Žetva nazovihrišćanstva u Africi
SAN Šarla Lavižrija o preobraćenju Alžira u ’hrišćansku naciju‘ pokazao se upravo time — snom. Danas su 99 posto stanovnika Alžira muslimani, a nazovihrišćanstvo gubi tlo u velikim delovima Severne Afrike. Ali, šta je sa preostalim delom kontinenta?
„Hrišćanstvo je“, tvrdi dr J. H. Kejn (J. H. Kane) u delu A Concise History of the Christian World Mission, „načinilo više obraćenika u Crnoj Africi nego u celom preostalom delu Trećeg sveta.“ Međutim, da li su ti obraćenici zaista hrišćani? „Jedna velika opasnost u afričkoj crkvi“, priznaje dr Kejn, „je hristopaganizam.“ Isto tako, njegov izraz ’afrička crkva‘ je pogrešan naziv. Postoji doslovno hiljade afričkih crkava, svaka sa vlastitim načinom bogoslužja. Zašto?
Sejanje semenâ nejedinstva
Seme nejedinstva posejano je čak i pre nego što su misionari zaplovili prema Africi. Londonsko misionarsko društvo je sakupilo članove iz različitih crkava, pa je među misionarima na njihovom putovanju na svoje zadatke došlo do žestokih doktrinarnih prepirki. Sukob se sigurno pogoršao nakon što su se naselili u svojim misijskim mestima.
„Misionari su se“, piše profesor Robert Rotberg (Robert Rotberg) u svojoj knjizi Christian Missionaries and the Creation of Northern Rhodesia 1880-1924, „žestoko borili jedan s drugim i sa svojim prekomorskim upraviteljima, obično na štetu svojih evanđelizatorskih ciljeva... Izgledalo je da misionari posvećuju jednako vremena i energije stavljanju na papir tih svađa i nastojanju da postignu obraćenja.“
Ponekad su svađe misionara vodile do formiranja suparničkih misija. Katoličke i protestanske misije žestoko su se takmičile za obraćenike. To isto pomanjkanje jedinstva moralo je da se odrazi na njihove obraćenike. S vremenom su milioni afrikanaca napustili misijske crkve i formirali svoje vlastite crkve.
„Afričke Nezavisne crkve“, piše misionarski istoričar dr Kejn, „mogu se naći po celoj Africi... U tom pokretu postoji ukupno oko sedam hiljada odvojenih grupa.“ Takmičenje među misionarima sa suprotnim verovanjima nije bio jedini razlog tome. U svojoj knjizi The Missionaries, Džefri Morhaus (Geoffrey Moorhouse) objašnjava da je još jedan razlog „crne reformacije“ bila „mržnja prema beloj nadmoćnosti“.
Hrišćani ili evropski rasisti?
„Misionari su“, priznaje dr Kejn, „imali kompleks više vrednosti.“ Oni su „verovali da hrišćanska religija mora biti propraćena evropskom kulturom i evropskim upravljanjem“, kaže Adrian Hejstingz (Adrian Hastings) u svojoj knjizi African Christianity.
Francuz Šarl Lavižri bio je jedan misionarski vođa koji je imao to gledište. Još jedan je bio Džon Filip (John Philip), upravitelj misija Londonskog misionarskog društva u južnoj Africi. „Naši misionari“, hvalio se on 1828, „šire britanske interese, britanski uticaj i britansko carstvo. Gde god misionar počne da traži obraćenike među necivilizovanim plemenom, nestaju predrasude plemena prema kolonijalnoj vlasti; njihova zavisnost od kolonije raste stvaranjem veštačkih potreba;... iznenada niče industrija, trgovina i poljoprivreda; i svaki iskreni obraćenik među njima... postaje saveznik i prijatelj kolonijalne vlasti.“
Treba li se čuditi što su evropske vladavine takve misionare smatrale korisnim zastupnicima za kolonijalno širenje? Što se misionara tiče, oni su pozdravljali kolonijalno osvajanje Afrike. Kao što su objavili na Svetskoj misionarskoj konferenciji 1910. u Edinburgu: „Bilo bi... nemoguće uvek povući liniju koja deli cilj misionara i cilj Vlade.“
Vladali su kao kraljevi u Africi
Da učvrste svoju vlast, neki misionari su se oslanjali na kolonijalnu vojnu silu. Britanski ratni brodovi su ponekad razarali obalne gradove zato što su seljaci odbijali da prihvate misionarsku vlast. Godine 1898, Denis Kemp (Dennis Kemp), metodistički misionar u Zapadnoj Africi, izrazio je svoje „čvrsto uverenje da Bog za ostvarenje Svoje namere danas koristi Britansku vojsku i Mornaricu“.
Nakon što su se nastanili, misionari su ponekad preuzeli svetovnu vlast poglavica plemena. „Londonski misionari“, piše profesor Rotberg, „često su koristili silu da održe svoje teokratske zakone. Omiljeno sredstvo kojim su obznanjivali svoje neslaganje bio je sikoti, dug bič načinjen od obrađene kože vodenog konja. Njime su afrikanci bez oklevanja bičevani pod gotovo svakim izgovorom.“ „Jedan afrički obraćenik“, zapaža Dejvid Lam (David Lamb) u svojoj knjizi The Afrikans, „seća se anglikanskog misionara u Ugandi poznatog kao Bvana Botri koji je tokom službe često silazio sa svoje propovedaonice da izbatina Afrikance koji su kasnili.“
Zapanjen takvim postupcima, misionar Džejms Mekaj (James Mackay) je uložio žalbu kod upraviteljâ Londonskog misionarskog društva. „Umesto da nas vide kao belce koji im donose dobre vesti Božje ljubavi“, upozorio je on, „poznati smo i ljudi nas se boje.“
Svetski ratovi
„Vek i više“, navodi knjiga The Missionaries, „[Afrikancima] se uporno i gorljivo govorilo da su borba i svi divlji instinkti koje ona oslobađa bili i besplodni i zli. Zatim je, 1914, provalio prvi svetski rat između takozvanih hrišćanskih nacija Evrope.“
„Misionari skoro svake nacionalnosti uvučeni su u Veliki rat“, objašnjava Morhaus. Na svoju sramotu, misionari su podsticali afričke obraćenike da pristanu uz neku stranu. Neki misionari su čak vodili afričke trupe u bitku. Profesor Stefan Nil (Stephen Neill) je u svom delu History of Christian Missions dobro opisao učinak tog rata: „Evropske nacije, sa svojim glasnim posezanjima za monopolom nad hrišćanstvom i civilizacijom, slepo su i smeteno jurnule u građanski rat koji ih je ekonomski osiromašio i koji im nije ostavio ni najmanju meru kreposti.“ „Drugi svetski rat“, nastavlja Nil, „samo je dokončao ono što je prvi već postigao. Moralne pretenzije Zapada pokazale su se kao prevara; ’hrišćanstvo‘ je razotkriveno kao ništa drugo nego mit. Više se nije moglo govoriti o ’hrišćanskom Zapadu‘.“
Razumljivo, crna reformacija se ubrzala nakon prvog svetskog rata. Ali, šta je sa Afrikancima koji su ostali uz crkve nazovihrišćanstva? Da li su oni nakon toga poučeni istini iz Biblije?
Afrička verovanja u vezi predaka
Misionari nazovihrišćanstva osuđivali su afričke religiozne postupke, kao što je obraćanje vračevima da se umire njihovi pokojni preci. U isto vreme, misionari su istrajali na tome da svi ljudi poseduju besmrtnu dušu. Unapređivali su i obožavanje Marije i „svetaca“. Ta učenja su potvrdila afričko verovanje da su njihovi umrli preci živi. Isto tako, obožavanjem religioznih likova, kao što je krst, misionari su odobrili afričku upotrebu amajlija kao sredstava zaštite od zlih duhova.
Profesor C. G. Baita (C. G. Baëta) u svojoj knjizi Christianity in Tropical Africa objašnjava: „Može se dogoditi da neki Afrikanac u Crkvi oduševljeno peva: ’Bog mi je jedino utočište‘, dok u isto vreme negde na sebi nosi amajliju, ili može iz Crkve otići direktno svom vraču, bez osećanja da izdaje ijedno načelo.“ (Uporedi Deuteronom 18:10-12 i 1. Jovanova 5:21.)
Mnogi misionari su govorili Afrikancima da se njihovi paganski praočevi muče u vatrenom paklu i da će i njih snaći ista sudbina ako odbiju da prihvate misionarska učenja. Ali, doktrina o večnom mučenju suprotna je jasnim izjavama u samoj Bibliji koju su misionari uz velike napore prevodili na afričke jezike (Postanje 3:19; Jeremija 19:5; Rimljanima 6:23).
U stvari, Biblija izjavljuje da grešna ljudska duša umire i da „mrtvi ništa ne znaju“ (Propovednik 9:5, 10; Ezekjel 18:4). Što se tiče Afrikanaca koji nisu imali priliku da čuju biblijsku istinu, oni imaju izgled da budu uključeni u dolazeće ’uskrsenje pravednika i nepravednika‘ (Dela apostola 24:15). Ti uskrsnuli biće poučavani o Božjoj pripremi za spasenje. Zatim će, ako se s cenjenjem odazovu na Božju ljubav, biti nagrađeni večnim životom na rajskoj Zemlji (Psalam 37:29; Luka 23:43; Jovan 3:16).
Umesto poučavanja tim divnim biblijskim istinama, nazovihrišćanstvo je zavodilo Afrikance lažnim učenjima i religioznim licemerstvom. Zaista, uloga koju su misionari nazovihrišćanstva igrali u kolonijalnom osvajanju Afrike ne nalazi podršku u Bibliji. Nasuprot tome, Isus je rekao da njegovo Kraljevstvo „nije deo ovog sveta“ i da njegovi pravi sledbenici takođe neće biti „deo sveta“ (Jovan 15:19; 18:36, New World Translation). Rani hrišćani su bili poslanici Isusa Hrista, a ne svetovnih vladavina (2. Korinćanima 5:20).
Dakle, afrička žetva nazovihrišćanstva u celini je nesrećna, obeležena zapanjujućim nejedinstvom, nepoverenjem i ’hristopaganizmom‘. Nasilje koje je označilo mnoge „hrišćanske“ delove Afrike sigurno nije u skladu s učenjima ’Kneza Mira‘ (Isaija 9:6, NW). Plod rada nazovihrišćanstva u Africi stoji u direktnoj suprotnosti sa Isusovim rečima o svojim pravim sledbenicima. U molitvi svom nebeskom Ocu, Isus je molio da „jedno budu, da svet veruje da si me ti poslao“ (Jovan 17:20, 23; 1. Korinćanima 1:10).
Znači li to da je sav misionarski rad u Africi bio uzaludan? Nikako. Odličan plod pravog hrišćanskog misionarskog dela u Africi i širom sveta biće dalje razmotren u člancima koji započinju na strani 10.
[Slika na 6. strani]
Misionarske vođe prošlog veka, kao što je Džon Filip, verovali su da su evropska civilizacija i hrišćanstvo jedno te isto
[Izvor]
Cape Archives M450
[Slika na 7. strani]
Misionari nazovihrišćanstva su podupirali afrička verovanja u vezi predaka šireći nebiblijska učenja, kao što je besmrtnost duše
[Izvor]
Ljubaznošću Africana Museuma, Johanesburg