Životna priča

Odlučna da i dalje služim svom Stvoritelju

ISPRIČALA KONSTANS BENANTI

Sve se desilo tako brzo! U roku od šest dana, naša 22-mesečna ćerka Kamila dobila je visoku temperaturu i umrla. Moja žalost je bila prevelika. Želela sam da i ja umrem. Zašto je Bog dozvolio da se tako nešto desi? Bila sam zbunjena.

MOJI roditelji su emigrirali iz Kastelamare del Golfa, grada na Siciliji. Doselili su se u Njujork, gde sam se rodila 8. decembra 1908. Bilo nas je osmoro dece — pet dečaka i tri devojčice.a

Godine 1927, moj otac, Santo Katancaro, počeo je da posećuje sastanke jedne male grupe Istraživača Biblije, kako su se tada zvali Jehovini svedoci. Đovani Dečeka, jedan brat Italijan koji je služio u podružnici (koja se naziva i Betel) u Bruklinu, u Njujorku, vodio je sastanke koji su se održavali u mestu gde smo mi živeli, u obližnjem Nju Džersiju. S vremenom je i otac počeo da propoveda i započeo s punovremenom službom, u kojoj je ostao sve do svoje smrti 1953. godine.

Moja majka je u mladosti želela da bude časna sestra, ali joj roditelji nisu to dozvolili. Ona je u početku vršila uticaj na mene kako se ne bih pridružila ocu u proučavanju Biblije. Međutim, uskoro sam zapazila promene kod njega. Postao je mirniji i blaži, i u porodici je bilo više mira. To mi se dopalo.

U međuvremenu sam upoznala Čarlsa, mladića mojih godina koji je rođen u Bruklinu. Njegova porodica, kao i moja, došla je sa Sicilije. Uskoro smo se verili, a venčali smo se kada se moj otac 1931. vratio sa kongresa Jehovinih svedoka u Kolumbusu, u Ohaju. Sledeće godine se rodila naša ćerka Kamila. Kada je umrla, niko nije mogao da me uteši. Jednog dana mi je Čarls plačući rekao: „Kamila je bila moja ćerka kao i tvoja. Možemo li nekako da nastavimo sa svojim životom tešeći jedno drugo?“

Prihvatili smo biblijsku istinu

Čarls me je podsetio da je moj otac govorio o nadi u uskrsenje kada je držao govor na Kamilinoj sahrani. „Da li stvarno veruješ u uskrsenje?“, pitala sam ga.

„Verujem!“, odgovorio je. „Zašto ne bismo saznali više šta Biblija kaže o tome?“

Te noći nisam mogla da zaspim. U šest sati ujutro, pre nego što je otac otišao na posao, otišla sam do njega i rekla mu da Čarls i ja želimo da proučavamo Bibliju. Bio je presrećan zbog toga i zagrlio me je. Majka, koja je još bila u krevetu, čula je o čemu pričamo. Pitala me šta se desilo. „Ništa“, rekla sam. „Čarls i ja smo jednostavno odlučili da proučavamo Bibliju.“

„Treba svi da proučavamo Bibliju“, rekla je majka. Tako smo svi, uključujući i moju braću i sestre — nas jedanaestoro — počeli zajedno kao porodica da proučavamo Bibliju.

Proučavanje Biblije mi je pružilo utehu, i ubrzo je moju zbunjenost i žalost zamenila nada. Godinu dana kasnije, 1935, Čarls i ja smo počeli da prenosimo biblijske istine drugima. U februaru 1937, nakon govora o biblijskom značenju krštenja u vodi koji je bio održan u podružnici u Bruklinu, krstili smo se u obližnjem hotelu zajedno s još mnogima. Taj korak sam preduzela ne samo zato što sam gajila nadu da ću jednog dana ponovo videti svoju ćerku, već i zato što sam želela da služim našem Stvoritelju, koga sam upoznala i zavolela.

Punovremena služba

Govorenje drugima o onome što sam saznala bilo je zaista divno i donelo mi je mnoge blagoslove, posebno zato što su u to vreme mnogi prihvatali poruku o Kraljevstvu i počinjali da je objavljuju (Matej 9:37). Čarls i ja smo 1941. postali pioniri, punovremeni objavitelji Jehovinih svedoka. Nedugo nakon toga, kupili smo kamp-kućicu i Čarls je našu porodičnu fabriku pantalona poverio mom bratu Frenku. Bili smo presrećni kada smo nešto kasnije dobili pismo u kom smo obavešteni da smo naimenovani za specijalne pionire. Najpre smo služili u Nju Džersiju, a kasnije u državi Njujork.

Godine 1946, dok smo bili na kongresu u Baltimoru, u Merilendu, zamoljeni smo da odemo na sastanak s posebnim predstavnicima Jehovinih svedoka. Tamo smo upoznali Natana H. Nora i Miltona Dž. Henšela. Govorili su nam o misionarskoj službi, a posebno o propovedanju u Italiji. Podstakli su nas da razmislimo o tome da li bismo mogli da pohađamo Biblijsku školu Gilead.

„Razmislite“, rekli su nam, „pa nam javite“. Kada smo izašli iz kancelarije, Čarls i ja smo se pogledali, a zatim se okrenuli i vratili unutra. „Razmislili smo“, rekli smo. „Spremni smo da idemo u Gilead.“ Deset dana kasnije, pošli smo u sedmi razred Gileada.

Ti meseci školovanja bili su nezaboravni. Ono što je na nas ostavilo poseban utisak bilo je strpljenje i ljubav instruktora, koji su nas pripremali kako bismo mogli da se suočimo s poteškoćama na stranom području. Nakon graduacije u julu 1946, dobili smo dodelu u Njujorku, gde je živelo mnogo Italijana. A zatim je došao veliki dan! Bio je to 25. jun 1947, kada smo otišli u Italiju na našu misionarsku dodelu.

Stigli smo na svoju dodelu

Okean smo preplovili brodom koji se ranije koristio u vojne svrhe. Nakon 14 dana na moru, pristali smo u italijanskoj luci Đenovi. Po gradu su se videli tragovi Drugog svetskog rata, koji se završio samo dve godine ranije. Na primer, na železničkoj stanici zbog bombardovanja nije bilo nijednog stakla na prozoru. Od Đenove smo teretnim vozom putovali do Milana, gde se nalazila podružnica i misionarski dom.

U posleratnoj Italiji živelo se veoma teško. Obnova je bila u toku, ali siromaštvo je bilo veoma rašireno. Uskoro sam se ozbiljno razbolela. Jedan doktor mi je rekao da mi je srce u tako lošem stanju da je za mene najbolje da se vratim u Sjedinjene Države. Drago mi je što uopšte nije bio u pravu. Nakon 58 godina, ja sam još uvek na svojoj dodeli u Italiji.

Bili smo na dodeli tek nekoliko godina kada su moja braća iz Sjedinjenih Država htela da nam poklone auto. Međutim, Čarls je odbio tu ponudu, i to je bila odluka koju sam veoma cenila. Koliko smo znali, nijedan Svedok u Italiji tada nije imao auto, i Čarls je smatrao da bi bilo najbolje da naš životni standard bude sličan standardu naše braće. Prvi auto smo imali tek 1961. godine, i to jedan mali auto.

Naša prva Dvorana Kraljevstva u Milanu nalazila se u podrumu i imala je zemljani pod. Nije bilo toaleta, a vode smo imali samo kada je padala kiša, i to pod nogama. Takođe smo imali društvo malih miševa koji su trčali po dvorani. Dve sijalice su bile jedino osvetljenje koje nam je služilo za sastanke. Uprkos takvim lošim uslovima, bilo je ohrabrujuće videti kako iskreni ljudi dolaze na sastanke i kasnije nam se pridružuju u službi.

Iskustva iz misionarske službe

Jednom prilikom smo jednom čoveku ostavili brošuricu Mir — može li trajati? Dok smo odlazili, njegova žena Santina upravo je stigla iz kupovine natovarena torbama. Bila je malo ljuta, i rekla je da ima osmoro dece o kojima treba da brine i da zato nema vremena. Kada sam ponovo posetila Santinu, njen muž nije bio kod kuće, a ona je nešto plela. „Nemam vremena da pričam s vama“, rekla je. „Osim toga, ne znam da čitam.“

U sebi sam se pomolila Jehovi, a zatim sam je upitala da li bi isplela džemper za mog muža, za šta bih joj platila. Posle dve nedelje, dobila sam džemper, a Santina je počela redovno da proučava Bibliju pomoću knjige „Istina će vas osloboditi“. Santina je naučila da čita, i uprkos protivljenju svog muža, napredovala je i krstila se. Pet njenih ćerki takođe su postale Svedoci, a Santina je pomogla još mnogima da prihvate biblijsku istinu.

U martu 1951, preselili smo se u Brešu, gde nije bilo Svedoka, zajedno s još dve misionarke — Rut Kanonb i Lojs Kalahan, koja se kasnije udala za Bila Vengerta. Pronašli smo namešten stan, ali posle dva meseca gazda nas je zamolio da se u roku od 24 časa iselimo. Pošto nije bilo Svedoka u tom području, nismo imali drugog izbora nego da odemo u hotel, gde smo ostali skoro dva meseca.

Naša ishrana je bila jednostavna: kapućino i kroasan za doručak, voće i dvopek sa sirom za ručak, i isto to za večeru. Uprkos otežanim okolnostima, bili smo zaista blagoslovljeni. Kasnije smo našli jedan mali stan, i na obeležavanju Hristove smrti 1952, održanom u maloj sobi koju smo koristili kao Dvoranu Kraljevstva, bilo je 35 prisutnih.

Suočavanje sa izazovima

U to vreme, sveštenstvo je još uvek imalo veliki uticaj na ljude. Na primer, dok smo propovedali u Breši, sveštenik je nagovarao neke dečake da nas gađaju kamenjem. Međutim, kasnije je 16 osoba počelo da proučava Bibliju s nama i za kratko vreme su postali Svedoci. Ko je bio među njima? Jedan od dečaka koji su pretili da će nas gađati kamenjem! On danas služi kao starešina u jednoj skupštini u Breši. Kada smo 1955. otišli iz Breše, 40 objavitelja Kraljevstva je učestvovalo u delu propovedanja.

Posle toga smo tri godine služili u Livornu, gde su većina Svedoka bile žene. To je značilo da smo mi sestre imale neka skupštinska zaduženja koja obično imaju braća. Zatim smo se preselili u Đenovu, gde smo 11 godina ranije stigli kao misionari. Sada je tamo već postojala skupština. Dvorana Kraljevstva se nalazila na prvom spratu zgrade u kojoj je bio naš stan.

Kada smo stigli u Đenovu, počela sam da proučavam s jednom ženom čiji je muž bio bivši bokser i upravnik sale za treniranje boksa. Ona je duhovno napredovala i uskoro postala naša sestra. Međutim, njen muž se protivio i to dosta dugo. Kasnije je počeo da dolazi s njom na sastanke. Nije želeo da uđe u dvoranu, već je sedeo napolju i slušao. Kasnije, kada smo otišli iz Đenove, čuli smo da je zatražio da proučava Bibliju. S vremenom se krstio i postao divan hrišćanski nadglednik. Ostao je veran do smrti.

Takođe sam proučavala Bibliju sa ženom koja je bila verena za jednog policajca. U početku je i on pokazivao zanimanje, ali njegov stav se promenio posle venčanja. Protivio joj se i ona je prestala da proučava. Kada je kasnije ponovo počela da proučava, pretio joj je govoreći da će nas obe ubiti ako nas vidi da proučavamo. Međutim, ona je duhovno napredovala i krstila se. Nema potrebe da kažem da nije uradio ono što je rekao da će uraditi. Štaviše, nekoliko godina kasnije, kada sam bila na jednom pokrajinskom sastanku u Đenovi, neko mi je prišao s leđa, rukama mi prekrio oči i rekao da pogodim ko je. Nisam mogla da ne zaplačem kada sam videla da je to muž te naše sestre. Zagrlio me je, i zatim rekao da se baš tog dana krstio u znak predanja Jehovi!

Od 1964. do 1972, imala sam prednost da pratim Čarlsa dok je posećivao skupštine kako bi ih duhovno jačao. Služili smo u skoro celoj severnoj Italiji — u Pijemontu, Lombardiji i Liguriji. Zatim smo nastavili pionirsku službu u blizini Firence, a kasnije u Verčeliju. Godine 1977, u Verčeliju je bila samo jedna skupština, a 1999. kad smo otišli bilo ih je tri. Tad sam napunila 91 godinu i posavetovani smo da se preselimo u misionarski dom u Rimu, u jednu prelepu malu kuću u relativno mirnom kraju.

Još jedan tužan događaj

U martu 2002, Čarls, koji je uvek bio dobrog zdravlja, iznenada se razboleo. Njegovo zdravlje se pogoršavalo sve dok nije umro, 11. maja 2002. godine. Proveli smo zajedno 71 godinu, plakali zajedno kada nam je bilo teško i radovali se zajedno kada smo doživljavali blagoslove. Njegova smrt je za mene bila ogroman, neizmerno bolan gubitak.

Često zamišljam Čarlsa u njegovom odelu na preklop i s njegovim šeširom iz tridesetih. Vidim osmeh na njegovom licu, a nekad mi se čini da čujem dobro poznati smeh. Uz Jehovinu pomoć i zahvaljujući ljubavi mnoge drage braće i sestara, uspela sam da prebrodim taj tužan period. Jedva čekam vreme kada ću ga ponovo videti.

Nastavila sam sa svojom službom

Služenje Stvoritelju predstavlja nešto najlepše u mom životu. Tokom svih ovih godina, ’ispitala sam i videla kako je dobar‘ Jehova (Psalam 34:8, DK). Osetila sam njegovu ljubav i brigu. Iako sam izgubila dete, Jehova mi je dao mnogo duhovnih sinova i kćeri — po celoj Italiji — koji su doneli radost i mom i njegovom srcu.

Govorenje drugima o Stvoritelju jeste nešto što sam uvek najviše volela da radim. Zato i dalje propovedam i vodim biblijske studije. Ponekad mi je žao što zbog zdravlja ne mogu da uradim više. Međutim, znam da Jehova poznaje moja ograničenja i da me voli i ceni ono što mogu da uradim (Marko 12:42). Trudim se da živim u skladu s rečima iz Psalma 146:2: „Hvaliću Jehovu celog života svoga; pevaću Bogu svome dokle god postojim.“c

[Fusnote]

[Slika na 13. strani]

Kamila

[Slika na 14. strani]

Na dan našeg venčanja 1931.

[Slika na 14. strani]

Iako u početku nije bila zainteresovana, majka se složila da svi treba da proučavamo Bibliju

[Slika na 15. strani]

S bratom Norom na graduaciji u Gileadu, 1946.

[Slika na 17. strani]

Sa Čarlsom, kratko pre njegove smrti