Jerusalima. Došli su da bi ozdravili od svojih bolesti. Snaga od Jehove izlazila je iz Isusa, i svi koji bi ga se dotakli ozdravili bi. Ali, oni su došli i da ga slušaju jer su njegove reči delovale na te izmučene duše poput lekovitog balsama (Matej 4:25; Luka 6:12-19).
3. Zašto su učenici i mnoštvo ljudi od samog početka napeto slušali Isusove reči?
3 Kad je neki rabin službeno poučavao ljude, obično je seo, a tako je postupio i Isus tog posebnog prolećnog jutra godine 31. n. e. Bilo je to na jednoj uzvišici na gori. Kad su njegovi učenici i mnoštvo ljudi videli to, znali su da će uslediti nešto značajno. Zato su se sakupili oko njega ispunjeni velikim očekivanjem, i od samog početka su napeto slušali njegove reči. Kad je posle nekog vremena završio, bili su zapanjeni njegovim izjavama. Da vidimo sada zašto (Matej 7:28).
Dve vrste pravednosti
4. (a) O koje dve vrste pravednosti se radilo? (b) Koja je bila svrha usmenih predanja, i da li je ispunjena?
4 U Propovedi na gori zabeleženoj u Mateju 5:1–7:29 i u Luki 6:17-49, Isus je stavio dve klase jednu nasuprot drugoj; književnike i fariseje s jedne strane, i običan narod koji su tlačili s druge strane. Govorio je o dve vrste pravednosti, naime o onoj licemernih fariseja i o pravoj Božjoj pravednosti (Matej 5:6, 20). Samoopravdanost fariseja temeljila se na usmenim predanjima. Bila su uvedena u 2. veku pre n. e. kao „ograda oko Zakona“, da bi ga zaštitila od uticaja helenizma (grčke kulture). Na kraju su se smatrala delom Mojsijevog zakona. Ustvari književnici su pridavali čak veću važnost usmenim predanjima nego pisanom Zakonu. U Mišni stoji: „Pobuna protiv reči književnika [njihovih usmenih predanja] veći je greh od pobune protiv reči Tore [Zakona].“ Umesto da budu „ograda oko Zakona“ i da ga podupiru, predanja su razvodnila Zakon i učinila ga nevažećim. Isus je rekao: „Vi napuštate zapovesti Božije a držite predanja ljudska“ (Marko 7:5-9; Matej 15:1-9).
5. (a) U kakvom se stanju nalazio običan narod koji je došao da sluša Isusa i kako su književnici i fariseji gledali na te ljude? (b) Čime su usmena predanja postala teško breme na plećima radnika?
5 Običan narod koji se u mnoštvu sticao da čuje Isusa, bio je duhovno siromašan, bili su ’klonuli i smeteni, kao ovce koje nemaju pastira‘ (Matej 9:36). U svojoj drskosti i oholosti, književnici i fariseji su prezirali te jednostavne ljude nazivajući ih am-haarets (narod zemlje). Prezrivo su ih označavali neznalicama, prokletim grešnicima nedostojnim uskrsenja, jer nisu uvažavali usmena predanja. U Isusovo vreme ta su predanja bila tako opširna da ih verovatno nijedan radnik zaista nije mogao držati. Bila je to zbrka ugnjetavačkih, sitničavih propisa, vezanih uz obrede koji su oduzimali vreme. Nikakvo čudo što je Isus osudio ta predanja kao ’teška bremena na plećima ljudi‘ (Matej 23:4; Jovan 7:45-49).
6. Šta je pobudilo pažnju iz Isusovih uvodnih reči i kakvu je to promenu značilo za njegove učenike i za književnike i fariseje?
6 Dakle, ti koji su došli k Isusu da bi ga saslušali dok je sedeo na gori, bili su njegovi učenici i duhovno gladno mnoštvo ljudi. Isusove uvodne reči mora da su pobudile njihovu pažnju. ’Srećni su siromašni, srećni su gladni, srećni su koji plaču, srećni oni koji su omraženi.‘ Ali, ko može da bude srećan ako je siromašan i gladan, ako plače ili ga mrze? Isus je izrekao jao nad bogatima, sitima, onima koji se smeju i nad onima o kojima se dobro govori! (Luka 6:20-26). On je sa svega nekoliko reči, okrenuo naglavce sve uobičajene ocene i od ljudi priznata merila. Položaji će se na dramatičan način promeniti, što odgovara Isusovim kasnije izgovorenim rečima: „Jer svaki koji se sam uzdiže, biće ponižen, a koji se sam ponizuje biće uzdignut“ (Luka 18:9-14).
7. Kako su prve reči Propovedi na gori morale da utiču na duhovno gladno mnoštvo ljudi koje je došlo da sluša Isusa?
7 Za razliku od samozadovoljnih književnika i fariseja, oni koji su tog značajnog jutra došli k Isusu, bili su svesni svog žalosnog duhovnog stanja. Njegove prve reči su ih ispunile nadom: „Srećni su oni koji su svesni svojih duhovnih potreba, jer njima pripada kraljevstvo nebesko.“ I kako je samo poraslo njihovo raspoloženje kad je nastavio: „Srećni su oni koji su gladni i žedni pravednosti, jer će biti zadovoljeni“ (Matej 5:3, 6, NW; Jovan 6:35; Otkrivenje 7:16, 17). Da, nasititi se pravednosti, ali ne one farisejske!
Nije dovoljno ’biti pravedan pred ljudima‘
8. Zašto su se neki možda pitali kako bi njihova pravednost mogla da nadmaši pravednost književnika i fariseja, ali zašto bi morala da je nadmaši?
8 „Ako pravednost vaša ne bude veća nego u književnika i fariseja“, rekao je Isus, „sigurno nećete vi ući u kraljevstvo nebesko“ (Matej 5:17-20; vidi Marko 2:23-28; 3:1-6; 7:1-13). Neki su možda pomislili: „Biti pravedniji od fariseja? Oni poste i mole se, daju desetak i milostinju, provode čitav život u proučavanju Zakona. Kako bi onda naša pravednost mogla biti veća od njihove?“ Ali, trebalo je da bude daleko veća. Fariseji su mogli biti jako poštovani od ljudi, ali ne i od Boga. Isus je jednom drugom prilikom objasnio farisejima: „Vi ste oni koji se pravite pravedni pred ljudima, ali Bog zna srca vaša, jer što je pred ljudima visoko, mrsko je pred Bogom“ (Luka 16:15).
9-11. (a) U čemu se prema gledištu književnika i fariseja sastojala jedna mogućnost postizanja pravednog položaja pred Bogom? (b) S kojom su drugom mogućnošću postizanja pravednosti računali? (v) Šta se smatralo trećim načinom i koje reči apostola Pavla osuđuju taj način na neuspeh?
9 Rabini su postavili svoja vlastita pravila kako je moguće postići pravednost. Jedno od njih je govorilo da je to moguće zahvaljujući poreklu od Avrahama: „Učenici našeg oca Avrahama uživaju u ovom svetu i naslediće budući svet“ (Mišna). Možda u želji da se suprotstavi tom predanju, Jovan Krstitelj je sledećim rečima dočekao fariseje koji su došli k njemu: „Dajte zato dostojan plod pokajanja, i ne usuđujte se da govorite u sebi: Mi imamo oca Avrahama! [kao da bi to bilo dovoljno]“ (Matej 3:7-9; vidi takođe Jovan 8:33, 39).
10 Druga mogućnost da se postigne pravednost, bila je prema njihovom mišljenju, davanje milostinje. Ovo je predanje izraženo u dve apokrifne knjige koje su u 2. veku pre n. e. napisali pobožni Jevreji. Jednu izreku nalazimo u knjizi Tobija: „Milostinja oslobađa od smrti, ona čisti od svakoga grijeha“ (12:9, St). S time je saglasna i knjiga Sirahova: „Kao što voda gasi uzbuktali oganj, tako i milosrđe čisti od grijeha“ (3:30, St).
11 Treći način na koji su rabini pokušavali da postignu pravednost sastojao se u delima Zakona. Njihova usmena predanja su govorila da će biti spašen onaj u čijim će postupcima preovladati dobro. Na sudu je važilo pravilo: „Sve prema množini učinjenog“ — bilo dobro ili zlo (Mišna). Da bi mogli opstati na sudu težili su „steći sebi zaslugu kojom bi bili izravnani gresi na sudu Božjem“. Ako dobra dela nekog čoveka nadmaše zla za samo jedno, biće spašen — kao da Bog sudi tako što vodi knjigu o svakoj sitnici! (Matej 23:23, 24). Pavle je izrazio ispravno gledište kad je napisao: „Jer se delima zakona niko neće opravdati pred njim [Bogom]“ (Rimljanima 3:20). Sigurno je da hrišćanska pravednost mora daleko nadmašiti pravednost književnika i fariseja.
„Čuli ste da je kazano“
12. (a) Zašto se Isus u Propovedi na gori drugačije nego što je uobičajno osvrće na Hebrejske spise? (b) Šta učimo iz šeste upotrebe ukazivanja „... da je kazano“?
12 Kad je Isus ranije citirao iz Hebrejskih spisa, rekao je: „Pisano je“ (Matej 4:4, 7, 10). Ali, u Propovedi na gori, naveo je šest puta izjave koje su se čule kao citati iz Hebrejskih spisa, rekavši: „... da je kazano“ (Matej 5:21, 27, 31, 33, 38, 43). Zašto? Zato, jer se osvrnuo na tumačenje citata iz Pisma u svetlu farisejskih predanja, koja su bila u suprotnosti s Božjim zapovestima (Deuteronom 4:2; Matej 15:3). To je jasno vidljivo iz Isusovog šestog ili poslednjeg u redosledu pozivanja: „Čuli ste da je kazano: ’Ljubi bližnjega svoga i mrzi neprijatelja svoga.‘“ Ali, nijedan propis Mojsijevog zakona nije glasio: „Mrzi svoga neprijatelja.“ To su govorili književnici i fariseji, bilo je to njihovo tumačenje Zakona kako se treba voleti bližnji — i to samo jevrejski bližnji, niko drugi.
13. Kako je Isus upozorio na početke nekog ponašanja koje bi zaista moglo prouzročiti smrt?
13 Razmotrimo sada prvu od tih šest izjava. Isus je rekao: „Čuli ste da je kazano starima: ’Ne ubi; a ko ubije zaslužuje da ga kazne sudije‘. Ali vam ja kažem da svaki koji se gnevi na brata svoga zaslužuje da ga kazne sudije“ (Matej 5:21, 22). Ljutnja u srcu može dovesti do klevete, zatim do osude, a u krajnjem slučaju čak do smrti. Gnev koji se dugo gaji i pothranjuje u srcu može povući za sobom smrt: „Svaki koji mrzi brata svoga krvnik je“ (1. Jovanova 3:15).
14. Kako nam je Isus savetovao da i ne krenemo putem koji bi mogao dovesti do preljube?
14 Isus je nastavio: „Čuli ste da je rečeno: ’Ne čini prebljubu‘. Ali, ja vam kažem da je svako ko stalno gleda neku ženu tako da ima strast prema njoj već s njom počinio preljubu u svom srcu“ (Matej 5:27, 28, NW). Ti ne bi želeo da učiniš preljubu, zar ne? Onda nemoj da kreneš tim putem, time što bi gajio takve misli. Čuvaj svoje srce iz koga izvire tako nešto (Poslovice 4:23; Matej 15:18, 19). U Jakovu 1:14, 15, NW, nalazimo upozoravajuće reči: „Ali svakoga iskušava njegova vlastita želja, koja ga vuče i mami. Ta želja zatim, kad postane plodna, rađa greh; a opet greh kad je učinjen donosi smrt.“ Ponekad se čuje: „Ne započinji ono što ne možeš završiti.“ Ali, u tom slučaju treba da kažemo: „Ne započinji ono sa čime ne bi mogao prestati.“ Neki koji su ostali verni čak kad im se pretilo smrću streljanjem, kasnije su popustili lukavom zavođenju na polni nemoral.
15. Kako se Isusovo stanovište o rastavi braka u potpunosti razlikovalo od onog koje su Jevreji zastupali u usmenim predanjima?
15 Sada dolazimo do treće Isusove izjave: „Kazano je: ’Onaj koji otpusti ženu svoju, da joj da knjigu raspusnu. Ali vam ja kažem da svaki koji otpusti ženu svoju, osim za brakolomstvo, navodi je da čini preljubu; i da onaj koji se puštenicom oženi [to znači ženom koja se rastala iz nekih drugih razloga, a ne zbog polnog nemorala] preljubu čini“ (Matej 5:31, 32). Neki Jevreji su postupali neverno prema svojim ženama, i rastajali su se iz najništavnijih razloga (Malahija 2:13-16; Matej 19:3-9). Usmena predanja su dozvoljavala mužu da se rastane od svoje žene „ako je dopustila da joj zagori jelo“ ili „ako je on našao lepšu od nje“ (Mišna).
16. Koji je jevrejski običaj činio zakletvu besmislenom i koje je bilo Isusovo stanovište o tome?
16 Isus nastavlja: „Još ste čuli da je kazano starima: ’Ne kuni se krivo i ispuni‘... Ali vam ja kažem: Ne kunite se nikako.“ U to vreme su Jevreji zloupotrebljavali zakletvu i često su se zaklinjali radi beznačajnih stvari, ne postupajući u skladu s tim. Međutim, Isus je rekao: „Ne kunite se nikako... Neka vaša reč bude: da, da — ne, ne!“ Njegovo je pravilo bilo jednostavno: Ako se uvek govori istina, tada ne treba svoju reč osnažiti zakletvom. Zakletve se čuvaju za važne stvari (Matej 5:33-37; uporedi 23:16-22).
17. O kom je boljem načinu postupanja od „oko za oko i zub za zub“ učio Isus?
17 Isus je rekao i sledeće: „Čuli ste da je kazano: Oko za oko i zub za zub. Ali ja vam kažem da se ne opirete zlome! Ako te ko udari po desnom obrazu, obrni mu i drugi“ (Matej 5:38-42). Isus ovde nije govorio o udarcu s namerom da se neko ozledi, nego o udarcu uvrede, okrenutom rukom po obrazu. Sačuvaj svoje dostojanstvo time da ne vraćaš uvredu, milo za drago. Izbegavaj zlo da vraćaš zlim. Radije vrati dobrim i tako ćeš uvek ’zlo svladati dobrim‘ (Rimljanima 12:17-21).
18. (a) Koje su promene preduzeli Jevreji prema zakonu o ljubavi prema bližnjemu, ali kako je Isus nastupio prema toj promeni? (b) Šta je Isus odgovorio jednom učitelju zakona, koji je želeo da ograniči primenu pojma „bližnji“?
18 Šestim i poslednjim primerom Isus je jasno pokazao kako su predanja rabina slabila Mojsijev zakon: „Čuli ste da je kazano: ’Ljubi bližnjega svoga i mrzi neprijatelja svoga.‘ Ali vam ja kažem: Ljubite neprijatelje svoje, i molite za one koji vas gone“ (Matej 5:43, 44). U Mojsijevom zakonu nije bilo ništa napisano o tome gde je granica ljubavi. „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“ (Levitik 19:18). Farisejima nije godila ta zapovest, pa su pokušali da je zaobiđu time što su oznaku „bližnji“ ograničili na one koji su se držali predanja. Zato je jedan učitelj zakona kad ga je Isus podsetio na zapovest: ’Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe‘, postavio dosetljivo pitanje: „Ko je bližnji moj?“ Isus mu je odgovorio poređenjem o milosrdnom Samarićaninu. Učini sebe bližnjim onome kome si potreban (Luka 10:25-37).
19. Kako je Isus preporučio da oponašamo Jehovin odnos prema zlima?
19 U daljnjem toku svoje propovedi, Isus je objasnio da ’Bog pokazuje ljubav i zlima. Daje da im sija sunce i pada kiša. Nije ništa naročito da volimo one koji nas vole. To čine i zli. Nema razloga da budemo nagrađeni za to. Pokažite se kao sinovi Božji. Oponašajte ga. Učinite sebe bližnjim svima i volite svoje bližnje. Tako možete biti savršeni kao što je savršen vaš nebeski Otac‘ (Matej 5:45-48). Kakvo zahtevno merilo! Suprotno tome, kako sićušno izgleda pravednost književnika i fariseja!
20. Kako je Isus u suštini stavio veći akcenat na Mojsijev zakon i kako ga je postavio na viši nivo, umesto da ga odbaci?
20 Kad se Isus osvrnuo na delove Mojsijevog zakona, dodao je reči: „Ali vam ja kažem...“, nije on odbacio taj Zakon, niti ga je zamenio nečim drugim, nego ga je u suštini još jače naglasio, pokazavši koji duh stoji iza toga. Viši zakon bratstva osuđuje mržnju koja se stalno razvija, kao ubistvo. Viši zakon čistoće označio je neprestano pohotljivo razmišljanje, kao preljubu. Jedan viši bračni zakon odbija lakomislenu rastavu kao pripremu za preljubničko ponovno sklapanje braka. Jedan viši zakon istine pokazuje da je često zaklinjanje beskorisno. Viši zakon blagosti osuđuje osvećivanje. Jedan viši zakon ljubavi traži ljubav sličnu Božjoj, koja ne poznaje nikakve prepreke.
21. Šta su Isusove opomene otkrile u vezi rabinske samoopravdanosti i šta je mnoštvo ljudi još naučilo?
21 Kako dubok utisak su ostavila ta besprimerna upozorenja na one koji su ih prvi put čuli! Kako je time postala bezvredna licemerna samoopravdanost koja je proizilazila iz ropskog pridržavanja rabinskih predanja! I dok je Isus nastavljao svoju Propoved na gori, mnoštvo ljudi koje je gladovalo i žeđalo za Božjom pravednošću, trebalo je još izrazitije da nauči kako je moguće steći pravednost. O tome će biti govora u sledećem članku.
Pitanja za ponavljanje
◻ Zašto su Jevreji uveli svoja usmena predanja?
◻ Koji je dramatični preokret uveo Isus s jedne strane s obzirom na književnike i fariseje, a s druge strane s obzirom na običan narod?
◻ Kako su književnici i fariseji očekivali da postignu pravedan položaj pred Bogom?
◻ Kako se prema Isusovim rečima može izbeći blud i brakolomstvo?
◻ Koja je viša merila postavio Isus time što je ukazao na duh koji je stajao iza Mojsijevog zakona?