Širenje dobre vesti prema istoku

Godine 1953, Peter Vanderhagen je postao pokrajinski nadglednik u Indoneziji. Njegova pokrajina je obuhvatala celu državu i protezala se otprilike 5 100 kilometara od istoka na zapad i 1 800 kilometara od severa na jug. Dok je obilazio ovu ogromnu teritoriju, doživeo je mnogo toga uzbudljivog.

Godine 1954, brat Vanderhagen putovao je u istočni deo Indonezije, u kom su zastupljene brojne religije. Tu spadaju ostrva Bali, gde ima mnogo hindusa; Lombok i Sumbava, gde preovladavaju muslimani; Flores, uglavnom katoličkog stanovništva; i Sumba, Alor i Timor, gde su pretežno protestanti. Ploveći trošnim čamcem prema Kupangu, koji se nalazi na Timoru, brat Vanderhagen se kratko zaustavljao na nekoliko usputnih ostrva kako bi propovedao. „Na Timoru sam propovedao dve sedmice“, rekao je on. „Iako je padala jaka kiša, uručio sam svu literaturu, uspostavio 34 pretplate na časopise i započeo nekoliko biblijskih kurseva.“ Specijalni pioniri su nastavili da posećuju one koji su se zainteresovali za istinu i s vremenom je u Kupangu nastala skupština. Odatle se dobra vest proširila na susedna ostrva Roti, Alor, Sumbu i Flores.

Kada su protestantski sveštenici u Kupangu videli da njihovo stado sluša Jehovine svedoke, bili su besni i ljubomorni. Jedan sveštenik na visokom položaju naredio je Tomasu Tubulau, starijem limaru bez jedne ruke, da prekine da proučava sa Svedocima. Sveštenik mu je zapretio da će biti krvi ako ne prestane da priča drugima o onome što je naučio. Tomas je hrabro uzvratio: „Jedan hrišćanin nikada ne bi rekao tako nešto. Moja noga više neće kročiti u vašu crkvu.“ Tomas je postao revan objavitelj Kraljevstva, a njegova ćerka specijalni pionir.

Pa ipak, sveštenstvo na Timoru po svaku cenu je htelo da se reši Jehovinih svedoka. Godine 1961, izvršilo je pritisak na Ministarstvo vera i lokalne vojne vlasti i uspelo da izdejstvuje zabranu propovedanja od kuće do kuće. Braća su se prilagodila novonastaloj situaciji. Razgovarali su s ljudima na pijacama i izvorima, na obali s ribarima koji su donosili svoj ulov, i sa porodicama koje su dolazile na groblje. Mesec dana kasnije, vojne vlasti su popustile i preko radija proglasile slobodu veroispovesti na Timoru. Pošto je Ministarstvo vera nastavilo da tvrdi da je propovedanje od kuće do kuće i dalje zabranjeno, braća su ih zamolila da im to napismeno obrazlože. Zvaničnici su to odbili. Nakon toga, braća su nastavila da propovedaju od kuće do kuće, bez ikakvih smetnji.

Kada su Pit i Nel de Jager i Hans i Suzi van Vure stigli na Papuu 1962, i oni su doživeli protivljenje hrišćanskog sveštenstva. Tri sveštenika višeg ranga suprotstavila su se misionarima i rekla im da propovedaju negde drugde. S propovedaonice i putem štampe i radija, sveštenstvo je klevetalo Jehovine svedoke optužujući ih da rade protiv vlade. Parohijane koji su počeli da proučavaju s misionarima odgovarali su od toga, prvo na fin način a zatim pretnjama i podmićivanjem. Vršili su pritisak na lokalne poglavice da stanu na put delu propovedanja.

Međutim, njihovi napori imali su suprotan efekat u slučaju jednog seoskog poglavice, koji je pozvao misionare u svoje selo. „Kada je poglavica okupio seljane, Pit i ja smo izneli dva kratka govora u kojima smo objasnili koja je svrha našeg propovedanja“, ispričao je Hans. „Zatim su naše supruge prikazale kako kucamo na vrata, prihvatamo poziv da uđemo i prenosimo dobru vest iz Biblije. Poglavica i njegovi ljudi su lepo reagovali na sve to i dozvolili nam da nesmetano nastavimo s našim radom.“

Bilo je još mnogo sličnih događaja. Muslimani su se retko kad protivili našem propovedanju. Protivljenje je uglavnom dolazilo iz pravca hrišćanskog sveštenstva. Tako je i dan-danas.

Isus je svojim učenicima rekao: „Zbog mene će vas voditi pred namesnike i kraljeve, za svedočanstvo njima i neznabošcima“ (Mat. 10:18). To se često dešavalo u Indoneziji.

Godine 1960, jedan uvaženi holandski teolog iz Džakarte je izdao knjigu u kojoj je Jehovine svedoke označio kao lažne hrišćane. Pod uticajem te knjige, mnogi sveštenici su se naoštrili protiv Svedoka. Primera radi, sveštenstvo iz jednog grada pisalo je Ministarstvu vera optužujući Svedoke da „zbunjuju njihove vernike“. Kada su predstavnici vlasti pozvali braću da odgovore na optužbe, ona su iznela činjenice i dala lepo svedočanstvo. Jedan službenik iz Ministarstva vera posavetovao je svog kolegu sledećim rečima: „Ostavite Jehovine svedoke na miru. Oni bude usnule protestante.“

Godine 1964, grupa protestantskih sveštenika na Papui apelovala je na Parlamentarni odbor za verska i socijalna pitanja da zabrani delovanje Jehovinih svedoka. Braća iz podružnice su zatražila da pred Odborom iznesu svoju odbranu. „Govorili smo pred Odborom skoro sat vremena i objasnili svrhu našeg biblijskog obrazovnog programa“, rekao je Tagor Hutasoit. „Jedan političar, inače protestant, lažno nas je optužio da izazivamo versku netrpeljivost na Papui. Međutim, većina članova Odbora koji su bili islamske veroispovesti bili su nam naklonjeni. Oni su nam rekli: ’Ustav garantuje slobodu veroispovesti — prema tome, imate pravo da propovedate.‘“ Nakon ovog sastanka, visoki vladin zvaničnik na Papui je u zaključku rekao: „Nova vlada [...] podržava slobodu veroispovesti, a to se odnosi i na novopridošle na tom polju.“