Crkveni oci — pobornici biblijske istine?

Bez obzira na to da li se izjašnjavaš kao hrišćanin ili ne, tvoje shvatanje o Bogu Biblije, shvatanje o Isusu i hrišćanstvu može biti znatno pod uticajem ovih ljudi. Jedan od njih je nazvan Zlatousti, drugi Veliki. Zajedno su opisani kao „najveća oličenja Hristovog života“. Ko su ti ljudi? To su drevni religiozni mislioci, pisci, teolozi i filozofi koji su umnogome oblikovali današnju „hrišćansku“ misao — crkveni oci.

„BIBLIJA nije u potpunosti Božja reč“, tvrdi grčki pravoslavni profesor religioznih studija, Demetrije J. Konstantel. „Sveti duh koji otkriva reč Božju ne može se ograničiti samo na stranice jedne knjige.“ Koji je drugi mogući pouzdani izvor božanskog otkrivenja? Konstantel u svojoj knjizi Understanding the Greek Orthodox Church tvrdi: „Sveta tradicija i Sveto pismo smatraju se različitim stranama istog novčića.“

Učenja i zapisi crkvenih otaca spadaju u samu srž te „svete tradicije“. Oni su bili uvaženi teolozi i „hrišćanski“ filozofi koji su živeli između drugog i petog veka n. e. Međutim, koliko su uticali na razvoj savremene „hrišćanske“ misli? Da li su se u svom učenju držali Biblije? Šta treba da bude čvrst temelj hrišćanske istine za nekog sledbenika Isusa Hrista?

Istorijska pozadina

Sredinom drugog veka n. e., oni koji su se izjašnjavali kao hrišćani branili su svoju veru protiv rimskih progonilaca i jeretika. Međutim, bila je to era u kojoj se moglo čuti previše teoloških glasova. Religiozne debate u pogledu Isusovog „božanstva“ i prirode i delovanja svetog duha nisu stvorile rascepe samo u intelektualnoj sferi. Žestoka neslaganja i nepopravljive podele oko „hrišćanske“ doktrine proširile su se i na političke i društvene sfere, katkad stvarajući nemire, pobunu, građanske sukobe, pa čak i rat. Istoričar Pol Džonson piše: „[Otpalo] hrišćanstvo je nastalo u zbrci, kontroverzama i raskolu i tako se i nastavilo... Centralno i istočno Sredozemlje u prvom i drugom veku A.D. bilo je preplavljeno beskrajnim mnoštvom religioznih ideja, koje su se borile da se prošire... Tako je od početka bilo mnogo varijanti hrišćanstva koje su imale malo toga zajedničkog.“

Tokom te ere počeli su da niču pisci i mislioci koji su smatrali da je neophodno da se „hrišćanska“ učenja tumače filozofskom terminologijom. Da bi zadovoljili obrazovane pagane koji su se bili nedavno obratili na „hrišćanstvo“, ovi religiozni pisci su se mnogo oslanjali na raniju grčku i jevrejsku literaturu. Počevši s Justinom Mučenikom (oko 100-165. n. e.) koji je pisao na grčkom, oni koji su se izdavali za hrišćane postali su sve komplikovaniji u svom stapanju s filozofskim nasleđem grčke kulture.

Ovaj trend je doveo do nastanka spisa jednog grčkog autora iz Aleksandrije, Origena (oko 185-254. n. e.). Njegova rasprava O principima bila je prvi sistematski pokušaj da se glavne doktrine „hrišćanske“ teologije objasne terminima grčke filozofije. Nikejski sabor (325. n. e.), na kom je pokušano da se objasni i utvrdi Hristovo „božanstvo“, bio je prekretnica koja je dala novi podstrek tumačenju „hrišćanske“ dogme. Taj sabor je obeležio početak ere tokom koje će sveopšti crkveni sabori nastojati da definišu dogmu čak još preciznije.

Pisci i govornici

Eusebije iz Cezareje, koji je pisao u vreme prvog Nikejskog sabora, združio se s carem Konstantinom. Za malo više od 100 godina nakon Nikeje, teolozi, od kojih je većina pisala na grčkom, u dugoj i žestokoj debati definisali su ono što će postati istaknuta doktrina hrišćanskog sveta — Trojstvo. Među njima je glavni bio Atanasije, jedan uporan aleksandrijski episkop, i trojica crkvenih vođa iz Kapadokije u Maloj Aziji — Vasilije Veliki, njegov brat Grigorije iz Nise i njihov prijatelj Grigorije iz Nazijanza.

Pisci i propovednici su u to doba dostigli visok stepen elokvencije. Grigorije iz Nazijanza i Jovan Hrizostom (u prevodu Zlatousti) na grčkom, kao i Ambrozije iz Milana i Avgustin iz Hipona na latinskom bili su nenadmašni oratori, majstori najpoštovanije i najpopularnije vrste umetnosti njihovog doba. Najuticajniji pisac tog vremena bio je Avgustin. Njegove teološke rasprave duboko su oblikovale današnju „hrišćansku“ misao. Jeronim, najznačajniji čovek od pera tog doba, bio je ponajviše zaslužan za prevod Biblije latinska Vulgata sa izvornih jezika.

Međutim, važna su ova pitanja: da li su se ovi crkveni oci tesno držali Biblije? da li su se u svom poučavanju čvrsto držali nadahnutog Pisma? da li su njihovi zapisi sigurna vodilja ka tačnom spoznanju Boga?

Učenja Boga ili učenja ljudi?

Nedavno je grčki pravoslavni mitropolit Metodije Pisidijski napisao knjigu The Hellenic Pedestal of Christianity (Helenistički temelj hrišćanstva) kako bi pokazao da grčka kultura i filozofija predstavljaju osnovu savremene „hrišćanske“ misli. U toj knjizi on bez ustezanja priznaje: „Skoro svi ugledni crkveni oci smatrali su grčke elemente izuzetno korisnima te ih pozajmili iz grčke klasične antike i koristili ih kako bi razumeli i tačno izrazili hrišćanske istine.“

Primera radi, osmotri zamisao da Otac, Sin i sveti duh sačinjavaju Trojstvo. Mnogi crkveni oci su posle Nikejskog sabora postali zagriženi trinitarci. Njihovi spisi i izlaganja bili su presudni u pretvaranju Trojstva u izuzetno važnu doktrinu hrišćanskog sveta. Međutim, da li se Trojstvo nalazi u Bibliji? Ne. Odakle su ga onda crkveni oci uzeli? A Dictionary of Religious Knowledge zapaža da mnogi kažu da je Trojstvo „iskrivljeno učenje pozajmljeno od paganskih religija i nakalemljeno na hrišćansku veru“. A delo The Paganism in Our Christianity priznaje: „Poreklo [Trojstva] je u potpunosti pagansko“a (Jovan 3:16; 14:28).

Uzmi u obzir i učenje o besmrtnosti duše, verovanje da neki deo čoveka živi nakon smrti tela. Opet su crkveni oci bili ti preko kojih je ovaj pojam uveden u religiju u kojoj takvo učenje uopšte nije postojalo. Biblija jasno pokazuje da duša može umreti: „Duša koja zgreši ona će umreti“ (Jezekilj 18:4). Šta je bio temelj verovanja crkvenih otaca u besmrtnost duše? „Hrišćanski koncept o nematerijalnoj duši koju je stvorio Bog i ulio je u telo prilikom začeća kako bi čovek oživeo, u potpunosti je proizvod dugog razvitka hrišćanske filozofije. Origen na istoku i Sv. Avgustin na zapadu bili su ti koji su odredili dušu kao neku neopipljivu supstanciju kao i filozofski koncept o njenoj prirodi... [Avgustinova] doktrina je... bila mnogo dužna (uključujući i neke nedostatke) neoplatonizmu“, kaže New Catholic Encyclopedia. A časopis Presbyterian Life kaže: „Besmrtnost duše je grčko gledište koje je nastalo u drevnim misterioznim kultovima, a koje je obradio filozof Platon.“b

Čvrst temelj hrišćanske istine

Nakon i ovog samo kratkog ispitivanja istorijskog okvira delovanja crkvenih otaca, kao i porekla njihovih učenja, na mestu je da se pitamo: da li svoja verovanja iskreni hrišćanin treba da temelji na učenjima crkvenih otaca? Neka nam odgovori Biblija.

Prva stvar je da je i sam Isus Hrist isključio upotrebu religiozne titule „otac“, rekavši: „Nikoga na zemlji ne zovite svojim ocem, jer je jedan vaš Otac, onaj koji je na nebesima“ (Matej 23:9). Upotreba izraza „otac“ da bi se označila neka religiozna ličnost jeste nehrišćanska i nebiblijska. Pisana Božja Reč je završena oko 98. n. e. spisima apostola Jovana. Zato pravi hrišćani ne moraju da gledaju ni na jednog čoveka kao na izvor nadahnutog otkrivenja. Oni paze da ne ’obezvrede Božju reč‘ ljudskim predanjem. Dopustiti da ljudska predanja zauzmu mesto Božje Reči jeste smrtonosno u duhovnom pogledu. Isus je upozorio: „Ako... slepac vodi slepca, obojica će pasti u jamu“ (Matej 15:6, 14).

Da li je hrišćaninu potrebno bilo kakvo otkrivenje osim Božje reči koja se nalazi u Bibliji? Ne. Biblijska knjiga Otkrivenje upozorava na dodavanje bilo čega nadahnutom izveštaju: „Ako ko ovome nešto doda, Bog će njemu dodati nevolje koje su zapisane u ovom svitku“ (Otkrivenje 22:18).

Hrišćanska istina je utelovljena u pisanoj Božjoj Reči, Bibliji (Jovan 17:17; 2. Timoteju 3:16; 2. Jovanova 1-4). Tačno razumevanje ne zavisi od svetske filozofije. Što se tiče ljudi koji su pokušali da ljudskom mudrošću objasne Božje otkrivenje, prikladno je ponoviti pitanja apostola Pavla: „Gde je mudrac? Gde pismoznalac? Gde raspravljač ovog sistema stvari? Zar nije Bog mudrost sveta učinio ludom?“ (1. Korinćanima 1:20).

Pored toga, prava hrišćanska skupština je „stub i uporište istine“ (1. Timoteju 3:15). Nadglednici u njoj čuvaju čistoću svog poučavanja sprečavajući da se uvuče bilo kakvo zagađenje u doktrinarnom pogledu (2. Timoteju 2:15-18, 25). Oni čuvaju skupštinu od ’lažnih proroka, lažnih učitelja i razornih sekti‘ (2. Petrova 2:1). Nakon smrti apostola, crkveni oci su dozvolili da ’zavodljivi nadahnuti izrazi i učenja demona‘ uhvate korena u hrišćanskoj skupštini (1. Timoteju 4:1).

Posledice ovog otpadništva su očigledne u današnjem hrišćanskom svetu. Njegova verovanja i postupci su veoma daleko od biblijske istine.

[Fusnote]

[Okvir/Slika na 18. strani]

KAPADOKIJSKI OCI

„Pravoslavna crkva... ima posebno divljenje prema piscima iz četvrtog veka, a naročito prema onima koje naziva ’tri Velika hijerarha‘, a to su Grigorije iz Nazijanza, Vasilije Veliki i Jovan Hrizostom“, navodi pisac Kalist koji je monah. Da li su ti crkveni oci svoja učenja temeljili na nadahnutim spisima? Što se tiče Vasilija Velikog, knjiga The Fathers of the Greek Church navodi: „Njegovi rukopisi pokazuju da je celog života bio privržen Platonu, Homeru, istoričarima i retoričarima i da su oni zasigurno uticali na njegov stil... Vasilije je ostao ’Grk‘.“ Ista stvar je i s Grigorijem iz Nazijanza. „Crkva bi svoju pobedu i nadmoć po njegovom mišljenju najbolje pokazala ako bi u potpunosti usvojila tradiciju klasične kulture.“

Što se tiče ove trojice, profesor Panajotis K. Hristo piše: „Iako su povremeno upozoravali na ’filozofiju i praznu prevaru‘ — kako bi bili u duhu sa zapovešću Novog zaveta — istovremeno su gorljivo izučavali filozofiju i s njom povezane discipline, pa čak i druge savetovali da ih i oni izučavaju.“ Jasno je da su ti crkveni učitelji naučavali da Biblija nije dovoljna da bi podržala njihove ideje. Da li njihovo traženje oslonca u drugom autoritetu znači da su njihova učenja bila strana Bibliji? Apostol Pavle je upozorio jevrejske hrišćane: „Ne dajte da vas zavedu razna i tuđa učenja“ (Jevrejima 13:9).

[Izvor]

© Archivo Iconografico, S.A./CORBIS

[Okvir/Slika na 20. strani]

KIRILO IZ ALEKSANDRIJE—KONTROVERZNI CRKVENI OTAC

Jedna od najkontroverznijih ličnosti među crkvenim ocima jeste Kirilo iz Aleksandrije (oko 375-444. n. e.). Crkveni istoričar, Hans fon Kampenhauzen opisuje ga kao „dogmatičnog, nasilnog i prepredenog, pretencioznog zbog veličine svog poziva i dostojanstva svoje službe“, i dodaje da „nikada ništa nije smatrao ispravnim ukoliko mu to nije koristilo u podupiranju njegove moći i vlasti... Nikada nije bio deprimiran zbog brutalnosti i beskrupuloznosti svojih metoda“. Dok je bio episkop u Aleksandriji, Kirilo je koristio podmićivanje, klevetu i uvredu da bi svrgnuo episkopa u Konstantinopolju. Smatra se odgovornim za to što je 415. n. e. brutalno ubijena slavna Hipatija koja je bila poznati filozof. Što se tiče Kirilovih teoloških zapisa, Kampenhauzen kaže: „On je uveo praksu rešavanja pitanja o verovanjima ne samo na temelju biblijske istine već i na osnovu odgovarajućih citata i zbirki citata priznatih autoriteta.“

[Slika na 19. strani]

Jeronim

[Izvor]

Garo Nalbandian