5. poglavlje

Šta treba podrazumevati pod izrazom „duša„

ŠTA si ti? Sastojiš li se iz dve osobe u jednoj osobi? Imaš li ljudsko telo s mozgom, srcem, očima, ušima, jezikom itd., u kome živi neka duhovna osoba, potpuno odvojena od tvog telesnog organizma, a koja se naziva „duša“? Ako da, šta se događa kad umreš? Umre li samo tvoje telo, a duša dalje živi? Kako možeš biti siguran u to?

Skoro sve religije sveta naučavaju da smrt kol ljudi nije kraj svakoj egzistenciji. To verovanje nije rasprostranjeno samo meću takozvanim „hrišćanskim“ stanovništvom Severne i Južne Amerike, Evrope i Australije, nego i u nehrišćanskim zemljama Azije i Afrike. Tako se u knjizi Funeral Customs the World Over (Pogrebni običaji na čitavom svetu) kaže: „Pripadnici većine kulturnih krugova veruju da prilikom smrti nešto napušta telo i dalje živi.“

Vera u besmrtnost duše igra u nehrišćanskim religijama veliku ulogu. Tako se, na primer, u najznamenitijem delu hinduskih svetih pisama, u Bhagavadgita, ukazuje izričito na to da duša ne umire. To se navodi kao razlog da se u ratu sme ubijati. Mi čitamo:

„No, tela utelovljenog (duše) večnog,

nerazorivog n neizmernog,

prolazna su, kaže se.

I zato, bori se, Bharata!

Ko smatra TO ubicom,

ko veruje da se TO može ubiti, obojica su neznalice.

Ono, niti ubija a niti je ikada UBIJENO.

Nije se rodilo, niti umire,

još nikada nije bilo u nepostojanju

a niti će u budućnosti biti.

Nerođeni, nepromenjivi, večni.

On, pradavni, neće u ubijenom telu biti ubijen“

(Bhagavadgita drugo pevanje, 18-20, iz sanskrita prevela Herta Martena).

Ipak, šta je duša o kojoj se ovde govori? Iako su Hindusi uvereni da je ljudska duša besmrtna, opisuju je oni neodređenim i nestalnim rečima. Tako se u pismu Hinduizam od Swami Vivekananda kaže:

„Hindus veruje da je svaka duša jedan krug čije je središte u telu a njegova okolina nigde, a smrt znači samo, da to središte prelazi iz jednog tela u drugo. Isto tako duša nije vezana za stanje materije, ona je u svojoj suštini slobodna, nevezana, sveta, čista i potpuna. Ali bilo na koji način ona je vezana na materiju i misli se kao materija.“

Šta uopšte veruju članovi crkava hrišćanstva? Profesor Oskar Kulman (teološki fakultet Univerziteta u Baselu i Univerziteta de Paris) piše u svojoj knjizi „Besmrtnost duše ili uskrsenje mrtvih“ sledeće:

„Zapitamo li danas nekog prosečnog hrišćanina, bio on protestant ili katolik, intelektualac ili ne, o tome, šta Novi zavet uči o ličnom udesu čoveka nakon smrti, dobićemo, osim nekoliko izuzetaka, sledeći odgovor: Besmrtnost duše’.“

Na pitanje, šta je „duša“, odgovaraju i članovi hrišćanskih crkava nejasno i neodređeno. Oni nemaju nikakvu jasniju predstavu o besmrtnoj duši nego pripadnici nehrišćanskih religija. Stoga i nastaje pitanje: Naučava li Biblija da je duša besmrtni sastavni deo čoveka?

DA LI JE DUŠA BESMRTNA?

U mnogim se biblijskim prevodima hebrejska reč „nefeš“ i grčka reč psyche prevodi sa „duša“ (Pogledaj, na primer, Jezek. 18:4 i Mat. 10:28, Karadžić, Daničić, Šarić, Bakotić, Stvarnost. Ta je spomenuta hebrejska i grčka reč prevedena već i sa „biće“, „stvorenje“ i „osoba“. Iako se u tvojoj Bibliji obe te reči “nefesh“ i “psyche“ prevode doslovno (kako je to u Novi svet prevodu, ispitivanje stavaka u kojima se te reči pojavljuju pomoći će ti spoznati kako je narod Božji starog doba razumeo te izraze. Ti možeš tada sam odlučiti šta je stvarno duša.

Mi, na primer, čitamo u prvoj knjizi Biblije o stvaranju prvog čoveka Adama: „A stvori Jehova Bog čoveka od praha zemaljskog i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa (nefeš). Važno je osmotriti da se u Bibliji ne govori: „Čovek je dobio dušu“ nego „čovek je postao duša živa“. (1. Mojs. 2:7)

Da li su hrišćani prvog veka razumeli rečju „duša“ nešto drugo? Ne, u delu Biblije koji mnogi nazivaju „Novi zavet“, navodi se objašnjenje o stvaranju Adama kao činjenica: „Tako je i pisano: „Prvi čovek Adam postade duša živa“. (1. Kor. 15:45, NS) U osnovnom se tekstu za reč „duša“ nalazi reč psyche. Prema tome, grčka reč psyche kao i hebrejska reč “nefesh“ označuju ovde samog čoveka, a ne nevidljiv duh koji bi u njemu stanovao. Zato su neki, prevodioci Biblije s punim pravom kod prevođenja stavaka iz 1. Mojsijeve 2:7 i 1. Korinćanima 15:45 upotrebljavali reči kao što su „biće“, „stvorenje“ i „osoba“. (Herder-Bible; New English Bible; u The Bible in Living English upotrebljavaju u 1. Mojsijevoj 2:7 englesku reč za „osobu“, ali u 1. Korinćanima 15:45 upotrebljavaju englesku reč za „duša“: Zunz upotrebljava u 1. Mojsijevoj 2:7 izraz „živi, koji diše“.

Isto je tako pažnje vredno da se reči “nefesh“ i “psyche“ primenjuju i za životinje. Tako čitamo u Bibliji o stvaranju vodenih i kopnenih životinja: „Potom reče Bog: Neka vrve po vodi žive duše („žive životinje“ Luther; „Živa stvorenja“, New English Bible) i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski. I stvori Bog kitove i sve žive duše što se miču, što provrveše po vodi po vrstama svojim, i sve ptice krilate po vrstama njihovim... neka zemlja pusti iz sebe žive duše po vrstama njihovim, stoku i sitne životinje po vrstama njihovim“. (1. Mojs. 1:20-24, NS)

Ne označavaju se životinje kao duše samo u 1. Mojsijevoj, nego su od prve do zadnje knjige Svetoga pisma nazvane dušama. Tako čitamo: „I uzmi deo za Jehovu od vojnika koji su išli na vojsku, po jednu dušu od pedeset, i od ljudi i od goveda i od magaraca i od ovaca“. (4. Mojs. 31:28) „Pravednik se brine za život (nefesh) svog živinčeta“. (Priče 12:10) „Svaka duša (psyhe) živa umrije u moru“. (Otkr. 16:3)

Reč „duša“ se s punim pravom primenjuje na životinje. To je u skladu sa temeljnim značenjem. koje se prihvata za hebrejsku reč “nefesh“. Ta reč potiče od korena reči koja znači „disati“. Doslovno, je duša neko ko diše, a životinje takođe dišu. To su živa dišuća stvorenja.

Ako se reč “nefesh“ i “psyhe“ primenjuju na čoveka, tada se najčešće odnose na čitavu osobu. Tako, na primer, čitamo u Bibliji da se ljudska duša rađa (1. Mojs. 46:18), može jesti ili postiti (3. Mojs. 7:20; Ps. 35:13), može plakati i venuti (Jerem. 13:17; Jona 2:7). Duša se može zakleti, može nešto zahtevati, a može je i obuzeti strah (3. Mojs. 5:4; 5. Mojs. 12:20; D. ap. 2:43) Jedna osoba može čak i zavesti jednu dušu. Duša se može goniti i staviti je čak u čelične okove (Ps. 7:5;105:18). Nisu li to sve stvari koje može činiti čovek iz mesa i krvi ili koje se mogu učiniti jednom takvom čoveku? Ne potvrđuju li ti biblijski stavci jasno, da je rečju „duša“, ako se ona odnosi na čoveka, mišljen čitavi čovek?

Do tog su zaključka došli mnogobrojni katolički, protestantski i jevrejski naučnici dvadesetog veka koji se bave proučavanjem Biblije. Osmotrimo njihove komentare:

„Poznati stavak u 1. Mojsijevoj 2:7 ne kaže, kako se često prihvata, da se čovek sastoji iz tela i duše; on kaže da je Jahve stvorio čoveka iz praha zemaljskog i tada je tu nepomičnu priliku oživeo udahnuvši joj u nos dah životni. Tako je čovek postao živo stvorenje, što je ovde jedino značenje za reč „nefeš“ (duša). H. Wheeler Robinson Regent‘s Park College, London u časopisu za nauku Starog zaveta, sv. 41 (19-23).

„Ne smemo misliti da čovek ima dušu. već da je on duša“. (E. F. Kevan rektor Londonskog biblijskog koledža, u svom New Bible Commentary (1965), II izdanje, str. 78).

„Prema Starom zavetu duša nije deo čoveka nego čitav čovek — čovek kao živo stvorenje. U Novom zavetu ima taj pojam slično značenje, ovde označava ljudski život; život pojedinog, razumom obdarenog stvorenja. (Nova katolička enciklopedija (1967), sv. 13, str. 4-67).

„Biblija ne kaže da posedujemo dušu. „Nefeš“ je sama osoba, njezina potreba za hranom, krv u njenim žilama, njeno čitavo ja!“ (Dr. H. M. Orlinsky, Hebrew Union College, navedeno iz New York Times-a od 12. oktobra 1962. godine).

Smatraš li značajnim, da naučnici različitih verskih uverenja govore sada, da je „duša“ lično sam čovek? Da li si bio tako poučavan? Ili si učio da je duša besmrtan sastavni deo čoveka? Ako da, kako je tada delovala na tebe ta nauka? Da li te je podbudila da novac, potreban za održavanje tvog života, izdaješ u religiozne svrhe? Možda crkva kojoj pripadaš nije bila poštena obzirom na takvo naučavanje? Ko je u pravu: crkva ili njeni naučnici?

Ako su u pravu naučnici koji kažu da je ljudska duša osoba kao celina, uključujući njen život iz krvi i mesa, tada smemo očekivati da Biblija kaže da je duša smrtna. Govori li ona to? Da! Mi čitamo u Bibliji da se duša (nefeš) može „čuvati od smrti“. (Ps. 78:50) Zatim „izbaviti“ i „spasiti od smrti“ (Ps. 116:8, Jak. 5:20) Nadalje čitamo: „Nemojte da mu ubijemo dušu“. (1. Mojs. 37:21, NS) „Da u njih uteče krvnik, koji je ubio neku dušu nehotice“. (4. Mojs. 35:11, NS) „Umire u mladosti duša njihova“. (Jov 36:14) „Duša, koja sagreši, ona će poginuti“. (Jezek. 18:4, 20)

Može li biti da barem kod nekih biblijskih stavaka reč u osnovnom tekstu, koja je prevedena sa „duša“, označava nešto što prilikom smrti napušta telo i što je besmrtno? Kako je sa biblijskim stavcima kao na primer: „A kad se rastavljaše s dušom te umiraše — nazva ga Venonija“. (1. Mojs. 35:18) „Neka se povrati u dete duša njegova“. (1. Car. 17:21) „Ne bunite se, jer je duša njegova u njemu“. (D. ap. 20:10) Ne pokazuju li ti stavci da duša postoji nezavisno od tela?

Tekst u Jovu 33:22, napisan poetskim stilom, koji se naziva paralelizam, pruža nam ključ za razumevanje tih mesta. U tom se tekstu reči „duša“ i „život“ upotrebljavaju kao sinonimi, tako da bi ih se moglo zameniti, a da se pri tom ne menja smisao stavka. Čitamo: „I duša se njegova približuje grobu, i život njegov smrti.“ Taj tekst sa paralelnim rečničkim delovima pokazuje da reč „duša“ može značiti život jedne osobe. To znači kada se govori o odlasku duše, može pod tim podrazumevati svršetak živoga neke osobe.

Neka nam sledeći primer posluži za predočavanje: neki bi čovek mogao reći da je njegovog psa pregazio kamion i da je pri tome „izgubio život“. Želi li dotični time reći da je život napustio telo psa i da postoji negde drugde? Ne, već on izražava samo slikovitim načinom misao da je životinja uginula. To isto tako vredi i kada za nekog čoveka kažemo „da je izgubio život“. Time ne mislimo da njegov život postoji nezavisno od tela. Slično je i sa izrazom „izgubiti svoju dušu“, jer to ne znači da postoji život posle smrti, već samo to, da je neko izgubio svoj život, svoju dušu“. Tu činjenicu priznaje i delo The Interpreter‘s Dictionary of the Bible. Tamo čitamo:

„Odlazak duše (nefeš) moramo smatrati slikovitim izražavanjem jer ona ne živi dalje nezavisno od tela, već umire s njim. (4. Mojs. 31:19, Sud. 16:30, Jezek. 13:19) Niti jedan biblijski stavak ne potvrđuje mišljenje da se „duša“ prilikom smrti odvaja od tela.“

POREKLO TAKVOGA SHVATANJA?

Iz Svetog pisma jasno proizlazi da čovek ne poseduje besmrtnu dušu nego da je on sam duša. Kako je tada u crkve hrišćanstva ušlo shvatanje da čovek poseduje besmrtnu dušu? Danas se javno priznaje da se to dogodilo pod uplivom paganske grčke filozofije. Profesor Douglas T. Holden piše u svojoj knjizi Death Shall Have No Dominion (Smrt više ne vlada):

„Hrišćanska teologija toliko je isprepletana grčkom filozofijom, da je odgojila ličnosti koje devet desetina misle grčki, a samo jednu desetinu hrišćanski“.

U katoličkom časopisu Commonweal, izdanje od 15. januara 1971. priznaje se, da je taj „u kasnijem jevrejstvu i ranom hrišćanstvu“ raširen pregled o besmrtnosti duše, „nasledstvo Atine.“

Ko je odgovoran za tu mešavinu paganskih, grčkih misli sa hrišćanskim mislima? Nije li sveštenstvo? Članovi crkvenih opština nisu sigurno sami od sebe uveli tu nauku, koju biblijski naučnici označuju sada sasvim otvoreno nebiblijskom.

Ali, odakle vuče koren religija starih Grka? Kako smo već spomenuli, postoje uverljivi dokazi da su religiozne postavke starih Grka i drugih naroda bile pod uticajem religioznih nauka Vavilonaca. O biblijskom učenju o duši čitamo u delu The International Standard Bible Encyclopedia:

„Verovalo se da duša čoveka nakon njegove smrti... dalje živi... Vavilonci... su im često (mrtvacima) davali predmete koje bi oni mogli u svom zagrobnom životu upotrebljavati... Izgleda da bi u tom budućem svetu postojala razlika meću mrtvacima, jer su, po svemu sudeći, oni koji su poginuli u ratovima, imali naročite privilegije. Dobili su svežu vodu za piće. Onaj, ko nije imao dece, koja bi na njegovom grobu mogla doprinositi žrtvene darove, morao je podnositi boli n mnoge oskudice.“

Bilo je, dakle, bez daljnjega moguće da su Grci preuzeli jezgro svojih mišljenja o besmrtnosti duše iz starog Vavilona i da su je tada grčki filozofi još razradili.

Izgleda da se slično zbivalo i sa nehrišćanskim religijama, koje još danas postoje. Uporedimo li, na primer, staru kulturu doline reke Ind. gde preovladava religija hinduizma i kultura Mesopotamije, možemo utvrditi značajnu sličnost. Ovamo spadaju građevine, kao što su, na primer stepeničasti tornjevi u Mesopotamiji, koji su služili religioznim svrhama, kao i crteži, koji su veoma nalik onim starim mesopotamskim. Poznati asiriolog, profesor Samuel N. Krauner pretpostavlja na osnovu svojih istraživanja, da se u dolini Inda naselio neki narod koji je pobegao iz Mesopotamije, kad su Sumerani zavladali tim područjem. Stoga i nije teško razumeti odakle je hinduizam uzeo svoju predstavu o besmrtnosti duše

Time je dokazano, da vera u besmrtnost ljudske duše ima svoj koren u religiji starih Vavilonaca i da je našla svoj put iz Vavilona u sve delove sveta. Kako Biblija izveštava, u Vavilonu je došlo do pobune protiv Boga, što bi već i samo po sebi bilo dovoljan razlog da se nauka o besmrtnosti duše primi sa rezervom. No, ne smemo zaboraviti da se ona, kako smo to upravo i videli, protuslovi i Bibliji.

Ali, zar se shvatanje da je duša besmrtna ne protuslovi, osim toga, i onome što ti sam primećuješ? Šta se događa, na primer, ako se nekoga izudara do besvesti, ili dotični padne u nesvest, ili ako neko u bolnici dobije narkozu? Ako je, njegova „duša“ stvarno odeljena od tela i ako bi ona mogla postojati kao razumom obdarena nezavisno od njega — tako da čak ni smrt ne bi uticala na njeno postojanje i delovanje — zašto tada čovek dok je bez svesti stvarno više ništa ne zapaža od onoga što se oko njega događa? Zašto mu je potrebno kasnije reći šta se sve u to vreme dogodilo? Ako bi njegova „duša“ — kako to religije uopšte naučavaju — mogla nakon smrti tela videti, čuti, osećati i misliti, zašto tada nešto, što nije toliko drastično kao smrt — na primer prolazna besvestica — sprečava te funkcije?

Leš, bilo životinjski, bilo ljudski, raspada se vremenom ponovo u elemente zemlje. U vezi smrti nema ni najmanjeg oslonca, koji bi dozvolio zaključak da postoji neka besmrtna duša.

POSLEDICE NAUKE O BESMRTNOSTI DUŠE

Ono što verujemo obzirom na dušu, nije malog značaja.

Nauka, prema kojoj čovek ima besmrtnu dušu, koristila se u ratno doba da bi se uticalo na svest naroda. Duhovni voće podstrekli su utisak da ubijanje nije zlo, jer poginuli u stvari nisu mrtvi. Vojnicima se govori da svi oni, koji padnu u borbi protiv neprijatelja, dolaze u nebo. Veoma je karakteristična sledeća izjava, objavljena u New York Timesu od 11. septembra 1950.: „Zabrinutim roditeljima, sinovi kojih su bili pozvani u rat, bilo je juče u katedrali St. Patrick rečeno, da je smrt na bojnom polju deo Božjeg plana, „da nastani nebesko kraljevstvo.“ Shvatanje koje dolazi ovde do izražaja, veoma se malo razlikuje od starovavilonske nauke, prema kojoj oni, u ratu poginuli, imaju naročite povlastice.

Dakle, ono što Biblija govori o duši, bilo je izvrnuto, a ta su izvrtanja doprinela da se ljudski život uopšte ne ceni, a ljudi se osećaju zavisnim od velikih religioznih sistema, koji su neistinito tvrdili da se brinu o njihovim dušama.

Šta ćeš učiniti sada kad sve to znaš? Sigurno se osobe, koje se drže uz organizaciju koja naučava laž ne dopadaju pravome Bogu „Bogu istine“ koji mrzi laž. (Ps. 31:5; Priče 6:16-19; Otkr. 21:8) Želiš li ti, uistinu, pripadati religioznoj zajednici koja nije prema tebi poštena?

[Slika na 35. strani]

SVI SU ONI DUŠE