Stiže još misionara

Dana 9. jula 1964, indonežansko Ministarstvo pravde registrovalo je zakonsku korporaciju koju su Jehovini svedoci koristili. Ali da bi braća dobila potpunu slobodu veroispovesti, moralo ih je registrovati i Ministarstvo vera. Ono je bilo pod uticajem Sektora za hrišćanske religije, u kom su radili netolerantni protestanti koji su Jehovine svedoke uzeli na zub.

Jednom prilikom je naš brat upoznao višeg službenika koji je blisko sarađivao s ministrom vera. Shvatili su da su iz istog sela i oduševljeno su počeli da razgovaraju na svom dijalektu. Kada je brat spomenuo kakve probleme Jehovini svedoci imaju sa Sektorom za hrišćanske religije, službenik je ugovorio da se tri brata sastanu s ministrom, prijatnim i susretljivim muslimanom. Ministar je 11. maja 1968. objavio dekret prema kom su Jehovini svedoci priznata religija i imaju prava da sprovode svoje aktivnosti u Indoneziji.

Pomenuti službenik se takođe ponudio da pomogne oko pribavljanja viza za misionare Jehovinih svedoka time što bi zaobišao Sektor za hrišćanske religije. Uz pomoć ovog nepristranog čoveka, u narednih nekoliko godina u Indoneziju su došla 64 misionara.

Do 1968, oko 300 misionara i specijalnih pionira i više od 1 200 objavitelja proneli su dobru vest do svih krajeva Indonezije. Misionari su pružili dragocenu obuku tamošnjim objaviteljima. To je ubrzalo njihov duhovni napredak. Obuka je došla u pravi čas jer su oblaci progonstva počeli da se nadvijaju nad Indonezijom.

Godine 1974, Sektor za hrišćanske religije nastavio je sa svojom dugogodišnjom misijom da izdejstvuje zabranu aktivnosti Jehovinih svedoka. Načelnik tog sektora pisao je svim regionalnim kancelarijama Ministarstva vera, lažno tvrdeći da Jehovini svedoci nisu zakonski priznati. Apelovao je na predstavnike vlasti u svim tim mestima da deluju protiv Svedoka kad god bi ovi „pravili probleme“ — što je bio suptilan poziv na progon Jehovinih svedoka. Većina službenika nije obraćala pažnju na to. Ali neki su to jedva dočekali da bi zabranili sastanke i propovedanje od kuće do kuće.

Otprilike u isto vreme, Svetski savet crkava planirao je da održi međunarodni sabor u Džakarti, na šta su muslimani gledali kao na nametanje i provokaciju. Pošto je verska netrpeljivost rasla, sabor je otkazan. Međutim, hrišćanski prozelitizam je postao goruća tema i to je stvorilo tenziju u političkim krugovima. Kao što se moglo očekivati, sveštenstvo je pokušalo da svali krivicu na Jehovine svedoke, na sav glas se žaleći na njihovo propovedanje. Zbog toga je sve više predstavnika vlasti imalo lošu sliku o Svedocima.

U decembru 1975, dok je verska netolerancija uzimala maha, Indonezija je okupirala Istočni Timor, nekadašnju portugalsku koloniju. Posle sedam meseci, Istočni Timor je pripojen Indoneziji, što je rasplamsalo patriotski žar. Braća nisu htela da se mešaju u politiku niti su prihvatala vojnu službu i pozdravljala zastavu, izazivajući gnev vojnih zapovednika (Mat. 4:10; Jov. 18:36). Namirisavši plen, sveštenstvo je apelovalo na vlasti da deluju protiv Svedoka. Na kraju, sredinom decembra 1976, sveštenstvo je dobilo svoj „božićni poklon“ — vlada je proglasila zabranu aktivnosti Jehovinih svedoka.