Mladi pitaju...
Kako mogu prekinuti da stalno budem ja kriv?
„Uvek sam kriv za nešto. Ako kuća nije bila zaključana, ili je peć ostala uključena, ako nešto nije na svom mestu ili nije urađeno, Ramon je kriv!“ (Ramon).
KADA si tinejdžer, ponekad može izgledati da si okrivljen za maltene sve što krene naopako. U jednom ranijem članku, priznali smo da su roditelji ponekad prebrzi da okrive svoju decu.a Razlozi za ovo mogu se kretati od normalne roditeljske brige do duboke emocionalne teskobe. Šta god da je razlog, kad misle da si odgovoran za stvari za koje nisi kriv, to može biti bolno i ponižavajuće.
Naravno, kao nesavršen čovek, s vremena na vreme ćeš praviti greške (Rimljanima 3:23). Sem toga, zato što si mlad, relativno si neiskusan (Poslovice 1:4). Vrlo je verovatno da ćeš povremeno praviti greške u proceni. Zato, kada pogrešiš, ispravno je i razumno da budeš smatran odgovornim (Propovednik 12:1).
Onda, kako treba da reaguješ kad si okrivljen za nešto što si stvarno uradio? Neki mladi nastoje da se ponašaju kao da su bili žrtve neke velike nepravde. Viču i deru se kako ih njihovi roditelji za sve uvek krive. Koja je posledica? Frustrirani roditelji koriste strože mere kako bi postigli svoj cilj. Biblija daje ovaj savet: „Bezumni preziru mudrost i nauku. Slušaj sine, poučenja oca svoga, i nauk majke svoje ne napuštaj“ (Poslovice 1:7, 8). Kad shvatiš svoje pogreške i izvršiš potrebne promene, možeš učiti iz svojih grešaka (Jevrejima 12:11).
’Poverljiv razgovor‘ s roditeljima
Ipak, potpuno je drugačije kad si okrivljen za stvari za koje nisi kriv ili kad okrivljavanje ne prestaje. Razume se da možeš osećati gnev i ozlojeđenost. Mogao bi čak biti iskušan da se rđavo ponašaš, smatrajući da ćeš ionako biti okrivljen (Propovednik 7:7). Međutim, ponašanje iz inata šteti svima. (Uporedi s Jovom 36:18, NW.) Poslovice 15:22 ukazuju na bolji način postupanja u životu, govoreći: „Padaju namere kada nema zbora [„poverljivog razgovora“, NW].“ Da, jedan način da promeniš ophođenje tvojih roditelja prema tebi jeste da im kažeš kako se osećaš.
Kao prvo, potraži ono što Biblija naziva „pravo vreme“ (Poslovice 15:23, NW). Pisac Klejton Barbo predlaže: „Izaberi vreme i mesto kad su glave hladne i kad se osećaš dosta dobro.“ Nadalje, Biblija upozorava: „Reč preka srdnju izaziva“ (Poslovice 15:1). Zato nastoj da budeš ljubazan i pun poštovanja kad se obraćaš, a ne ratoboran. Izbegavaj da se naljutiš (Poslovice 29:11). Umesto da napadaš svoje roditelje (’Uvek me za sve krivite!‘), nastoj da objasniš kako se osećaš zbog njihovog neprestanog okrivljavanja (’Osećam se loše kad sam okrivljen za stvari za koje nisam kriv‘). (Uporedi s Postanjem 30:1, 2.)
Isto se može reći i za prilike kada su tvoji roditelji ljuti zbog nekog nesporazuma. Jednom su se roditelji mladog Isusa uznemirili neznajući gde je. Ali Isus nije cmizdrio niti se žalio. Smireno je razjasnio situaciju (Luka 2:49). Zašto tada kada si u nedaći ne bi pokušao da se prema svojim roditeljima ophodiš kao odrasla osoba? Shvati da su uznemireni zato što se brinu za tebe! Slušaj s poštovanjem (Poslovice 4:1). Pričekaj da se slegne prašina pre nego što izneseš svoju stranu priče.
’Dokazati kakvo je tvoje delo‘
Međutim, zašto su neki roditelji skloni da brzo donesu najpre pogrešne zaključke? Da budemo iskreni, ponekad mladi daju roditeljima razloga za sumnju. Poslovice 20:11 kažu: „I dete delima svojim pokazuje hoće li put njegov biti čist i prav.“ Kakvu si reputaciju stekao kod svojih roditelja? Da li tvoja ’dela‘ pokazuju da si „čist“ i ozbiljan ili nemaran i neodgovoran? Ako je ovo drugo slučaj, nemoj se iznenaditi ako oni često brzo donesu pogrešne zaključke o tebi. „Morao sam da budem pošten prema sebi“, priznao je Ramon, mladić koji je ranije spomenut, o kriticizmu svojih roditelja. „Ponekad je tu i tamo bilo istine u njihovoj sumnjičavosti.“
Ako je tako u tvom slučaju, možda ne postoji ništa što možeš da uradiš osim da probaš da zaboraviš svoju prošlost. Time što izgrađuješ obrazac ponašanja koje je dostojno poverenja i odgovorno, postepeno možeš uveriti roditelje da si izvršio promene i da ti se može verovati.
Ramonovo iskustvo ilustruje to. Njegovi drugovi i porodica dobronamerno su mu dali nadimak odsutni profesor zbog njegove sklonosti da zaboravlja stvari. Da li su ti tvoji roditelji dali neki negativan epitet kao što je „nezreo“ ili „neodgovoran“? Kao što pisac Ketlin Makoj zapaža, roditelji možda misle da takvi epiteti služe „da precizno odrede šta je pogrešno tako da tinejdžer to može videti i promeniti“. U stvari, takvi epiteti često prouzrokuju duboku ozlojeđenost. Čak i tada, Ramon je shvatio da je nadimak postigao vrednu stvar. „Moj um je uvek bio fiksiran na jednu stvar, te sam gubio stvari kao što su ključevi ili domaći zadatak, i zaboravljao sam kućne poslove“, priznaje on.
Zato je Ramon počeo da se menja. „Počeo sam da učim o odgovornostima i prioritetima“, priseća se. „Napravio sam raspored i počeo sam ozbiljnije da shvatam lični biblijski studij. Naučio sam da su Jehovi male stvari važne kao i velike“ (Luka 16:10). Primenjujući biblijska načela, Ramon je na kraju uklonio reputaciju da je zaboravan. Zašto ne bi pokušao isto? I ako ti epitet ili nadimak stvarno smeta, razmotri to s roditeljima. Možda će videti stvari onako kako ih ti vidiš.
Kad liči na povlađivanje
Ponekad izgleda kao da iza okrivljavanja stoji povlađivanje. Ramon se priseća: „Moja starija braća ili sestre kasno bi došli kući i provukli bi se. Ja dođem kući i nadrljam zbog toga.“ Jedan čovek iz Gijane po imenu Albert, priseća se da je slično mislio kad je odrastao. Izgledalo mu je kao da ga je majka disciplinovala strože nego njegovog brata.
Međutim, nije uvek baš onako kako izgleda. Roditelji starijoj deci često daju veću slobodu, ne zbog povlađivanja, već jednostavno zato što misle da će ona odgovorno postupati. Ili možda postoje posebne okolnosti koje su uključene. Albert priznaje da je njegov brat bio pošteđen fizičke discipline jer je bio „mali i bolešljiv“. Da li je za roditelje povlađivanje način da priznaju posebne potrebe ili ograničenja koje bi neko dete moglo imati?
Naravno, roditelji ponekad stvarno imaju svoje ljubimce. (Uporedi s Postanjem 37:3.) Albert kaže o svom bolešljivom bratu: „Mama je imala posebnu naklonost prema njemu.“ Srećom, hrišćanska ljubav se širi (2. Korinćanima 6:11-13). Tako, čak i ako tvoji roditelji imaju „posebnu naklonost“ prema jednom od tvoje braće ili tvojih sestara, to ne znači da nije preostalo ljubavi za tebe. Stvarno pitanje jeste: da li se prema tebi ophode nepošteno, okrivljujući te jer su slepo naklonjeni prema tvom bratu ili sestri? Ako izgleda da je to slučaj, svim silama nastoj da im kažeš kako se osećaš. Na miran, razuman način, daj im konkretne primere toga kako se osećaš onda kada povlađuju. Možda će poslušati.
Problematične porodice
Mora se priznati da nije lako promeniti svaku situaciju. Nekim su roditeljima ponižavanje i okrivljavanje ukorenjene navike. To naročito može biti među roditeljima koji imaju emocionalne probleme ili se bore sa zavisnošću. Pod takvim okolnostima, iz pokušaja da se stvari reše razgovorom može proizaći malo dobra. Ako izgleda da je tako u tvom slučaju, shvati da su problemi tvojih roditelja van tvoje kontrole i da će verovatno biti rešeni samo uz pomoć nekoga sa strane. Najbolje što možeš da radiš jeste da im odaješ prikladnu čast i poštovanje i da nastojiš izbegavati bespotrebne konflikte (Efescima 6:1, 2). Poslovice 22:3 kažu: „Mudri vidi zlo i uklanja se.“b
U isto vreme, potraži podršku sa strane. Razgovaraj sa zrelom odraslom osobom, možda s hrišćanskim starešinom. Ljubazna pažnja takve osobe mogla bi učiniti puno da bi se neutralisao osećaj da si uvek ti kriv. U isto vreme, ’približi se Bogu‘ (Jakov 4:8). Dok te drugi možda nepošteno okrivljuju, ’[Bog] se neće pravdati [’neće nastaviti da pronalazi grešku‘, NW] bez prestanka niti će se doveka srditi... jer on zna za građu našu, pamti da smo prah‘ (Psalam 103:9, 14). Saznanje da si dragocen u Božjim očima može ti pomoći da podneseš nepošteno okrivljavanje.
[Fusnote]
a Vidi članak „Mladi pitaju... Zašto sam uvek ja kriv?“ koji je izašao u našem izdanju od 22. jula 1997.
b Vidi članak „Mladi pitaju... Kako mogu izaći na kraj s verbalnim zlostavljanjem?“ u našem izdanju od 8. juna 1989, (engl.). Vidi takođe seriju „Od reči koje bole do reči koje leče“ u Probudite se! od 22. oktobra 1996.
[Slika na 21. strani]
Priznavanje pogrešaka pomaže nam da učimo iz svojih grešaka