Марко
Глава XII.
12 И поче им говорити у причама: Посади човјек виноград, и огради плотом, и ископа пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, па отиде.
2 И кад дође вријеме, посла к виноградарима слугу да прими од виноградара од рода виноградскога.
3 А они ухвативши слугу избише га, и послаше празна.
4 И опет посла к њима другога слугу; и онога бише камењем, и разбише му главу, и послаше га срамотна.
5 И опет посла другога; и онога убише; и многе друге, једне избише а једне побише.
6 Још дакле имаше јединога својега милог сина, посла и њега најпослије к њима говорећи: Постидјеће се сина мојега.
7 А виноградари рекоше у себи: Ово је нашљедник, ходите да га убијемо, и нама ће остати очевина његова.
8 И ухватише га, и убише, и избацише га на поље из винограда.
9 Шта ће дакле учинити господар од винограда? Доћи ће и погубиће виноградаре, и даће виноград другима.
10 Зар нијесте читали у писму ово: камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла;
11 То би од Господа и дивно је у вашијем очима?
12 И гледаху да га ухвате, али се побојаше народа; јер разумјеше да за њих говори причу; и оставивши га отидоше.
13 И послаше к њему неке од фарисеја и Иродоваца да би га ухватили у ријечи.
14 А они дошавши рекоше му: учитељу! знамо да си истинит, и да не мариш ни за кога; јер не гледаш ко је ко, него заиста путу Божијему учиш; треба ли ћесару давати харач или не? Хоћемо ли дати или да не дамо?
15 А он знајући њихово лицемјерје рече им: што ме кушате? Донесите ми новац да видим.
16 А они донесоше. И рече им: чији је образ овај и натпис? А они му рекоше: ћесарев.
17 И одговарајући Исус рече им: Подајте ћесарево ћесару, и Божије Богу. И чудише му се.
18 И дођоше к њему садукеји који кажу да нема васкрсенија, и запиташе га говорећи:
19 Учитељу! Мојсије нам написа: ако коме брат умре и остави жену а дјеце не остави, да брат његов узме жену његову и да подигне сјеме брату својему.
20 Седам браће бјеше: и први узе жену, и умрије без порода.
21 И други узе је, и умрије, и ни он не остави порода; тако и трећи.
22 И узеше је седморица, и не оставише порода. А послије свију умрије и жена.
23 О васкрсенију дакле кад устану кога ће од њих бити жена? јер је за седморицом била.
24 И одговарајући Исус рече им: За то ли се ви варате што не знате писма ни силе Божије?
25 Јер кад из мртвијех устану, нити ће се женити ни удавати, него су као анђели на небесима.
26 А за мртве да устају нијесте ли читали у књигама Мојсијевим како му рече Бог код купине говорећи: ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев?
27 Није Бог Бог мртвијех, него Бог живијех. Ви се дакле врло варате.
28 И приступи један од књижевника који их слушаше како се препиру, и видје да им добро одговара, и запита га: Која је прва заповијест од свију?
29 А Исус одговори му: Прва је заповијест од свију: чуј Израиљу, Господ је Бог наш Господ једини;
30 И љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем и свом душом својом и свијем умом својијем и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.
31 И друга је као и ова: љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповијести веће од овијех нема.
32 И рече му књижевник: Добро, учитељу! право си казао да је један Бог, и нема другога осим њега;
33 И љубити га свијем срцем и свијем разумом и свом душом и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе, веће је од свију жртава и прилога.
34 А Исус видјевши како наметно одговори рече му: Нијеси далеко од царства Божијега. И нико више не смијаше да га запита.
35 И одговори Исус и рекне учећи у цркви: Како говоре књижевници да је Христос син Давидов?
36 Јер сам Давид каза Духом светијем: рече Господ Господу мојему: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје подножје ногама твојима.
37 Сам дакле Давид назива га Господом, и откуда му је син? И многи народ слушаше га с радошћу.
38 И говораше им у науци својој: чувајте се књижевника који иду у дугачкијем хаљинама, и траже да им се клања по улицама,
39 И првијех мјеста по зборницама, и зачеља на гозбама.
40 Ови што једу куће удовичке, и лажно се моле Богу дуго, биће још већма осуђени.
41 И сједавши Исус према Божијој хазни гледаше како народ меће новце у Божију хазну. И многи богати метаху много.
42 И дошавши једна сиромашна удовица метну двије лепте, које чини један кодрант.
43 И дозвавши ученике своје рече им: Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију који мећу у Божију хазну.
44 Јер сви метнуше од сувишка својега; а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву храну своју.