Zašto opraštati?

JEVREJSKI naučnik i pisac Džozef Džejkobs (Joseph Jacobs) jednom je opisao opraštanje kao „najveću i najtežu od svih moralnih lekcija“. Zaista, mnogi nalaze da je reči “opraštam ti“ vrlo teško izgovoriti.

Izgleda da je opraštanje slično novcu. Ono može biti potrošeno na druge bez žaljenja i milosrdno ili može biti škrto nagomilavano za sebe. Ovo prvo je božanski način. Treba da gajimo velikodušne navike trošenja kada se radi o opraštanju. Zašto? Zato što Bog podstiče na to i zato što nepomirljiv, osvetoljubiv duh može samo pogoršati stvari.

Mnogi ljudi kažu: „Oprostiću ti, ali ti nikada neću zaboraviti!“ Nažalost, danas je ova izjava vodeće načelo u mnogim životima. Jedna žena, na primer, odbijala je da razgovara sa svojom snahom sedam godina, zato što ju je, kako ta žena kaže, „strašno uvredila, i nikada nisam mogla da joj oprostim“. Ali kada se takav postupak ćutanja koristi kao sredstvo za iznuđivanje izvinjenja od okrivljenog ili kao oruđe kojim ga želimo kazniti, retko zadovoljava želju za osvetom. Umesto toga, to jednostavno može produžiti neslaganja, dozvoljavajući da se razvije potpuna kivnost. Ako se taj zatvoreni krug patnje ne prekine, snažne kandže osvete mogu upropastiti odnose i čak nečije zdravlje.

Šteta od duha neopraštanja

Kada osoba nije sklona opraštanju, rezultirajući konflikt izaziva stres. Za uzvrat, stres može voditi do ozbiljnih bolesti. Dr Vilijam S. Sadler (Dr. William S. Sadler) pisao je: „Niko ne može kao doktor u potpunosti shvatiti zapanjujuće velik procenat ljudske bolesti i patnje koje su direktno povezane sa zabrinutošću, strahom, konfliktom... nezdravim razmišljanjem i nečistim životom.“ Zaista, koliko mnogo štete ipak, prouzrokuje emocionalni nemir? Jedna medicinska publikacija odgovara: „Statistike... pokazuju da dve trećine pacijenata koji dolaze kod lekara imaju simptome prouzrokovane ili pogoršane mentalnim stresom.“

Da, gorčina, ozlojeđenost i inat daleko od toga da su neškodljivi. Ove zajedljive emocije su poput rđe koja polako nagriza karoseriju automobila. Automobil spolja može izgledati divno, ali ispod boje odvija se razoran proces.

Što je još važnije, naše odbijanje da oprostimo kada postoji osnova za milosrđe takođe nam može štetiti duhovno. U očima Jehove Boga, možemo postati poput roba iz Isusove ilustracije. Robu je bio oprošten ogroman dug od strane njegovog gospodara. Ipak, kada ga je jedan drugi rob zamolio da mu oprosti prilično beznačajan dug, on je bio grub i nije oprostio. Isus je razjasnio da ako smo mi isto tako nespremni da oprostimo, Jehova će odbiti da nama oprosti naše grehe (Matej 18:21-35). Dakle, ako nismo skloni da opraštamo, mi možemo izgubiti našu čistu savest pred Bogom i čak našu nadu za budućnost! (Uporedi 2. Timoteju 1:3.) Onda, šta možemo učiniti?

Nauči da opraštaš

Istinski oproštaj potiče od srca. On uključuje opraštanje pogreške krivcu i odustajanje od bilo koje želje za osvetom. Tako, konačna pravda i moguća odmazda ostaju u Jehovinim rukama (Rimljanima 12:19).

Međutim, mora se primetiti da, pošto ’je srce iznad svega prevrtljivo i opako‘, ono ne naginje uvek prema opraštanju čak i kada bi trebalo (Jeremija 17:9). Sam Isus je rekao: „Iz srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočanstva, klevete“ (Matej 15:19).

Srećom, naše srce može biti poučeno da čini ono što je ispravno. Međutim, pouka koja nam je potrebna mora dolaziti iz višeg izvora. Mi ne možemo to učiniti sami (Jeremija 10:23). Božanski inspirisani psalmista priznao je to i molio je za Božje vođstvo. On je preklinjao Jehovu u molitvi: „Nauči me naredbama svojim! Urazumi me o putu zapovesti svojih“ (Psalam 119:26, 27).

Prema jednom drugom psalmu, David, kralj drevnog Izraela, došao je do ’razumevanja puta‘ Jehovinog. On je to iskusio iz prve ruke i učio je iz toga. Otuda, on je mogao reći: „Gospod je milostiv i dobar, spor na gnev i bogat u dobroti. Kao što otac sinove svoje žali, tako žali Gospod one koji ga se boje“ (Psalam 103:8, 13).

Potrebno je da učimo kao što je kralj David radio. Uz molitvu proučavati Božji savršeni primer opraštanja, kao i primer njegovog Sina. Tako, možemo učiti da opraštamo od srca.

Ipak, neki mogu ispravno pitati: Šta je sa ozbiljnim grehom? Moraju li svi gresi biti oprošteni?

Težiti za ravnotežom

Kada se prema osobi teško greši, bol može biti ogroman. To je naročito istina ako je neko nedužna žrtva ozbiljnog greha. Neki se čak možda pitaju ’Kako mogu oprostiti nekome ko me je zlobno izneverio i povredio?‘ U slučaju teškog greha koji bi mogao zaslužiti isključenje, možda je potrebno da žrtva primeni savet iz Mateja 18:15-17.

U svakom slučaju, mnogo toga može zavisiti od krivca. Pošto se radi o zlodelu, da li postoji ikakav znak iskrenog pokajanja? Da li se grešnik promenio, možda čak pokušao da izvrši stvarne promene? U Jehovinim očima takvo pokajanje je ključ za opraštanje čak i u slučaju istinski groznih grehova. Na primer, Jehova je oprostio Manasiji, jednom od najzlobnijih kraljeva u izraelskoj istoriji. Na osnovu čega? Bog je to učinio zato što se Manasija konačno ponizio i pokajao se za svoje loše puteve (2. Letopisa 33:12, 13).

U Bibliji istinsko pokajanje uključuje iskrenu promenu u stavu, iskreno žaljenje zbog bilo kog pogrešnog postupanja. Gde je prikladno i moguće, pokajanje je praćeno naporom da se učini naknada žrtvi greha (Luka 19:7-10; 2. Korinćanima 7:11). Gde ne postoji takvo pokajanje, Jehova ne oprašta.a Osim toga, Bog ne očekuje od hrišćana da oproste onima koji su jednom bili duhovno prosvećeni ali koji sada namerno, nepokajnički praktikuju činjenje zla (Jevrejima 10:26-31). U ekstremnim slučajevima, opraštanje čak može biti neprikladno (Psalam 139:21, 22; Jezekilj 18:30-32).

Bilo da je opraštanje moguće ili ne, žrtva ozbiljnog greha možda želi da razmotri drugo pitanje: Moram li ostati pod jakim emocionalnim uznemirenjem, osećajući snažan bol i gnev, sve dok se stvar potpuno ne reši? Razmotrimo jedan primer. Kralj David je osećao snažan bol kada je njegov general, Joav, ubio Avenira i Amasu, „dva čoveka pravija i bolja od sebe [Joava]“ (1. Kraljevima 2:32). David je izrazio svoj gnev i ozlojeđenost usmeno i nesumnjivo Jehovi u molitvi. Ipak, s vremenom, potpuna jačina Davidovih osećanja verovatno je opala. Gnev i ozlojeđenost nisu preovladavali do kraja njegovog života. David je čak nastavio da radi s Joavom, ali on nije jednostavno oprostio tom nepokajničkom ubici. David se pobrinuo da na kraju pravda bude zadovoljena (2. Samuilova 3:28-39; 1. Kraljevima 2:5, 6).

Može biti potrebno nešto vremena i napora pre nego što onaj ko je povređen ozbiljnim gresima od strane drugih pređe preko svog početnog gneva. Proces ozdravljenja može biti mnogo lakši kada krivac prizna svoju pogrešku i pokaje se. Međutim, nevina žrtva greha treba da bude u stanju da pronađe utehu i olakšanje u svom spoznanju Jehovine pravde i mudrosti, i u hrišćanskoj skupštini, bez obzira na smer vinovnika zla.

Takođe shvati da kada oprostiš grešniku, to ne znači da ti iskupljuješ greh. Za hrišćane, opraštanje znači s puno poverenja prepustiti stvari u Jehovine ruke. On je pravedan Sudija celog svemira, i on će izvršiti pravdu u pravo vreme. To će uključivati suđenje izdajničkim „bludnicima i preljubočincima“ (Jevrejima 13:4).

Koristi od opraštanja

Psalmista David je pevao: „Jer si ti, Gospode, dobar i opraštaš [„spreman da oprostiš“, NW], i pun si milosti za sve koji te prizivlju!“ (Psalam 86:5). Da li si ti, poput Jehove, „spreman da oprostiš“? Koristi su mnoge.

Prvo, opraštanje drugima unapređuje dobre odnose. Biblija podstiče hrišćane: „Budite jedan drugome dobri, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je Bog u Hristu vama oprostio“ (Efescima 4:32).

Drugo, opraštanje donosi mir. To nije samo mir s drugim ljudima, već povrh toga unutrašnji mir (Rimljanima 14:19; Kološanima 3:13-15).

Treće, opraštanje drugima pomaže nam da se sećamo da je nama samima potrebno oproštenje. Da, „svi [su] sagrešili i lišeni su slave Božje“ (Rimljanima 3:23).

Konačno, opraštanje drugima otvara put da naši gresi budu oprošteni od strane Boga. Isus je rekao: „Ako oprostite ljudima uvrede njihove, oprostiće i vama Otac vaš nebeski“ (Matej 6:14).

Zamisli mnoge stvari koje su morale zaokupljati Isusovu pažnju poslepodneva uoči njegove smrti. On je bio zabrinut za svoje učenike, propovedničko delo i posebno za svoju besprekornost prema Jehovi. Ipak, čak kada je intenzivno patio na mučeničkom stubu, o čemu je on govorio? Među njegovim poslednjim rečima bile su, „Oče, oprosti im“ (Luka 23:34). Mi možemo oponašati Isusov savršeni primer time što opraštamo jedni drugima od srca.

[Fusnota]

[Slike na 5. strani]

Da li si shvatio suštinu Isusove ilustracije o robu koji nije bio spreman da oprosti?

[Slike na 7. strani]

Opraštanje drugima unapređuje dobre odnose i donosi sreću