„Nahrani usta, a ne noge“
Pogled na afričke tradicionalne običaje sahranjivanja
„ONI ne sahranjuju svoje mrtve!“ To je izjava koja se obično govori o Jehovinim svedocima u zapadnoj Africi. Ipak, dobro je poznato da Svedoci, u stvari, sahranjuju svoje mrtve.
Zašto ljudi kažu da Jehovini svedoci ne sahranjuju svoje mrtve? Oni to kažu zato što Svedoci ne drže mnoge od narodnih lokalnih običaja sahranjivanja.
Tradicionalni običaji sahranjivanja
Aliju živi u jednom malom selu u centralnoj Nigeriji. Kad je njegova majka umrla, on je obavestio svoje rođake o njenoj smrti i zatim je uredio da u njenom domu bude održan biblijski govor. Održan od strane jednog starešine iz lokalne skupštine Jehovinih svedoka, taj govor se usredsredio na stanje mrtvih i ohrabrujuću nadu u vaskrsenje na koju se ukazuje u Bibliji. Nakon govora, Alijuova majka je bila sahranjena.
Rođaci su bili strašno ljuti. Za njih nikakva sahrana nije kompletna bez bdenja, koje se obično održava u noći nakon što osoba umre. U Alijuovoj sredini bdenje je vreme slavlja, a ne žalosti. Mrtvac se okupa, obuče u belo i položi na krevet. Ožalošćeni pozovu muzičare, kupuju sanduke piva i vrčeve palminog vina i uređuju da bude žrtvovan bik ili jarac. Zatim rođaci i prijatelji dolaze da pevaju, igraju, jedu i piju do zore sledećeg dana.
Tokom tih svetkovina, hrana se stavlja kod nogu mrtvaca. Delovi kose, noktiju ruku i nogu od mrtve osobe seku se i stavljaju na stranu za „drugu sahranu“. Ona se obavlja danima, sedmicama, ili čak godinama kasnije.
Na dan nakon bdenja, mrtvac se sahranjuje, iako se ceremonije sahranjivanja nastavljaju sedmicu ili duže. Kasnije se odvija druga sahrana. Delovi kose, noktiju ruku i nogu zamotaju se u belo platno, koje je zavezano za dasku dugu 1,5 do 1,8 metara. U povorci s pevanjem i igranjem, ta daska se nosi do groba i pokopava blizu osobe koju predstavlja. Još jednom ima dosta muzike, pijenja i gozbe. Da bi se završili postupci sahranjivanja, ispali se jedan hitac iz puške prema nebu.
Pošto Aliju nije dozvolio nijednu od ovih stvari, on je bio optužen da nema poštovanja ni prema mrtvima ni prema tradicijama koje im iskazuju čast. Ali, zašto je Aliju, Svedok Jehove, odbio da se povinuje tradicijama? Zato što zbog savesti nije mogao da prihvati religiozne ideje na kojima se temelje te tradicije.
Tradicionalna afrička verovanja
Širom Afrike, ljudi veruju da svi ljudi dolaze iz duhovnog područja i da će se tamo vratiti. Narod Joruba iz Nigerije kaže: „Zemlja je pijaca, dok je nebo dom.“ A poslovica naroda Ibo glasi: „Svako ko dolazi na ovaj svet moraće da se vrati kući, bez obzira na to koliko se dugo zadržava na zemlji.“
Osmotrimo običaje spomenute ranije. Svrha bdenja jeste da se duhu pruži dobar svečani ispraćaj. Belo platno se smatra podesnom odećom za duhovno područje. Stavljanje hrane kod nogu povezano je sa idejom da mrtvac jede kroz noge i mora da se nahrani da ne bi izgladneo na putovanju u zemlju predaka.
Osim toga, ljudi uopšte veruju da kad duh napusti telo, on se zadržava blizu živih i ne vraća se precima dok konačno ne bude oslobođen drugom sahranom. Ukoliko se ne obavi druga sahrana, ljudi se boje da će se duh razljutiti i pogoditi žive bolešću ili smrću. Puščani hitac treba da „pošalje duh“ u nebo.
Iako običaji sahranjivanja u Africi u velikoj meri variraju od mesta do mesta, centralna ideja obično je da duh preživljava smrt tela. Centralna svrha rituala jeste da se duhu pomogne da odgovori na „poziv kući“.
Ta verovanja i postupke podstiče doktrina hrišćanskog sveta o besmrtnosti ljudske duše i njegovo obožavanje „svetaca“. Tipičan je komentar jednog vojnog kapelana iz Svazija koji je rekao da je Isus došao, ne da uništi tradicionalna verovanja, već da ih ispuni ili potvrdi. Pošto procedure sahranjivanja obično vode sveštenici, mnogi ljudi smatraju da Biblija podupire i tradicionalna verovanja i običaje koji proizilaze iz njih.
Šta kaže Biblija
Da li Biblija podupire ta verovanja? S obzirom na stanje mrtvih, Propovednik 3:20 navodi: „Sve [i ljudi i životinje] na jedno mesto ide. Sve je od praha proizišlo, i sve se u prah vraća.“ Pismo nadalje kaže: „Živi znaju da će umreti, ali mrtvi ništa ne znaju... ljubav njihova, i mržnja njihova, i zavist njihova već su propale... nema ni dela ni misli, ni znanja, ni mudrosti u predelu smrti [grobu] u koji ideš“ (Propovednik 9:5, 6, 10).
Ovi i drugi biblijski stihovi jasno pokazuju da nas mrtvi ne mogu videti ili nas čuti ili nam pomoći ili nas povrediti. Zar to nije u skladu s onim što vidiš? Možda znaš nekog bogatog i uticajnog čoveka koji je umro i čija porodica nakon toga pati, iako je u potpunosti izvršila sve uobičajene ceremonije sahranjivanja. Ako je taj čovek živ u duhovnom području, zašto ne pomogne svojoj porodici? On to ne može da učini zato što je ono što Biblija kaže istina — mrtvi su zaista beživotni, „seni“, i zato ne mogu pomoći nikome (Isaija 26:14).
Sin Božji, Isus Hrist, znao je da je to istina. Osmotrimo šta se dogodilo nakon smrti Lazara. Biblija navodi: „Reče [Isus] im [svojim učenicima]: Lazar, naš prijatelj, spava [’odmara‘, NW], ali ja idem da ga probudim. Onda mu rekoše učenici njegovi: Gospode, ako spava ozdraviće. Isus im beše govorio za smrt njegovu“ (Jovan 11:11-13).
Zapazi da je Isus povezao smrt sa spavanjem, odmorom. Kad je stigao u Betaniju, on je utešio Lazareve sestre Mariju i Martu. Pokrenut saosećanjem, Isus je pustio suze. Ipak, on ni na koji način nije rekao ili učinio nešto što bi sugerisalo da Lazar ima neki duh koji je još uvek živ i želi pomoć da stigne u zemlju svojih predaka. Umesto toga, Isus je učinio ono što je rekao da će učiniti. On je pomoću vaskrsenja probudio Lazara iz smrtnog sna. To je pružilo dokaz da će Bog konačno upotrebiti Isusa da vaskrsne sve one koji su u spomen grobovima (Jovan 11:17-44; 5:28, 29).
Zašto se neki razlikuju?
Da li postoji bilo šta pogrešno u praktikovanju običaja sahranjivanja koji se temelje na nebiblijskim verovanjima? Aliju i milioni drugih Svedoka Jehove veruju da postoji. Oni znaju da bi bilo pogrešno — čak i licemerno — da podupiru bilo koji postupak koji se jasno temelji na lažnim i zavodljivim doktrinama. Oni ne žele da budu poput književnika i fariseja, koje je Isus osudio za religiozno licemerstvo (Matej 23:1-36).
Apostol Pavle je upozorio svog saradnika Timoteja: „Duh jasno govori da će u poslednja vremena otpasti neki od vere, da slušaju lažne duhove i nauke đavolske [„demonske“, Ča], po licemernosti lažnih učitelja“ (1. Timoteju 4:1, 2). Da li je koncept da su mrtvi iz čovečanstva živi u duhovnom području nauka demona?
Da, jeste. Satana Đavo, „otac laži“, rekao je Evi da ona neće umreti, ukazujući da će ona nastaviti da živi u telu (Jovan 8:44; Postanje 3:3, 4). To nije bilo isto kao kad se kaže da besmrtna duša živi nakon smrti tela. Međutim, Satana i njegovi demoni nastoje da odvrate ljude od istine Božje reči tako što unapređuju zamisao da se život nastavlja nakon smrti. Zato što veruju u ono što Bog kaže u Bibliji, Jehovini svedoci nemaju učešća u gledištima i postupcima koji podupiru Satanine laži (2. Korinćanima 6:14-18).
Izbegavajući nebiblijske postupke sahranjivanja, Jehovine sluge su izlagale sebe neomiljenosti nekih koji ne dele njihova gledišta. Neki Svedoci su bili lišeni nasleđa. Drugi su bili izbegavani od strane njihovih porodica. Međutim, kao pravi hrišćani, oni shvataju da verna poslušnost Bogu donosi neomiljenost sveta. Poput lojalnih apostola Isusa Hrista, oni su odlučni da ’slušaju Boga kao vladara pre nego ljude‘ (Dela apostola 5:29, NW; Jovan 17:14).
Premda neguju uspomenu na svoje voljene koji su zaspali smrtnim snom, pravi hrišćani nastoje da pokazuju ljubav prema živima. Na primer, Aliju je doveo svoju majku u svoj dom nakon što je njegov otac umro i hranio je i brinuo za nju ostatak njenog života. Kad drugi kažu da Aliju nije voleo svoju majku zato što je nije sahranio prema narodnom običaju, on ukazuje na sledeću izreku koja se često govori u njegovom narodu: „Nahrani mi usta pre nego što mi nahraniš noge.“ Hranjenje usta, ili briga za osobu dok je on ili ona još uvek živa, daleko je važnije od hranjenja nogu, postupka koji je ranije opisan i povezan s bdenjem nakon što pojedinac umre. U stvari, hranjenje nogu uopšte ne koristi pokojnicima.
Aliju pita svoje kritičare: ’Šta biste više voleli — da vaša porodica brine za vas u vašoj starosti ili da održe veliku svečanost nakon što umrete?‘ Većina bira da bude zbrinuta dok su još živi. Oni takođe cene spoznanje da će u slučaju njihove smrti imati dostojanstven pomen koji se temelji na Bibliji i pristojnu sahranu.
To je ono što Jehovini svedoci nastoje da čine za svoje voljene. Oni hrane usta, a ne noge.